57. Bitef: Ljudi koji bi želeli da svet učine boljim

Koselektori su kao zajednički imenitelj predstava glavnog programa istakli „otpor, pobunu i nepristajanje“, istraživanje na koji način se dolazi do promene. Ali uzimajući u obzir odgledane predstave, utisak je da ovogodišnje izdanje nije dostiglo domet zbog kojeg će se posebno pamtiti

Nije bilo lako novim selektorima Bitefa. Podsetimo se – zbog, u najmanju ruku, neprofesionalnog i trapavog ponašanja gradskog sekretarijata za kulturu, Festival se našao u nekoj vrsti limba, sve do februara ove godine: niti je mandat dotadašnjeg umetničkog direktora Ivana Medenice bio formalno zaključen (ili obnovljen), niti je postavljen novi umetnički direktor. Svako ko se bavi organizacijom ovako komplikovane umetničke manifestacije zna šta ovo znači i pred kakav niz nepotrebnih problema ovakva situacija stavlja organizatore. Uglavnom, Ivan Medenica je odlučio da svojom ostavkom stavi tačku na ovu situaciju i da otvori prostor novom umetničkom direktoru.

Tokom mandata Ivana Medenice, Bitef je, kako programima tako i proširivanjem svog polja delovanja, obnovio identitet značajnog međunarodnog festivala koji bez kompleksa pronalazi svoje mesto u širem evropskom, pa i svetskom kontekstu. Isto tako, svaka od selekcija tokom njegovog mandata donosila je niz izazova za ovdašnju sredinu, i barem jedan veliki „događaj“ po selekciji. Nije dakle bilo lako novom selektorskom timu – pored umetničkog direktora Nikite Milivojevića, tu su i Tijana Grumić, dramaturškinja festivala i producentkinja programa Ksenija Đurić.

Slogan ovogodišnjeg Bitefa je stih Snago, ne pristaj da budeš nečija iz pesme Šuma, plug, jagorčevina mlade pesnikinje Radmile Petrović. Kako se ističe u programskom tekstu, koselektori su kao zajednički imenitelj predstava glavnog programa istakli „otpor, pobunu i nepristajanje“, istraživanje kako se artikuliše otpor opresivnim sistemima te na koji način se dolazi do promene.

Kao izraz poštovanja nasleđa prethodnog umetničkog rukovodstva Festivala, koselektori su se odlučili da zadrže Prolog, kao neku vrstu kopče s prethodnim izdanjima, te je predstava Božanstvena komedija Beogradskog dramskog pozorišta u režiji proslavljenog Franka Kastorfa otpočela ovogodišnje, 57. izdanje Bitefa (o ovoj predstavi je već opširno pisano u NIN-u, te ona neće biti predmet ovog osvrta).

Festival je otvorila predstava trupe Šaušpilhaus Bohum iz Nemačke Deca sunca Maksima Gorkog, u režiji poznate slovenačke rediteljke Mateje Koležnik, koja već niz godina uglavnom režira po najpoznatijim teatarskim kućama nemačkog govornog područja. Iako pomerena u šezdesete godine prošlog veka, predstava se strogo drži koordinata teksta i naturalističkog pristupa. Naravno da priča o ljudima koji bi želeli da svet učine boljim, a pritom ne primećuju drame koje se odvijaju oko njih i s njihovim bližnjima, a sve to u predvečerje revolucije (pa još izazvane pandemijom), i te kako odgovara sadašnjem trenutku.

Ipak, ostaje utisak da predstava nekako ne uspeva da uključi gledaoca u sve to, ne uspeva da ga emotivno aktivira i angažuje. Formalno sve je ovde u redu, od sjajne scenografije, preko odlične igre glumaca pa do idejnog korpusa koji se diskretnim znacima akcentuje i povezuje sa savremenošću. Ali nekakva monotonija vlada predstavom u čudnom nesaglasju s igrom glumaca i izgovorenim tekstom, te se gledalac brzo zamori i postane tek više ili manje strpljivi posmatrač.

Zbogom Lindita Narodnog pozorišta Grčke u režiji mladog reditelja i glumca Marija Banušija pre spada u onaj segment festivala koji nam predstavlja nova imena i nove poetike. Ova neobična predstava, drugi deo trilogije, bavi se na izuzetno originalan način temom gubitka, smrti, konačnosti. Predstava počinje u nekakvom sitnom realizmu gde porodica oplakuje smrt voljene osobe, da bi se postepeno razvila u vizuelno upečatljivu meditaciju o suočavanju sa smrću. Preko rituala opraštanja koji su najpre oni uobičajeni, lokalni, poznati, postepeno širimo vidike, prepoznajemo ono arhetipsko, nesvesno, mistično i magijsko, te u jednom potezu pojedinačno iskustvo postaje vanvremenski univerzalno iskustvo straha od smrti, te najzad iskustvo njenog prihvatanja.

Predstava Bitef teatra Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom u režiji Ivana Koruge zapravo je aktivistički performans koji postavlja pitanje o statusu i ulozi savremenog plesa na lokalnoj umetničkoj sceni. Veterani savremenog plesa, s bogatim i živopisnim biografijama, daju nam, često s mnogo ironije i gorkog humora, uvid u sve probleme i nerazumevanja na koje su tokom svojih karijera nailazili. Predstava koja pre svega ima lokalni značaj, kao aktivistički čin ali i kao omaž veličinama koje su uprkos svemu opstajale i pomerale granice.

Predstava koja verovatno najviše odgovara zadatoj temi svakako je Kao i sve slobodne djevojke Ateljea 212, po tekstu Tanje Šljivar u režiji Selme Spahić. Ova britka, dinamična i vrlo zabavna predstava uspeva da mapira sve preokupacije i teme slojevitog teksta Tanje Šljivar, kombinujući s lakoćom u sebi društvenu kritiku, tinejdžerski angst i politički aktivizam. Bizarna priča o ekskurziji koja se završila trudnoćom sedam vrlo mladih devojaka, s razoružavajućom sirovošću progovara o generacijskom nerazumevanju i želji za promenom.

S druge strane, litvanska predstava Sunce i more, autorki Rugile Barzžukaite, Vaive Grainite i Line Lapelite, ovenčana Zlatnim lavom na Bijenalu u Veneciji, nakon izuzetno uspešnih gostovanja manje-više svuda po svetu, izazvala je ogromno interesovanje i domaće publike. Ova opera performans najzanimljivija je po svojoj postavci. U prostoru paviljona „Cvijeta Zuzorić“, poput tableau vivant-a (oživljene slike), rekonstruisana je, uz pomoć tona peska i desetina statista, jedna uobičajena scena sa plaže. Gledaočev pogled luta ovom slikom gde sva dešavanja izgledaju spontana, dok pevači – performeri pevaju „numere“ na ekološke teme koje naravno rezonuju na širem društvenom nivou. Pametno i zabavno.

Vrlo slična po postupku je i predstava Raspevana mladost iz Mađarske, autora Judit Berec, Bencea Đerđa Palinkaša i Matea Sigetija. Grupa performera kroz pesme i recitovanje upoređuje ideološke konstrukte nekadašnjeg komunističkog, i sadašnjeg, po mnogo čemu autokratskog režima Viktora Orbana. Ovom postavkom se dekonstruiše ideološka matrica, koja u svim autokratskim režimima deluje slično – preko emocija i identitetskih obrazaca. Kratko trajanje predstave (50 minuta) uspešno prikriva njeno performativno siromaštvo.

#Jeanne, po tekstu Ivane Sajko u režiji Anje Suše, koprodukcija švedskih pozorišta Riksteatern i Dramaten, donosi nam modernu priču o Jovanki Orleanki, maloj Žan, koja pokušava da pobedi društvenu nepravdu, spoji dva suprotstavljena sveta koje deli jezero, da bi u završnici postala žrtva tog pokušaja. Glomazan i repetativan tekst Ivane Sajko koji često odlazi u digresije, u sebi obuhvata poveći korpus aktuelnih tema – od društvene nepravde, ženskog pitanja, AI konzumerizma, pa do ekoloških tema. Želja da se jednostavne, ponekad čak i banalne teze iskažu na komplikovan način često ostavljaju zadihane glumce pred nerešivim zadatkom. Režija Anje Suše pokušala je da raznim formalnim intervencijama oživi ovaj beskrvni tekst, dajući postavci izvesnu spektakularnost, ali sve u svemu, i pored zavidnog nivoa mnogih elemenata, opšti utisak je razočaravajući.

Zbog termina izlaska ovog broja, nažalost nismo u mogućnosti da pišemo o poslednjoj predstavi koja zatvara ovogodišnji 57. Bitef Wakatt autora i koreografa Serža Emea Kulibalija. Ali uzimajući u obzir odgledane predstave (sedam od osam) utisak je da je ovogodišnje izdanje programski uspostavilo kontinuitet s ranijim izdanjima, bez nekih većih padova, ali, nažalost, i bez dometa koji će se posebno pamtiti.