In memoriam - Abdulah Sidran: Humor je tajna, mnogo je važniji nego što se misli

U nedelju je regionom prostrujala zlokobna vest da je, posle teške bolesti, otišao sa ovoga sveta… No, čak i u takvoj, crnoj prilici, kako se nezvanično govorilo, pomen njegovog imena asocira pre svega na umetničku punoću i raskošnu duhovitost.

Šturi biografski podaci kažu da je rođen 2. oktobra 1944. u Sarajevu, gde je završio Filozofski fakultet. Radio je u Zavodu za izdavanje udžbenika, a zatim na TV Sarajevo, gde je kao vodeći dramaturg bio zaposlen do aprila 1992, kad je počeo rat u BiH. U svet književnosti kročio je sredinom sedamdesetih poezijom i prozom, a među njegove poznate knjige ubrajaju se „Kost i meso“, „Bolest od duše“, „Sarajevski tabut“, „Hoće li išta o meni znati“…

Dobitnik je niza prestižnih priznanja, među kojima i Nagrade slobode PEN centra Francuske, a slovi za jednog od najznačajnijih filmskih scenarista u jugoslovenskoj kinematografiji („Sjećaš li se Doli Bel”, „Otac na službenom putu” reditelja Emira Kusturice, „Kuduz” Ademira Kenovića).

Bila je velika čast i još veće zadovoljstvo razgovarati sa njim, raditi intervjue i uživo, i mejlom, i telefonom. A radili smo ih u Herceg Novom na Filmskom festivalu, u Beogradu, „u vazduhu“, kako je nazivao komunikaciju mejlom.

Da mi se samo milimetar…

O svom životu pisao je u autobiografiji indikativnog naslova „Otkup sirove kože”, o čemu je, između ostalog, kazao:
„Istražujući porijeklo svoje patnje, našao sam mnogo dokaza koji potvrđuju da naša sudbina nije u našim rukama… Ni slutili nismo koliko je onaj Karlo bio upravu kad je, mada u Manifestu, kazao kako ‘tradicija svih mrtvih kao mora pritišće mozgove živih’. Pa su i naše sudbine i sudbine naše djece u rukama naših mrtvih očeva i djedova. Našao sam da mi je cio život prošao u borbi za preživljavanje. Pa kakav je to život ako se živi da bi se preživjelo?! Kaže mi čovjek u Goraždu: ‘Da mi se samo jedan milimetar od guzice odmaknut, nikad me više ne bi stigla!’ Šta hoće da kaže? Sve što radi i zaradi, dotiče mu tek za prehranu, za ono što ode u guzicu. Kako se od nje odmaknuti? Učinilo mi se da sam cio život prodavao golu sirovu kožu da bih otkupio i sačuvao golu sirovu kožu! Na koncu konaca, razumio da u ljudskome svijetu stvarnu vrijednost ima samo ono što čovjeku može pomoći da sačuva dostojanstvo“.  

Na opasku da je jedna od najmarkantnijih odlika njegovog opusa, a i načina komunikacije duhovitost, na pitanje da li je reč o eskapizmu ili načinu gledanja na stvari, rekao je:

„To ne isključuje jedno drugo. Ipak, reč je o nečem organskom, imanentnom u meni. Pamtim da sam često u školi dobijao opomene, zapiše te nastavnik u dnevnik, istera sa časa, a zbog budalaština koje sam dobacivao, zbog dosetki koje su se meni činile duhovite, a profesorima baš i nisu. Dakle, žudnja za humorom je oduvek postojala u meni. Mislim da je humor nešto mnogo, mnogo važnije nego što to nauka kaže, nego što je zvanično priznato. Humor je tajna, kao i muzika. Ne znam da l` je iko razmišljao da napravi ozbiljan simpozijum ne bi li makar pokušao da ustanovi kako je nastao neki genijalni vic, koji uz to što je smešan, često je i snažna, dubinska slika neke situacije, pa vic uhvati planetu u par reči. To je misterija, a nekad se morao prvi put izgovoriti. Držim da je humor jako važan i drago mi je kad neko primeti da je on bitan deo mog delovanja i u filmu i u književnosti i na predavanju i u kafani, a sudeći po vašem smehu, oko stvari koje ćete u tekstu verovatno izostaviti, i dok dajem intervjue.“

Za čudesa i istoriju

Abdulaha Sidrana i Emira Kusturicu, zbog filmova „Sjećaš li se Doli Bel” i „Otac na službenom putu”, zvali su tandem i/ili dvojac „za čudesa i istoriju”. Ratne devedesete donele su razmimoilaženja… A koju godinu pre nego što će nas napustiti, upitan na tu temu, rekao je:

„Tu je samo jedno važno: da su njegova dva prva igrana filma, rađena prema mojim scenarijima, postala važna i nesporna kulturno-istorijska činjenica u kolektivnoj memoriji većine južnoslovenskih naroda. Ostalo je privatnost. I tuga.“
Isticao je da su rat u bivšoj Jugoslaviji izgubili svi narodi koji su ratovali, a da se potom odvijala i odvija borba za njegovu interpretaciju.

„Rat u Bosni, a ne ‘bosanski rat’, kako je pisao Dobrica Ćosić, nije dobio pobednika. Svi su njegovi sudionici - gubitnici. Kako istorija ne trpi nerešene ishode, poslednjih nekoliko godina događa se intenzivan - diplomatski, medijski, naučni, nadrinaučni, propagandni - rat za interpretaciju rata u Bosni. Onaj čija interpretacija rata pobedi postaće njegov pobednik. U taj aktuelni rat svi su upetljani, niko se iz njega ne može izuzeti.“

Stid i srce…

Predstava „Otac na službenom putu“ Abdulaha Sidrana, u režiji Olivera Frljića i produkciji Ateljea 212, koja je igrana i u glavnom programu 45. Bitefa, bila je događaj.

Na izvođenju 16. septembra, u publici Sidran i Zorana Blagojević, njegova prijateljice iz detinjstva sa kojom je išao u drugi, treći i četvrti razred osnovne škole u Zvorniku (1951-1955), koju nije video više od 50 godina, a po kojoj je pisao lik devojčice Maše u tom svom proslavljenom delu. 

Pisao je o njoj i u „Otkupu sirove kože“, a jedno od sećanja, kazao je, vezano je za školsko dvorište u kome su bile velike stepenice koje su vodile do crkve.

„Pored stepenica je bila šupa u kojoj su stajala mrtvačka kola. Mi smo neprimjetno odvalili jednu dasku i uvlačili se u šupu kad se završi škola. Ulazili smo Adem i ja i Zorica i Radmila. Radmila je bila Zoričina sestra od strica, što meni nije bilo jasno. Radmilin tata je radio u Šumskoj upravi pa je Radmila imala pravo lane koje se igralo u njenom dvorištu. Ograda je bila od gvožđa i mi smo se verali na ogradu i gledali lane. Ono se zvalo Bambi. Ulazili smo u šupu i sjedali u mrtvačka kola. Sjedišta su bila presvučena crnim platnom i Zorica je rekla ‘ovo je pliš`. Ona je znala kako se zove svako platno. S jedne strane smo sjedili ja i Zorica, a sa druge, to jest preko puta nas, Radmila i Adem. Radmila je rekla ‘mi smo dva para’. Ona je imala naočale koje su u šupi sijale pošto je bio mrak. Pušili smo cigarete ‘sutjeska’ i stalno nam je išla pljuvačka na usta pa smo pljuvali niz grede. Ja sam naslonio glavu na Zoričino rame i srce mi je počelo udarati brzo i glasno i ja sam se hitro odmaknuo jer me bilo strah da ne čuje Zorica pa da me onda bude stid.“

Duhovito i šaleći se na svoj račun, dodao je da mu je takvo, „zečije srce“ ostalo netaknuto „svih godina mladosti i sve dok su se u njemu mogle uzburkati ikakve strasti“ i da zbog toga nikada nije naučio plesati.

„Raboš mi je prepun crtica što označavaju propuštene prilike. Među njima i dvije-tri spektakularne. Ali ima li na svetu starca da se njih, propuštenih prilika, ne sjeti barem stotinu puta dnevno?“

Uz bogat književni opus, ostavio je za sobom i niz upečatljivih izjava. I danas se pamti i citira njegova dijagnoza današnjeg čoveka i vremena, odrednica života na ovim prostorima:

„Goli, klasični kriminal i autentični, čisti horor. Što nije uspelo ni fašizmu, nacizmu, ni utopiji komunizma, uspelo je kreatorima naše tranzicije. Stvorili su novog čoveka, ja sam mu dao ime Homo tranzicikus. To je stvorenje nepoznato Darvinu, i još nije upisano u evolucijsku lestvicu. Na njoj mu je mesto negde između gmizavca i glodara. Od osećanja sličnih ljudskim, poseduje samo dva: strah i glad. O njemu, Homo tranzicikusu, tek treba da progovori naša savremena književnost. Težak posao, ali građe ima napretek“, rekao je Abdulah Sidran.