Pozorišna kritika: Vreme koje teče unapred i vreme koje se odmotava unatrag

Da li bojišta dnevne sobe liče po intenzitetu tame na užase čovečanstva? Dramski pisac i profesor na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu Tomislav Zajec autor je petnaestak zapaženih i nagrađivanih komada izrazitog psihološkog naboja, u kojima se istina glavnih junaka preliva u pejzažu od ličnih, porodičnih, do društvenih trauma. Takođe, Zajec smatra da smo u novije doba zbog ratova, tranzicije i viška historije izgubili pogled na sebe same i propustili bar dve decenije da proradimo vlastita pitanja i zapitamo se ko smo mi u stvari? Zato Zajecova najnovija drama „Nestajanje“, koja je u režiji Sanje Mitrović premijerno odigrana krajem aprila u Ateljeu 212 u Beogradu (i u januaru takođe u produkciji HNK u Zagrebu), ne približava nas toliko teškim političkim pitanjima nego baš tome - nama samima i našim odgovornostima, greškama i zabludama. 

Tematski, radnja se odvija oko dva para, pripadnika više intelektualne srednje klase, sa nekoliko okolnih likova, dok osnovni traumatski čvor predstavljaju njihova ili tuđa deca koja su nekada bila teško zlostavljana. U scenografiji prazne pozornice posute zemljom Jasmine Holbus, sa gotovo kič slikom predivne prirode u pozadini, predstava suštinski govori o vremenu; o onome koje nezadrživo teče prema napred i o onome koje se u obliku bolnog sećanja odmotava prema natrag. Nekada davno učinili smo nešto loše, to nas izjeda i mi u duši kopnimo, nestajemo, ali u fizičkom smislu ipak trajemo i to je naša najveća kazna. Snaći će nas baš ono što treba, kako kratko i uverljivo kaže autor komada. 

Zato „Nestajanje“ nije nipošto „univerzalna priča“, već savremena drama o ljudima koji žive danas. Ono što gledamo su njihove karijere, napori i želje za uspehom, ali vidimo i njihovo kompromiserstvo, zadah malograđanštine, kukavičluk, bes, kao i mali demonski repić zla koji potencijalno čuči u svakome od njih. Vidimo ponešto i od poznatih društvenih prilika: politika je u pravilu prljava, priznanja dobivaju tzv. zaslužni i uvaženi građani, a mladima ostaju iluzije o boljem svetu, koje će hipokrizija odraslih brzo udaviti. Ta zmija je već ugrizla nekoliko puta, ali porodični otrov i njegove posledice brižljivo se čuvaju.

Važno je da je za vanjski svet i za potrebe vlastitog samozavaravanja sve u redu. Jedino biće koje zna punu istinu o nama je naša savest. Što se tiče same izvedbe, moglo bi se reći da je glumac Svetozar Cvetković, kao poštovani profesor sa teškim grehovima na duši, odigrao jednu od svojih boljih uloga u poslednje vreme, a treba pohvaliti i Branku Petrić u ulozi bake, dok je ostali deo ansambla: Dubravka Mijatović, Natalija Stepanović, Dejan Dedić, Jelena Ilić, Milica Janevski i Đuro Brstina, ostvario ponešto promenljiv uspeh.

Predstavu, koja je fragmentarna i razlomljena (dramaturg Dimitrije Kokanov), sa paralelnim i isprepletenim pričama i pomešanim vremenima, trebalo je na pozornici odigrati u jednom dahu, kao što i naši burni i nemogući životi proteknu za tren, ali u ovoj izvedbi u kojoj je bilo i praznog hoda, to u potpunosti nije bilo moguće. Ipak, krug kredom ove priče je na kraju zatvoren, a bolovi, osude, kazne i završni računi su morali biti isporučeni.

Ova priča nema srećan kraj, jer vreme ne leči sve. Junaci ostaju da žive i dalje, opterećuju ih stare rane i svesni su da je samo oproštaj kraj naših muka, ali oko njega se treba izboriti čistog srca. I to je valjan i pošten završetak (bez obzira na zamerke) ove u osnovi uspele predstave.