Ruski odgovor Americi

Predsednik Rusije Vladimir Putin imao je veoma ispunjen međunarodni program protekle nedelje. Posle susreta s francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem, pregovora s državnim sekretarom SAD Kondolizom Rajs i ministrom odbrane Robertom Gejtsom, učestvovao je u Vizbadenu na forumu “Peterburški dijalog”, gde se sreo s nemačkom predsednicom vlade Angelom Merkel, da bi svoje međunarodne aktivnosti završio u Iranu na Drugom kaspijskom samitu. Svi ovi kontakti, pored uobičajenih razgovora o bilateralnim odnosima, imali su i daleko značajniju globalnu dimenziju. ZBLIŽAVANJE SA PARIZOM: Prva zvanična poseta predsednika Francuske Nikole Sarkozija Rusiji završena je zbližavanjem diplomatskih stavova Moskve i Pariza u vezi s najvažnijim međunarodnim problemima kao što su Irak i Kosovo, ali i uspostavljenjem prijateljskih odnosa između dva predsednika lično. Već na sastanku G-8 u Hajligendamu bilo je očigledno da su Putin i Sarkozi simpatični jedan drugome. Ton pregovora u Moskvi, gde su dva predsednika odmah prešla na “ti” konačno je opovrgao predskazanja da je na mesto “druga Žaka” (Širaka) došao proamerički nastrojeni Sarkozi. On sam to je demantovao jednom vrlo efektnom rečenicom govoreći pred moskovskim studentima: “Ja jesam američki prijatelj, ali nisam njihov vazal”. Ruski mediji su zabeležili da dva predsednika imaju sličan stil, da su pragmatični, energični i da imaju harizmu. Oba smatraju da ideološki sporovi uglavnom imaju populističku osnovu i da njihov razgovor o ljudskim pravima nema nikakvog smisla. Verovatno zato Sarkozi nije ispunio zadatak koji mu je dao “veliki francuski demokrata” Bernar Anri Levi – da pogleda Putina u oči i pita kako ide istraga o ubistvu Ane Politkovske. Najviše se govorilo o odnosima Rusije i Evropske unije, kao i pitanju evropske bezbednosti u kontekstu postavljanja američkih radara u Poljskoj i Češkoj. Danas se u ruskim politikološkim krugovima smatra da su odnosi između Rusije i EU u ćorsokaku. Amerika je, oslanjajući se na nove članice EU, uspela da poremeti osu Pariz – Berlin – Moskva i sada nastavlja tim putem – čas plaši Evropu Gaspromom, čas Rusiju planovima o postavljanju NATO-baza u blizini njenih granica ili protivraketne odbrane u Istočnoj Evropi. Brisel, ne samo da se ne suprotstavlja tome, već se i sam uključuje u antirusku retoriku. Ipak, nije sve tako beznadežno jer ne postoji antiruski evropski monolit. Evropa je podeljena kako principijalnim stavovima Moskve u ostvarivanju sopstvenih interesa, tako i ličnim diplomatskim uspesima predsednika Putina. Poljska je insistiranjem na dobijanju jednokratnih političkih poena kod Amerike stekla reputaciju konfliktne zemlje, što su shvatili i neki njeni istočnoevropski susedi koji se pripremaju da na sledećem samitu EU u Lisabonu postave pitanje da li je Varšava otišla predaleko u ostvarenju svojih sebičnih ciljeva. Češka je već počela da sumnja da je razmeštanje američkih raketa na njenom tlu baš pametno rešenje, dok je Mađarska uključena u velike energetske projekte Rusije. Čak ni takozvana “baltička unija” nije baš najjedinstvenija – pravih antiruskih stavova pridržava se još jedino Viljnus gde se, isto kao i u Varšavi, boje energetske zavisnosti od Rusije i Nemačke, koja bi jednog dana mogla skupo da im prodaje ruski gas dobijen preko budućeg severnog gasovoda. Krupni biznis u Letoniji ne želi da se odrekne saradnje sa Gaspromom, a i estonski “negrađani” (Rusi kojima se ne daje državljanstvo) sve su češća tema EU. U takvoj situaciji Sarkozi želi da postane lider stare Evrope, posrednik za pregovore s Rusijom. S obzirom na to da Francuska ne zavisi energetski od Rusije, on može da bude potpuno nezavisan pregovarač. Insistiranjem na povratku Francuske u NATO, Pariz želi da učini da na evropskom političkom polju glavnu ulogu nemaju SAD nego upravo Francuska. Zato je indikativno što je pred polazak u Moskvu Sarkozi u Jelisejskoj palati primio poljskog predsednika i češkog premijera (u Parizu tvrde da je to čista slučajnost), a odmah posle njegovog odlaska iz Moskve u rusku prestonicu su stigli Kondoliza Rajs i Robert Gejts da s Putinom, Lavrovom i ministrom odbrane Serdjukovom razgovaraju o postavljanju američke protivraketne odbrane. Sarkozijeva izjava da je Francuska spremna da sarađuje s Gaspromom a da problem postavljanja američke PRO nije samo pitanje Poljske i Češke govori da će Francuska još imati šta da kaže o odnosima Rusije i Evrope. Kad je reč o Iranu, Sarkozi je, kao i Berlin, Rim i Beč, za pojačanje sankcija protiv Irana. BEZ DOGOVORA SA AMERIKOM: Protekle nedelje u Moskvi su boravili državni sekretar i ministar odbrane Amerike s ciljem da još jednom pokušaju da objasne svojim domaćinima da američki radari i rakete u Evropi ni na koji način ne ugrožavaju Rusiju. Poseta je ocenjena kao poslednja šansa da se dve zemlje dogovore. Ali, od dogovora nije bilo ništa. Iako Amerikanci tvrde da desetak raketa presretača ne mogu da predstavljaju nikakvu opasnost za Rusiju koja ima hiljade atomskih bojevih glava, ruski stručnjaci imaju sasvim suprotne stavove – tamo gde već postoji deset raketa vrlo lako se može postaviti i još stotine novih. U obećanje da te rakete neće biti usmerene protiv Rusije niko ne veruje. Uostalom, Amerika je početkom devedesetih obećala da u zamenu za povlačenje ruske vojske iz Nemačke neće širiti NATO na Istok, pa su danas baze gotovo na ruskim granicama. Visoke goste je pre zvaničnih razgovora primio Vladimir Putin u svojoj rezidenciji u Novom Ogarjovu i već u pozdravnom govoru im stavio do znanja da računa na to da Vašington “neće forsirati svoje ranije dogovore s istočnoevropskim zemljama”. I dodao slikovito: “Mi možemo da se dogovorimo da se protivraketni sistemi mogu smestiti na Mesec, ali dok do toga dođemo šanse za pregovore će biti izgubljene zbog toga što vi realizujete sopstvene planove.” To nije ni najmanje uznemirilo američke goste. Naprotiv, Kondoliza Rajs je izjavila da SAD moraju odmah da počnu da postavljaju sisteme protivraketne odbrane u Evropi jer je opasnost od Irana svakog dana sve veća. Cilj posete nije ostvaren iako su Amerikanci ponudili da na svojim objektima PRO postave ruske oficire koji bi se uverili u koje svrhe će se koristiti sistem. Umesto toga, Putin im je predložio da zamrznu svoje planove dok traju razgovori. Uz to, Rusija je zapretila da će, ukoliko se te rakete pojave, izaći iz dogovora o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa. Svoje učešće u dogovoru o konvencionalnom naoružanju već je pre nekoliko meseci zamrzla. Kondoliza Rajs i Robert Gejts pokušali su da od Rusije dobiju podršku za pojačanje sankcija protiv Irana, ali je i tu Putin bio dosledan – “nema osnove za tvrdnju da Iran namerava da napravi atomsko oružje”. Za uzvrat, a neki će reći i za osvetu Putinu, Kondoliza Rajs je otišla u uobičajenu posetu nevladinim organizacijama gde je razgovarano o ljudskim pravima u Čečeniji, o ruskoj opoziciji, o “ogromnoj koncentraciji vlasti u rukama Kremlja”... Da bi ublažile negativan utisak posle susreta, obe strane su izjavile da su se dogovorile o susretu za pola godine i da će ti sastanci postati redovni kako bi doprinosili održavanju stabilnosti u svetu. To bi se moglo nazvati i najvećim dostignućem samita. JAČANJE VEZA SA NEMAČKOM: Susret s predsednicom vlade Nemačke u Vizbadenu u okviru foruma “Peterburški dijalog”, kome je Putin poslednji put prisustvovao u svojstvu predsednika države, rezultirao je prvom otvorenom izjavom Angele Merkel da nemačka strana veoma želi da se završi projekat gasovoda Nord Strim. Ona je preuzela na sebe i rešavanje problema sa zemljama kroz koje gasovod treba da prođe. Da bi se shvatio značaj tih izjava mora da se ima u vidu da projekat postavljanja gasovoda po dnu Baltičkog mora od samog početka, zbog želje Evrope da umanji energetsku zavisnost od Rusije, izaziva otpor novih članica EU iz istočne Evrope, koje su spremne na svakakve skandale samo da napakoste Rusiji, i, naravno, zbog osobenosti nimalo jednostavnih odnosa između Berlina i Varšave. U poslednje vreme se ta ideja našla u opasnosti i zbog direktnog suprotstavljanja Finske i Estonije. Wih, naravno, podržava Poljska pod uticajem investitora alternativnog Transkaspijskog projekta koji bi trebalo da zaobiđe Rusiju. Ne puštajući Gasprom u mrežu raspodele gasa, mašući takozvanom energetskom hartijom i pričajući o opasnosti od ruske ekspanzije, države stare Evrope pokušavaju da se dočepaju pristupa energetskim resursima Rusije. Sa svoje strane, Moskva pokušava da učvrsti veze sa svojim partnerima predlažući Nemačkoj ekskluzivni projekat severnoevropskog gasovoda, a Francuskoj – učešće u eksploataciji Štokmanovskog nalazišta nafte. Posle izjave Angele Merkel o zainteresovanosti Nemačke, i Putinovog uveravanja da će posao biti završen, svima je nekako laknulo, a Putin je otputovao na pregovore s kaspijskim zemljama gde je jedna od važnih tema bila ekologija, o kojoj se mora voditi računa, a to veoma otežava izgradnju konkurentskog, transkaspijskog, gasovoda. Samitu u Visbadenu prisustvovale su i gotovo kompletne vlade Rusije i Nemačke i postignuti su brojni ekonomski dogovori. Razgovaralo se i o planu SAD o postavljanju PRO u Evropi, o problemu Kosova, Avganistanu, ali je najviše pažnje izazvao Iran, ne samo zbog Putinovog plana da iz Nemačke otputuje u Teheran, već i najave obaveštajnih službi da se tamo priprema atentat na njega. Merkelova se, kao i većina njenih evropskih kolega, izjasnila za nove sankcije protiv Irana ukoliko njegovo rukovodstvo ne bude ispunjavalo rezolucije OUN, a Putin je, naprotiv, rekao da Iranu ne treba pretiti jer: “Oni se ne boje, verujte mi”, i da se treba naoružati strpljenjem da se situacija razreši. Sve u svemu, ruska strana je zadovoljna posetom Nemačkoj. Ekonomski odnosi imaju stabilan karakter – ruski izvoz u Nemačku je i dalje veći od uvoza, ali Nemačka sve više izvozi u Rusiju automobile, opremu i druge proizvode inovacione i visoke tehnologije. Može se, dakle, konstatovati da partnerski odnosi između Rusije i Nemačke nastavljaju da se razvijaju veoma dinamično, ali ta dinamika dosta zavisi od sudbine gasnih i naftnih projekata, u prvom redu od onoga čime će se završiti konflikti oko izgradnje severnog gasovoda. DELIKATNO SA IRANOM: Sve pomenute Putinove razgovore obeležila je tema iranskog atomskog projekta. Pogotovu nakon posete Teheranu, koja je ocenjena kao veoma važna jer je prva posle više od 60 godina – poslednji ruski, tačnije sovjetski, rukovodilac koji je posetio Teheran bio je Josif Staljin 1943. godine. Tada su u Teheranu velike sile delile Evropu, a u ovom slučaju države koje izlaze na Kaspijsko jezero delile su bogatstvo jezera koje zbog svoje veličine najčešće nazivaju morem. Iran je za Rusiju veoma važan. Kao što je Putin nedavno izjavio – on je ruskim granicama bliže nego Francuska i Amerika. I naravno da je Moskva uznemirena potencijalnim iranskim namerama da naprave atomsko oružje jer bi to oružje bilo daleko opasnije za Rusiju nego za druge zemlje. Zato je uloga Rusije u razgovorima s Teheranom vrlo delikatna – da ubedi Iran da se povinuje zahtevima Evrope i SAD čime bi učinio besmislenim i postavljanje američke PRO u Poljskoj i Češkoj, da bar prestane da preti Izraelu, da prosto više vodi računa o stavovima Evrope i SAD. A sve to nije nimalo lako. Zato se Putin na Samitu kaspijskih država, kome su prisustvovali, pored Rusije, Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan i Iran, potrudio da se jasno odrede teme za razgovor – pretnja od širenja atomskog oružja odvojena je od odnosa prema atomskoj energiji Irana, problem korišćenja resursa Kaspijskog mora – od svetske geopolitike. Posle toga doneta je Deklaracija u kojoj se kaže da zemlje Kaspija “ni u kojim uslovima neće dozvoliti drugim državama korišćenje svoje teritorije za vršenje agresije i drugih vojnih dejstava protiv bilo koje od kaspijskih zemalja”. Prevedeno na jezik realne politike, to znači da u slučaju da požele da vojno disciplinuju Iran, SAD neće u te svrhe moći da koriste aerodrome Azerbejdžana i Turkmenistana, koji se posle smrti Turkmenbašija neobično sprijateljio s Vašingtonom. Predsednici pet zemalja su potvrdili pravo svih država da istražuju, proizvode i koriste atomsku energiju u mirnodopske ciljeve. Putin je tome dodao da će Rusija završiti izgradnju atomske elektrane u Bušeru i da “Iran nuklearni program koristi isključivo u mirnodopske svrhe”. Kaspijske države smatraju da je dogovor o neširenju atomskog oružja jedan od najvažnijih oslonaca međunarodne bezbednosti. Mimo svega ovoga Putin je svoje sagovornike uverio da se ruska spoljna politika neće menjati posle njegovog odlaska s mesta predsednika. On je objasnio da ekonomski i vojni razvoj Rusije niko ne može zaustaviti i da se toga ne treba bojati već iskoristiti za dalji razvoj i izvlačenje koristi od uzajamne saradnje.