Biznis priča osnivača "Manuala": Kako smo od starog zanata izgradili posao od 5 miliona evra

Pojam tehnologija i pojam zanatstvo su oduvek bile dve suprotstavljene strane. Nepodnošljivo je u zanatstvu primenjivati tehnologiju. Međutim, vešto mešanje ova dva pojma, i odricanje od ručnog rada gde on nije neophodan, naročito u vreme kada nedostaju zanatlije, nama je bio recept za opstanak starog zanata i izgradnju kompanije danas vredne pet miliona evra. Drugi mogu sigurno napraviti i mnogo više, ali je problem što ovim poslom niko više neće da se bavi. U mom kraju svaka peta kuća imala je bar jednog majstora, ali oni nemaju naslednike.

Mladi danas žele zaradu sad i odmah. Ali za dugotrajan i uspešan biznis glavni cilj ne može biti uvek zarada. Naročito ne u pojedinim istorijskim trenucima, u tranzicijama. Tada se juri opstanak, a bolje vreme i pravi trenutak  u nekom momentu dođu.  Ali treba biti istrajan. Kada nešto postane manje popularno, ne treba odustati i trčati za nečim što je profitabilnije. U biznisu morate da trčite kao maratonac, da nailazite na uzbrdice, nizbrdice, prepreke, i tek kad svi zaborave da ste i počeli trku, eto vas.

Upornost je ta koja donosi benefit. To je ono što fali omladini. Ne može sve i odmah, a to je, nažalost, njihova deviza. 

Moj prvi biznis su bile proizvodnja i prodaja kaiševa, gde sam za jednu nedelju zaradio mesečnu platu koju sam tada imao u naftnoj industriji. Kad sam napustio siguran posao da bih se posvetio preduzetništvu, mnogi su to ocenili kao suludu ideju. Ali biznis se neverovatnom brzinom razvijao i ja sam mnogo zarađivao. Taj prvi polet može imati važnu ulogu u razvoju posla. U tom iskušenju važno je znati rukovati parama, a meni je tu pomoglo moje kućno vaspitanje jer se novcem nikada nisam bahatio.

Razmišljao sam kako pametno da ga uložim. Moja porodica je ulagala u nekretnine, pa sam i ja to radio. Sa tadašnjim partnerom kupovao sam parcele koje su bile na obodu grada, danas su to, sticajem okolnosti, bulevari i najekskluzivnije lokacije. Ja sam samo pametnim investiranjem stigao do koeficijenata puta 10 i puta 20. Da li sam to tada znao, naravno da ne, već su to bile puka intuitivnost i sreća. Ali tada nije moglo pametinije da se uloži. 

Nekad i sad

I danas vlada pomama za ulaganjem u nekretnine, pa se mnogi pitaju da li je to dobar biznis. Ako imate pred sobom 40 godina, onda da, ako nemate i želite „ad hok zaradu“,  u tom slučaju definitivno ne. Jer to oscilira, menja se, dođu krize i sve padne na kolena, a onda opet posle nekoliko decenija baš ta lokacija procveta. A nažalost, nije svojstveno današnjim preduzetnicima da čekaju.

NIN / Milorad Milanković

Sada je mnogo lakše započeti biznis nego što je bilo u moje vreme, kada su postojali određeni preduslovi i obaveza da imate znanje o tome čime želite da se bavite. Danas je dovoljno da nešto poželite, napravite startap, učestvujete na nekom konkursu i dobijete 10.000 evra. Ko je meni ikad poklonio toliko novac?! Ali to je bilo čudno vreme, puno tranzicija i okolnosti. 

Zato ne vidim poentu u tome da mlad čovek samo ode i napusti sopstvenu zemlju. Čak i ako su politički razlozi u pitanju, zar je bitno ko zemljom upravlja? Pa vi imajte tu svoju malu hacijendu, taj svoj mali biznis, kojim ćete zarađivati više nego u Nemačkoj, ali morate biti spremni da radite kao konji. To neće ljudi, na kraju rade kao konji, ali ne za sebe, već za drugoga. 

Činjenica je da u ovo moderno vreme postoji mnogo veštijih načina za sticanje novca od zanatstva. Brz novac potraži se najpre u kockarnicama, kladionicama, u IT sektoru ili na berzi. Ali pitanje je koliko će to da traje. A često traje kratko ako trčite trku na 100 metara. Lakše je biti konobar u Belgiji nego tehničar u nekoj beogradskoj firmi. Ja nisam mislio tako ni tada, a ne mislim ni sada, i upravo je to ono što je nas održalo - altruizam – rad bez velikog interesa. Odlučili smo se za maratonsku trku u najtežoj disciplini, i zato smo opstali 40 godina, iako nas je na to naterala muka a ne pamet.

Retke su firme koje danas opstanu 40 godina. To su sistemi potpomognuti infuzijama i kreditima. U nekim situacijama morate se pomoći kreditom. Samo to treba pametno raditi. I mi to radimo, ali nismo uvek bili kreditno sposobni, pa su sopstvena sredstva bila jedina opcija. Mi smo osnovali kompaniju u vrlo nepovoljnom trenutku. Raspad Jugoslavije, rat, embargo, hermetičko zatvaranje zemlje, to su sve bili izazovi tada. Ali kada sam ja uspeo da od najstarijeg posla napravim biznis sa svojih deset prstiju, ne znam zašto bi za nekog drugog bio problem. 

NIN / Milorad Milanković

Biće još teže

Jasno mi je da se traže popularna i moderna zanimanja, ali mnogima bi zvučalo neverovatno kada bih rekao da je veštačka inteligencija već odavno prisutna u zanatstvu. Promenilo se mnogo toga. Nisu zanatlije više ljudi bez škole. Danas na svakoj krucijalnoj poziciji mora da postoji bar po jedan inženjer, magistar, doktor nauka... Šta će inženjeri u zanatstvu? Trebaju, i te kako, da bismo imali rezultate koje želimo.

Iako smo svi mi, zanatlije, hteli da nastavimo da se bavimo starim zanatom na tradicionalan način, po staroj doktrini koja je važila više od 100 godina, mi smo bez pitanja bili gurnuti u novu tehnologiju. Ko je hteo da opstane morao je da prihvati pravila novog doba, zakorači u čamac i odveze se daleko od broda koji tone, a oni koji to nisu želeli i koji su se uspavali, potonuli su zajedno s njim. Mnoge su firme tada posustale i nestale u mnogim industrijama, a naročito u zanatstvu. Zato je danas jako teško pronaći zanatliju. Ranije smo ih tražili u krugu od 20 metara oko naše fabrike, a onda oko 20 kilometara, a danas „sreću“ tražimo na 2.000 kilometara.

I biće još teže, a primer koji svedoči tome je da, iako smo ušli u sistem dualnog obrazovanja, mi već treću godinu čekamo da se neko prijavi u građevinskoj školi za galanteristu. Nema zainteresovanih. Ali ih je zato za dizajnere na pretek. Pitam se šta ćemo dizajnirati ako nemamo proizvodnju, što sve ukazuje da će tržište rada biti negde napolju. A mi opet ostajemo u problemu zbog radne snage.

NIN / Milorad Milanković

Danas jedna mašina svojom logikom zamenjuje 15 ljudi. Ona čak izbegne sva moguća oštećenja i poslaže predmete za dve sekunde, što bi čovek radio dva sata, a onda iseče to sedam puta brže nego jedan krojač. I danas, kada svi govore da će veštačka inteligencija uzeti poslove, mi shvatamo da smo mi još odavno počeli da je primenjujemo a da nismo znali kako se zove. Međutim, nisu ti radnici koje je mašina zamenila dobili otkaz, nego ih nema, a neki su prekvalifikovani i  upravljaju tim mašinama. Jer da bismo parirali toj vrsti inteligencije, na pametnim mašinama mora da radi visoko obrazovan čovek, da li se on zvao inženjer, doktor ili magistar, to je nevažno, ali je morao da se edukuje i postane kvalifikovan za to.

Ljudi su sa pojavom tehnologije kupovali nove mašine da bi učinili svoj napor i rad lakšim. Svako ko ima tehničke mogućnosti bi se rado odrekao teškog rada. U zanatstvu je neke stvari nepotrebno raditi ručno ako za to postoje mašine, jer su one stvorene još pre 200 godina da olakšaju čoveku. Da biste preneli teret sa tačke A na tačku B, zašto biste ga nosili na leđima ako možete kamionom?!

Da nismo posegli za mašinama i da nismo kupili vreme ovim trivijalnim operacijama, skladištenjem, obradom, sečenjem, ne bi nas bilo. A radno vreme je kvalitetnije upotrebljeno.

Danas mašine prave neverovatne kopije i prave identične kopije za nešto što se do juče smatralo umetnošću. I mnoge grane će biti u problemu jer je nemoguće uočiti razlike između kopija i originala. Sve će biti na licitaciji i upitno. Zato zanatstvo ima budućnost. Pravljenje tog prvog komada... Taj prototip će ostati nezamenljiv. Zato je moj savet svima zasukati rukave i raditi, a ne pecati neke „ad hok biznise“, nema od toga hleba.