Majka najmlađe žrtve iz Malog Orašja: Otkako nema Nikole, najteži su nam praznici - tišina i čekanje da prođu

"Suprug je video gde je pogođen, slutio je da nije dobro, ali smo se nadali da će reći da je kritično, ali da je ipak živ. Do četiri ujutru smo čekali da nam lekari kažu šta se dešava, međutim, nas su prvo pozvali i saopštili... Posle se ne sećam ničega". Majci Dragani i ocu Dejanu tu noć u smederevskoj bolnici saopšteno je da je njihov 14-godišnji sin Nikola Milić smrtno stradao u masakru koji se dogodio u Ravnom Gaju.

Ravni Gaj je mesto na kojem su se mladi iz Malog Orašja stalno okupljali i družili, uz logorsku vatru i smeh. Dragana je volela da Nikola i njegov stariji brat Mihailo sa njima provode vreme, "jer su to sve bila dobra deca, složna, međusobno su se štitili i podržavali, dopunjavali i brinuli jedni o drugima, omladina kakvu selo nije imalo". 

Tako je i tog 4.maja bila spokojna kada su joj sinovi krenuli u Ravni Gaj. “Idem i ja mama, veliki sam“, dobacio je Nikola, kada su on i brat radosni i u žurbi krenuli da se vide s društvom. ’Ma daj majka pusti ga, nije mali’, čuo se i Mihailo i ona je bila mirna. "Videla sam ih ovde pored prozora kad su prošli, nešto su se smejali.. i to je bilo to“. Ko bi pomislio da u tom pitomom selu može da se dogodi masovno ubistvo i da će to biti poslednje Nikoline reči koje će čuti....

"Nadali smo se čudu, da će lekari reći da je kritično, ali  ipak živ"

„Kada smo suprug i ja čuli prvi rafal, mislila sam da je pucao neki komšija koji je dobio unuku. Međutim, Dejan je odmah rekao da  nije to i da nije dobro. Par minuta posle drugog rafala, njega je telefonom pozvao stariji sin Mihailo i rekao da je neko pucao na njih i da Nikole nema nigde. Dejan je skočio i sa ocem otišao na Ravni Gaj, a ja sam ga zvala, slala sam mu poruke, on nije odgovarao. Znala sam tad da nije dobro, jednostavno, osetila sam to. Dejan je tamo stigao među prvima, pozvao me je i rekao je da je Nikola pogođen i da je bez svesti. Pošto hitne pomoći nije bilo, sam ga je vozio u Urgentni, bodrio ga je celim putem da bude jak, da izdrži, ali ga od pola puta nije čuo da diše. Tek kada je stigao u Urgentni i kada su ga prebacili na nosila, video je ranu i bio je svestan da neće da bude dobro, ali jednostavno nije hteo da mi kaže..."

NIN / NIN Dragana Vujadinović, majka Nikole Milića

U smederevskoj bolnici tu noć su roditelji i rodbina čekali šta će biti sa njihovom decom, znajući da su u teškom stanju ali svi u nadi da će se desiti čudo i da će njihova mladost i snaga ipak nadjačati na desetine metaka koje je u njih bezumno i bez povoda ispalio 21-godišnji ubica. Sa svojih 14 godina Nikola Milić je najmlađi od devet žrtava nezapamćenog masakra u Malom Orašju i Duboni. 

Dečak koji je umeo da voli

Godinu dana od tog tragičnog 4.maja, majka Dragana u razgovoru za NIN govori o uspomenama i sećanjima na svog sina i o tome kako se godinu dana kasnije suočavaju sa činjenicom da ga više nema.

"Nisi mogao da ga ne voliš, on je bio vesele prirode i uvek pozitivan, u svakom trenutku spreman na šalu. Nas je stalno zasmejavao, on je bio taj koji napravi atmosferu. I kad smo umorni i neraspoloženi, uvek je bio tu da sve popravi”, priča Dragana, uz osmeh, kao i da se dalje nada da Nikola može sve da popravi.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva

Po uzoru na oca i starijeg brata, zavoleo je fudbal koji mu je postao neizostavan deo života. Pomagao je oko priprema utakmica, bratu prilježno spremao i nosio opremu. "Sa Mihailom se baš dobro slagao, bili su prilično bliski, posebno od kako je Nikola porastao, pa je stariji brat počeo da ga vodi sa sobom. Ovo je bio možda treći-četvrti put da su zajedno otišli negde."

Bio je odličan đak, planirao je da posle osnovne škole upiše smer za kompjutere u Tehničkoj školi u Smederevu. "I u školi su ga voleli zato što je bio tako pozitivan, harizmatičan. Direktorki ujutru otvori vrata kad treba da uđe u školu, obavezno kaže - dobro jutro direktorka, kako ste -  jednostavno nisi mogao da se naljutiš na njega. Okružen dobrom decom i sjajnim prijateljima u selu, on je bio taj koji je branio mlađe i nije dozvoljavao da se neko loše ophodi prema njima ili da ih maltretira." 

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Nikola sa drugom

Majka Dragana čuva papiriće s porukama ili pesmicama koje je Nikola stalno po kući ostavljao na nekom vidljivom mestu kako bi nju ili tatu obradovao, napiše samo „volim te, mama“ ili bilo šta slično da im pokaže koliko ih voli.

“Bili smo baš vezani nas dvoje i nije bilo dana kad radim, da me ne pozove po tri, četiri puta ili mi pošalje poruku. Stalno je pisao - za rođendan, za 8. mart ili jednostavno kada dođem sa posla. Stalno nam je pokazivao koliko nas voli“.

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Nikola sa majkom i bratom

Brinem i za starijeg sina koji je svedočio masakru u kojem mu je stradao brat

Godinu dana od tragedije, porodica Milić gotovo se ni korak nije pomerila od tog 4. maja. Odlaze na posao, rade i završavaju to što moraju od života i svakodnevnih obaveza, iako jedini smisao pronalaze u pričama i sećanjima na Nikolu. 

"Najteže je bilo za praznike od kako ga nema. Za razliku od prethodnih godina kada smo bili svi tu, sada samo tišina, samo čekamo da nekako prođe taj dan.”

Dragana kaže da je starijem sinu Mihailu naročito teško. "Pre neki dan sam ga zatekla kako spava ovde u dnevnoj sobi, a pored njega Nikolina slika. On više ne može da boravi u njihovoj zajedničkoj sobi, stane tako na prag, pogleda i onda nastavi dalje, nije više nikad tu spavao. Sve ga podseća na brata koga je izgubio u masakru kojem je sam svedočio. Iste večeri ostao je bez Nikole i najboljih drugova, a uz to se i sam borio da sačuva život."

Iako se mladić trudi da prebrodi preživljenu traumu, to je proces koji zahteva vreme i ide teško. Svakog vikenda dolazi im psihoterapeutkinja koja radi s celom porodicom – sa bakom, dekom, Draganom i nenim suprugom, a posebno sa Mihailom. 

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Nikola sa roditeljima i bratom

“Nikola je bio drugačiji, otvoreniji. On jednostavno ispriča sve što mu se desi u toku dana, kad slučajno zaboravi dođe i priča: ‘Jao majka, nisam ti rekao ovo, nisam ti rekao ono’. Mihailo je drugačiji, on je više na Dejana, zatvoreniji je. Međutim, priča sada kada mu je teško, ili kad nešto sanja, on dođe i ispriča mi,” zabrinuto govori majka, svesna koliko je Mihailov život iz korena promenjen.  

Dečakov otac svoju tugu ne deli sa drugima, iako je Dragana svesna da mu Nikola nedostaje od jutra do mraka. "Posebno mu je teško kada se posle fudbalske utakmice okupe igrači i njegovi drugari iz podmlatka, kada su svi tu, osim njega".

Ustupljene fotografije / Privatna arhiva Nikola sa društvom

Nema pravde za žrtve iz Malog Orašja i Dubone

I dalje se pitaju zašto je 21-godišnjak koga nisu ni poznavali te večeri pucao na njihovu decu. "Nismo ga ni znali, ni meštani njegovog sela ga gotovo ne poznaju, čuli smo ga par puta kad je motorom prošao pored naše kuće i to je to. Čak ni iz priče nismo znali ni njega ni porodicu".

Za kraj maja najavljen je početak suđenja za zločin u Malom Orašju i Duboni, iako Dragana, kao i drugi roditelji, ne očekuje da će ikada biti zadovoljena bilo kakva pravda.

“Koja pravda može da bude sa maksimalnom kaznom od 20 godina?! Za sve prethodne prestupe koje je imao u zakonu, za to što je ubio devet mladih ljudi i ranio dvanaest, mislim da to pravda nije, ali jednostavno po zakonu ne može biti više osuđen. Ja verujem u Boga i mislim da je to najveća pravda. On vidi sve”, kaže Nikolina majka tražeći pravdu i utehu tamo gde nije sud.

Godinu dana kako pregleda i sređuje Nikoline slike, video snimke, poruke, sa ostalim roditeljima odlazi u Ravni Gaj i na groblje. "Ne mogu da zamislim kako će biti za koju godinu, ali mislim da će ta tuga i bol koju osećam biti uvek tu. Niko ne može da zameni njegovo mesto, niko". 

Da ga bar sanja, kako kaže, nedostajanje bi ponekad mogla lakše da prebrodi. " Nisam ga sanjala od avgusta, tada me je zagrlio i rekao da ne plačem. Zamolio me je, rekao je - majka, molim te nemoj da plačeš’”.