Litijumska trka: Da li je Peking već pobedio

Kada su vlasti Bolivije u junu prošle godine pod vođstvom predsednika Luisa Arsea potražile strateške partnere s kojima bi otpočele dugi proces eksploatacije litijuma, okrenule su se ruskom državnom preduzeću Rosatom i kineskoj „Citic Guoan“ grupi. Ugovori skupa teški oko 1,26 milijarde evra trebalo bi da u respektabilne okvire lansiraju ekonomiju ove južnoameričke države, koja s oko 23 miliona tona rude litijuma suvereno stoji na prvom mestu po veličini depozita „belog zlata“.

S druge strane, zvanični Peking i Moskva će dobiti veći pristup sirovini koja će obeležiti industriju 21. veka. Jer, od nje ne zavisi samo proizvodnja mobilnih telefona i električnih automobila, već i celokupna IT industrija, kao i razvoj kompleksnih odbrambeno-bezbednosnih sektora.

Čile je kao drugi najveći proizvođač litijuma na svetu u aprilu prošle godine pooštrio ekološke standarde eksploatacije i ekstrakcije, što se njihovim dotadašnjim partnerima, američkom gigantu Albemarlu, baš i nije dojmilo. Za njime je slične korake preuzela Bolivija, a čak i Argentina kao država s, kako se to često kaže, „najpovoljnijom poslovnom klimom“ za strane investitore, odlučila da sasluša predloge o formiranju „litijumskog OPEC-a“, čiji je za sada glavni zagovornik upravo Arse.

Grube procene kažu da Južna Amerika raspolaže s oko 56 odsto ukupnih nalazišta litijuma. Mnoge države su ili eksploataciju litijuma već stavile pod nacionalne ingerencije, ili su saradnju s međunarodnim kompanijama uslovile javno-privatnim partnerstvima. Iskustvo pokazuje da bi zajedničko nastupanje na svetskom tržištu poboljšalo njihov pregovarački potencijal, kako u pogledu ugovaranja cene sirovine i uspostavljanja tzv. vertikalne integracije – rečju, da se prerada litijuma i proizvodnja baterija sprovodi u zemlji u kojoj se eksploatacija vrši – tako i po pitanjima bezbednosti same eksploatacije po okoliš. Uostalom, Venecuela i Saudijska Arabija su u poslednjoj trećini prošlog veka i napravile naftni kartel upravo da bi sprečile špekulantska obaranja cene „crnog zlata“. Danas članice OPEC-a proizvode ukupno četrdesetak odsto sirove nafte.

Da li su pobednici „litijumske trke“ već poznati

Stvara se sistem spojenih sudova – s jedne strane, države koje istorijski kubure s visinom životnog standarda nastoje da poboljšaju svoje geoekonomske pozicije, a s druge treba baš zbog toga treba očekivati veći geopolitički pritisak na njih iz različitih centara moći. Naročito s obzirom na činjenicu da su pobednici „litijumske trke“, čini se, već sada poznati.

A nije tako uvek bilo. Pre pet godina se smatralo da su nemačke firme najbliže sklapanju dugoročnih strateških dogovora s bolivijskim vlastima. Neki su ugovori i potpisani, istini za volju, ali ih je prethodni predsednik Evo Morales poništio, i to nakon masovnih demonstracija gde je mahom domorodačko stanovništvo zahtevalo poštovanje ekoloških standarda, ali i revidiranje ugovora kojim bi se veći deo profita slio u lokalne kase. Umesto da saradnju s Nemcima nastavi, Bolivija je pod Luisom Arseom odlučila da – promeni poslovne partnere.

Konteksta radi, kineski proizvođač litijumskih baterija CATL već proizvodi svaku treću bateriju namenjenu za električne automobile. Na teritoriji Kine se trenutno vrši polovina svetske prerade litijuma, koja, pak, dvotrećinski zavisi od uvoza skupocene sirovine, prema istraživanju Instituta za energetska istraživanja. Većinu nabavlja u Južnoj Americi, Australiji, Kanadi, ali i afričkim državama poput Namibije, Kongoa, Malija i Zimbabvea.

„Više nije reč ni o strahu da Kinezi prvi uđu na afričko tržište. To se već desilo“, rekao je Rasel Frajer, direktor britanske kompanije „Critical Metals“ koja je svojevremeno pokušala da pregovara o preuzimanju afričkih rudnika. Međutim, tamošnje vlasti su, suočene s tradicionalno maćehinskim odnosom evropskih partnera, odlučile da po uzoru na južnoameričke kolege ne promene pristup razvoju, već izboru saradnika.

Ništa novo pod kapom nebeskom, rekao bi neko, kao svojevremeno kineski komunistički vođa Mao Cedung, budući da je još 2015. godine kineski predsednik Si Đinping u jednom od svojih brojnih strateških dokumenata odlučio da proizvodnju baterija za električne automobile, pa i samih električnih automobila, postavi na prioritetno mestu u kompleksnom privrednom sistemu. Tada su predstavljeni programi različitih subvencija i podsticaja na čijoj implementaciji sada zavide i kineski suparnici.

„Mislim, mora ima se odati priznanje, odigrali su sjajno. Decenijama su merkali depozite i u tišini razvijali posao“, izjavio je ranije Sajmon Klark, direktor firme „American Lithium“ i podvukao da se čini se da je kineska nadmoć u litijumskoj trci već sada nenadoknadiva.

Deluje da zapadne zemlje svoju eventualnu komparativnu prednost mogu da potraže u razvijanju drugih tehnologija, recimo na bazi vodonika i natrijuma. Naročito članice Evropske unije.

Ciljevi EU da do 2035. ukine vozila na fosilna goriva već sada neostvarivi

Jer, dok se japanske i američke firme donekle mogu uzdati u partnerstvo s Australijom i Kanadom, evropske sve više ostaju praznih ruku. Konsultantska kompanija iz Brisela „Transport and Environment“ je u svom istraživanju utvrdila da evropski proizvođači automobila – od navedenih, mnogi nemački, poput Folksvagena, Mercedesa i BMV-a – u 2024. godinu ulaze sa svega šestinom obezbeđenih sirovina neophodnih za ispunjenje ciljeva koji su zacrtani za 2030. godinu.

Procenjuje se da će se do te godine potražnja za litijumom učetvorostručiti u odnosu na trenutnu, umnogome zahvaljujući kineskoj preduzimljivosti, ali i da će već tada zanedostajati oko 390.000 tona litijuma neophodnih za sprovođenje zelene tranzicije. Do 2035. godine, za kada je u EU zvanično planirano ukidanje „benzinaca“, ovaj manjak će narasti na 500.000 tona, što će, očekivano, mnogo više pogoditi gubitnike od dobitnika „litijumske trke“. To će, pak, dovesti do veće nestabilnosti cena i novih rundi protekcionističkih mera, naročito u zemljama bogatim primarnim sirovinama. Tako će Namibija i Avganistan, primera radi, biti u situaciji da uslovljavaju neuporedivo moćnije države.

Očekivano, još tvrđi pregovarači će biti zemlje koje pretenduju na status regionalnih sila poput Indije, koja se do sada u najvećoj meri oslanjala na uvoz kineskog litijuma. Međutim, otkriće nalazišta litijuma u regiji Džamu donekle je promenilo situaciju: s jedne strane, reč je o osmom najvećem nalazištu na svetu, od nekih 5,9 miliona tona, a s druge Indija debelo zaostaje u tehnologijama neophodnim za eksploataciju i ekstrakciju sirovine. U prevodu, ekonomski pritisak zelene tranzicije na zvanični Nju Delhi će se sigurno smanjiti, ali će ona i dalje zavisiti od znanja i umeća koje zvanični Peking ima da ponudi. Verovatno ne za male pare.