Šabac nekad i sad: Hoćemo li?

Znate sigurno za ono kada u detinjstvu dobiješ nadimak koji te nakon toga ceo život prati. Problem nastaje kada to zbog čega ste ga zaradili vidljivo nestane, a nadimak ostane. Imam, na primer, prijatelja kojeg i danas zovemo Čupa. Kao dete imao je gustu crnu kosu u formi rascvetalog maslačka. Kao pevač nekada popularne grupe „Boni M“. Čupa, međutim, odavno više nema nijednu vlas. Kada ga posmatraš otpozadi, glava mu liči na kuglu za bilijar. A on je i dalje Čupa! 

Zašto sam se svog prijatelja setio baš ovde na glavnom šabačkom trgu? Sasvim izvesno zbog toga što mi ništa nije ukazivalo na znane stereotipe o Šapcu. Prvi je onaj da ćete se ovde osećati kao neko ko krstari Tenesijem, na putu od Nešvila ka Memfisu. Samo što ćete u ovdašnjoj varijanti, umesto kantrija i bluza, slušati napukle glasove romskih pevača, sposobnih da refrenom rasteraju kafanski dim. Ima li nekoga ko nije čuo da je Šabačka mahala, ili u žargonu samo „mala“, bila žila kucavica boemskog života. Bilo je to mesto na koje su dolazili estradni umetnici iz Beograda i čitave Srbije, da između snimanja ploča ili nastupa na festivalima odmore dušu uz muziku samoukih majstora. 

Zapravo, Šabačka mahala je po mnogo osnova uvek bila nešto kao grad u gradu. U njoj se živelo po lokalnim pravilima, koja su neke oduševljavala, a druge sablažnjavala. Stvar nije naivna do te mere da joj početak stavljaju još u 1784. godinu, kada su se muslimanske porodice iz Bosne naselile u blizini ovdašnje tvrđave. Pored ostalog, glasovita po svojim kafanama i trgovinama u kojima je svega bilo i kada nigde ničeg nije bilo, mahala je, verovatno pretpostavljate, iznedrila i nekoliko ozbiljnih imena narodnjačke muzike. Njihov nekrunisani kralj svakako je Šaban Šaulić. Ubrzo nakon pogibije dobio je spomenik na staroj autobuskoj stanici, odakle je krenuo u veliki grad. 

Za nas sa strane, Šabac je bar jednom bio meta đačke ekskurzije. Školski autobus išao je tragom dve epske bitke koje su se dogodile u njegovoj neposrednoj okolini. Nekoliko kilometara od centra nalazi se Mišar. Na njemu je u vreme Prvog srpskog ustanka Karađorđeva vojska potukla čete Kulin-kapetana. Vek kasnije, na obroncima planine Cer, takođe u zaleđu grada, dogodila se čuvena Cerska bitka. Pobeda srpske vojske, pod komandom generala Stepe Stepanovića, prva je saveznička pobeda u Velikom ratu uopšte. Kao poprište događanja istorije, ali i prestono mesto izvornog narodnjačkog derta, Šabac je dosegao sveti gral svih marketinških stručnjaka. Uz svoje ime vezao je ozbiljan brend! 

I onda sednete u baštu hotela „Sloboda“, baš kao ja, pa shvatite da vam se slika i ton ne poklapaju. Ono što vidite odudara od svega što znate. Pred vama je dinamičan grad, čijim ulicama užurbano promiču neki mladi, moderni ljudi. Ili sam ja ostario ili se Šabac podmladio. Ili je, što je najverovatnije, odavno prerastao stereotipe koji se za njega vezuju. Ovde je potrebno ozbiljno rebrendiranje.

Hoćemo li u Šabac na vašar?

Naravno, ne treba preko prošlosti ni olako prelaziti. Nakon Drugog srpskog ustanka, kako bismo danas rekli, u političkoj podeli karata Šabac dolazi pod upravu Jevrema Obrenovića. Bolji scenario, dotadašnja gotovo orijentalna kasaba, nije mogla zamisliti. Iz sadašnje perspektive, preko noći rodila se varoš koje se ni Austrougarska monarhija s one strane Save ne bi postidela. U Srbiji se prvi put umesto frule i gusala začuo zvuk klavira. Fijakeri su novim ulicama krenuli da razvoze gospodu. Umesto „pendžerli hartije“, Šapčani su, prvi naravno, počeli da stavljaju stakla na prozore. Varoš dobija bolnicu, apoteku, osnovnu školu, muzičko društvo, kasarnu, kafane... U narednim decenijama Šabac će steći epitet „malog Pariza“. Niko nije pretpostavljao da oduševljenje neće potrajati ni pola veka. Posledice osvete, zbog vojnog poniženja na Ceru, biće nezamislive. Grad je uništen, a njegovo stanovništvo prepolovljeno. Razmere stradanja bile su tolike da će Šabac u evropsku istoriju ući kao „srpski Verden“. Ispostaviće se da ni tu nije kraj... U Drugom svetskom ratu nastupiće nova epopeja vezana za masovnu deportaciju stanovništva, znanu kao „Krvavi marš“, i još mnogo toga. Sve u svemu, Šabac kroz istoriju zaista nije dangubio. Doba života i doba smrti ciklično su se smenjivali. Od „malog Pariza“ do „srpskog Verdena“ i obratno, put je uvek bio neverovatno kratak. 

Dolazi trenutak da pomenem i događaj koji je postao srednje ime čitavog grada. Do pitanja „hoćemo li u Šabac na vašar?“. Ovaj svojevrsni narodnjački Vudstok održava se samo jednom godišnje. U septembru o Maloj Gospojini, na njemu se okupljalo i do 300.000 ljudi! U odnosu na sada već hipsterske odlaske na festival trubača u Guči, šabački vašar deluje kao teška artiljerija spram protivgradne rakete u ruci poljočuvara. Na njemu je uvek „vrijeme paklenih vozača“.

U svetlu široko popularne i naravno idealizovane vizije Šapca kao varoši starovremenskog čivijaškog duha, zapravo oduvek, a u poslednje dve-tri decenije naglašeno, paralelno živi i jedna druga kultura. O tom kontrapunktu razmišljam dok pijem „baš kako treba“ mekanu šljivovicu u bašti „Ajriš paba“. Vlasnik Dejan Ivanković Nindža nešto je poput varoškog kućepazitelja. U njegov lokal dođete da ostavite poruku za one koji vas budu tražili, da čujete ko je sve prolazio ili će tek doći, da ostavite ženi ključeve od stana... Gazda Dejan mi ugovara susret sa momcima iz grupe „Goblini“ rutinom neformalnog člana benda.

NIN / Đorđe Kojadinović

„Bio mi je Alen jutros. Morao je da ode do nekog drugara koji se baš gadno razboleo. Uskoro imaju svirku pa ne znaju gde udaraju“, priča nam gazda lokala dok laganim pokretom ruke od konobarice naručuje još po jednu za naš sto.

Ubrzo nam se pridružuje i Branislav Tanasić Taske. Nekada je i sam bio gitarista. Nabraja nam nazive četrdeset albuma Džimija Hendriksa koje poseduje u raznim izdanjima. Kreću priče iz pionirskih dana ovdašnjeg rokenrola. Opština Šabac ima pedeset dva naselja. Taske je onomad svirao gde god je postojala utičnica za struju. 

„Dođem u Prnjavor na koncert. Raspalim Čaka Berija i Enimalse, pa kad osetim da su se ljudi zamorili, udarim užičko kolo. Na prvi takt svi đipe sa stolice kao da je svirka tek počela“, seća se Taske. Džimi Hendriks i užičko kolo kao krešendo šabačkog kulturološkog kontrapunkta koji živi kroz vreme.

Onda on i gazda Dejan nastavljaju da prebiraju po Šapčanima koji su ovom gradu i u vreme najtvrđeg socijalizma davali evropski štih. Stignu do imena Miomira Grujića Fleke. Magistar slikarstva i multidisciplinarni umetnik, sedamdesetih godina bio je urednik kulturnih sadržaja u legendarnom klubu „Rupa“, koji danas nosi njegovo ime. U Beogradu, Fleka je deset godina bio autor i urednik eksperimentalnog medijskog projekta Radio Šišmiš na Radiju B92, koji je postao zaštitni znak prestoničke andergraund scene. Fleka je poslužio kao uzor za lik Crnog, kojeg je Dragan Bjelogrlić igrao u filmu „Crni bombarder“. Brzo shvatam da su „Goblini“ kao vrh ledenog brega imali i te kako dobru osnovu na lokalu. Šabac je bio i ostao raskrsnica puteva. Svih, pa i onih koji su donosili osećaj da je građanska svest preduslov za osvajanje istinske slobode.

Stoga odlazim na značajno mesto. U nabrajanju onoga šta je sve Šabac imao još polovinom 19. veka, namerno sam preskočio Gimnaziju. Ona nudi priču dovoljno veliku samu po sebi. Zvaničnim imenom Šabačka gimnazija od 1837. do danas, glavna je vertikala osećanja da je ovo grad. Ozbiljan grad. Dok u društvu direktorice Marijane Isaković prolazim hodnicima i kabinetima, bude mi jasno zašto je po popisu stanovništva 1844. godine Šabac bio odmah iza Beograda, dvostruko brojniji od Kragujevca i Zaječara, četvorostruko od Čačka. Od svih nagrada, fascinantnih podataka o broju i imenima učenika i profesora, najviše sam upamtio to da se Šabačka gimnazija ne upisuje samo zbog sticanja znanja i dalje prohodnosti u studiranju. Važan motiv jeste i činjenica da ćete u svojoj generaciji steći za prijatelje buduće ugledne ljude i vrhunske stručnjake, koji će vam kroz život pružati oslonac. Može li više od toga!

NIN / Đorđe Kojadinović

Nakon obilaska Gimnazije, srećem se sa Goranom Đermanovićem, koji mi daje primer kako je danas svaki izbor određen samo veličinom vaše mašte. Vlasnik je softverske firme koja uspešno sarađuje sa tržištem u Rusiji i Gruziji. I sve to radi iz Šapca. Svojevremeno je imao konkretnu ponudu da se sa porodicom preseli u Finsku. Nije je prihvatio. Kaže da mu je ovde bolje. Danas razvija projekat e-tržnice, koji će na najbolji moguć način povezati proizvođače sa krajnjim kupcima. O ovome ćemo sigurno još slušati.

Moglo bi se još o mnogo čemu. O sportu i vanzemaljcima Metaloplastike, na primer. Ali o njima se zna sve. Tragam za onim manje poznatim a vrednim. Recimo, za činjenicom da se izgradnjom centralnog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Savu ispušta potpuno prečišćena voda iz kanalizacije, čistija od same reke. Možemo i o industrijskoj zoni, najvećoj po površini u Srbiji. Šabac ima značajno pozorište, ali i kompleks u kojem se uz Vladičanski dvor nalazi aneks biblioteke. Ovo je prva zgrada namenski građena za ustanovu kulture. Možda jedina biblioteka u Srbiji ispred koje neizostavno dobijete želju da uradite selfi. 

NIN / Đorđe Kojadinović

Sve je to Šabac. Epski usponi i velika stradanja. Sava, auto-putevi i industrijska zona. Gimnazija, biblioteka, „Goblini“... vašar, Čivijada, mahala. Jedno uz drugo, miks Evrope i Orijenta. Još uvek. A možda je ipak vreme da tas prevagne na jednu stranu. Zapravo, vreme je tu odluku već donelo. 

Prokletstvo

Kada su stigli do prve kasete, otišli „Goblini“ do Beograda da je ponude na emitovanje. Stignu na Radio Pingvin. Urednik u čudu.

Rok grupa iz Šapca! Iz grada iz kojeg su Radio Šabac, vašar, Šaban, Ljuba Aličić... stižu rokeri. Čovek skoro pomislio da mu je postavljena skrivena kamera. Frontmen grupe Branko Golubović Golub kasnije je govorio da nije verovao da tadašnji negativan imidž Šapca može imati toliki potencijalni uticaj na razvoj njihove karijere. 

„Prokletstvo Šapca pratiće nas dugo u karijeri. Jednostavno, ljudi nisu mogli da svare ideju da se u Šapcu svirao rokenrol u bilo kakvoj njegovoj formi.“