Vlast se plaši Srbije koja misli svojom glavom

Prošla 2021. godina bila je veoma burna za Dragana Bjelogrlića. S jedne strane, njegov film Toma ostvario je istorijski uspeh, sa više od milion gledalaca u bioskopima, iako je distribucija zbog pandemije bila znatno otežana. S druge strane, još se prašina nije slegla oko nemilog incidenta u niškom hotelu Ambasador i sukoba s rediteljem Predragom Gagom Antonijevićem, nakon kojeg je medijska scena bila podeljenija nego ranije. Kada se sve sabere, Dragan Bjelogrlić je jedna od onih javnih ličnosti, van sfere politike, koja je bila najnapadanija na naslovnim stranama domaćih tabloida. Zbog čega je tako? „Ni samom sebi ne mogu na to pitanje da odgovorim“, kaže glumac i režiser na početku razgovora za NIN. „Ali siguran sam da ne postoji jedan odgovor na to pitanje. U ovoj sve izraženijoj društvenoj podeli, ni u jednom nastupu nisam želeo da dolivam ulje na tu vatru mržnje, niti da odapinjem otrovne strele, čak i kada sam primao najgore moguće uvrede s različitih strana. Jasno mi je da se danas napada svako ko iznosi kritičko mišljenje, ali otkud tolika silina napada? To je ogroman znak pitanja. S jedne strane, pretpostavljam da u meni leži neka društvena snaga koje ni sam nisam bio svestan. Kao takav sigurno predstavljam potencijalnu opasnost mnogim političkim činiocima, posebno onima iz redova vlasti. I koliko god smatrao normalnim iznošenje kritičke misli prema društvu u kome živim, što je po meni i obaveza svake javne ličnosti, neko to verovatno doživljava kao moj politički angažman, i možda se plaši da ću se politički aktivirati. To je naravno nonsens, jer ako bismo se osvrnuli unazad, lako bismo zaključili da sam ja uvek bio takav, da nisam bio miljenik nijedne prošle vlasti, i da sam prema svakoj imao kritičko mišljenje.“ Kome vi onda pripadate? Očigledno je da pripadam korpusu ljudi koji trenutno nisu u „rovovima“ ni vlasti, ni opozicije. I očigledno je da je taj korpus najveća pretnja, a da sam ja prepoznat kao predstavnik te Srbije. A to trenutno predstavlja mnogo veću opasnost, jer bi „juriš“ koji bi usledio iz te Srbije bio kudikamo opasniji nego „juriš“ iz već iskopanih rovova. Pričamo dakle o ljudima koji ne podržavaju ni vlast ni opoziciju, a koji su nezadovoljni aktuelnim stanjem u društvu? Mislim da danas najveći deo građana nije zadovoljan ovom vlašću, nisu zadovoljni atmosferom u društvu, ali ni opozicijom. Nedavno je jedan analitičar rekao da bi u ovom trenutku više od milion ljudi glasalo protiv ove vlasti, ali bi samo njih 150.000 glasalo za ovakvu opoziciju. Deluje mi to tačno, ali i veoma poražavajuće. I baš zato sam siguran da se ova vlast plaši da se ne probudi ta „treća Srbija“, koja trenutno nikome ne pripada. Jer oni su većina. Vlast je uspela vešto da nas podeli na dve oštro suprotstavljene Srbije ne ostavljajući prostor za ljude koji neguju slobodnu misao, po principu „nema nezavisnih u ovom ratu“. A u tim besmislenim podelama, očito je javno kažnjavanje za izgovorenu reč. Kuda nas to vodi? Počela je da se budi građanska svest, i to je dobar znak. To je ključ svakog civilizovanog i normalnog društva. Mora da postoji prag tolerancije do kojeg građani mogu nešto da trpe. Ova vlast se predstavlja kao zaštitnik siromašnijeg dela građana i na tome veoma uspešno gradi svoju agendu. Ali s druge strane postoji dimenzija koja se zove sloboda – sloboda mišljenja, življenja, stvaranja. Ta sloboda je ovde ugrožena, a zapravo spada u civilizacijske tekovine. Ne znam nijednu normalnu zemlju u kojoj je sloboda misli ugrožena. Na svom primeru to najbolje osećam, počev od toga da su mi poručivali da napustim zemlju do toga da mi se sada preti zatvorom. Dok pripremam snimanje novog filma meni se zatvaraju vrata državnih institucija od kojih samo tražim da iznajmim objekte za snimanje. I time kao da mi s vrha poručuju da u Srbiji ne treba da se osećam komotno već kao stranac u sopstvenoj zemlji. Vlast se služi medijskim linčom da s jedne strane ulije strah, a s druge strane da pošalje jasnu poruku svom korpusu ko je zapravo „persona non grata“. A ko to Srbiju brani od mene? Kad smo već spomenuli poziv iz Skupštine da odete iz Srbije, da li ste možda razmišljali da te reči prenesete svojoj deci? Strahovao sam da će moja deca, kad dođu godine školovanja i usavršavanja da odu odavde, a činio sam mnogo da ih vaspitam da vole ovu zemlju i narod. I da znaju odakle su i ko su. Srećom, ostali su. I vole i ovu zemlju i ovaj narod. Posmatram tu generaciju kako rezonuje i vidim da su vrlo svesni svega što nam se dešava. Svesni su i mana i vrlina ovog društva. Za razliku od nas koji smo često idealizovali neke stvari i koji nismo dobro preispitali vreme u kome smo živeli, uljuljkani u sistem socijalizma, njihova generacija je čvrsto na zemlji i zato verujem u njih. Voleo bih da oni naprave bolju Srbiju. Dok čekamo to bolje vreme, ljudi ipak odlaze iz Srbije. Koliko smo vrednosno nazadovali? Ogroman broj ljudi je otišao, ali to su mahom ljudi moje generacije i generacije posle moje. Mladi i danas nažalost odlaze, ali tu postoji jedna velika razlika. Moja generacija je bežala od rata, haosa i siromaštva. Mladi danas beže od gluposti i primitivizma. Više nisu socijalni razlozi ključni za odlazak iz zemlje. Mladi odlaze jer shvataju da ne mogu više da žive u društvu gde su sistemi vrednosti toliko poremećeni i gde primitivci i neobrazovani glupaci najčešće odlučuju o sudbinama svih, pa i njihovim. E to je ono što očekujem da ova nova generacija promeni. Ipak, najveći medijski linč ste doživeli nakon letošnjih događaja u Nišu i sukoba s rediteljem Gagom Antonijevićem. Šta se zapravo dogodilo u hotelu Ambasador? To sigurno nije bila lepa slika i nije postupak koji me predstavlja u pravom svetlu. Gotovo dve godine bio sam izložen brojnim podmetanjima i tabloidnim napadima jednog čoveka. Ne želim da ulazim u to da li se time bavio zbog nečijih ili zbog ličnih interesa. I onda se taj čovek, ničim izazvano, pojavio na Niškom festivalu gde je, po zakonu, morao da prikaže svoj film, a on niti je dao film, niti je bio gost festivala. Isto tako se nepozvan pojavio i na prijemu upriličenom povodom premijere mog filma. Pojavio sa s jednim bahatim stavom državnog reditelja i nastavio provokacije. Zamislite kako izgleda kada se neko, s kim ne razgovarate, pojavi na vašem rođendanu? Moja reakcija naravno nije bila adekvatna, jer sam naseo na te provokacije. Čovek nekada ne izabere najbolji način da brani svoju čast i dostojanstvo... Ipak, pitanje je kako se to posle diglo na državni nivo, da čak i predsednik države u svojoj specijalnoj emisiji pola sata priča o tom slučaju, a o tabloidnim pisanjima da i ne govorim! Moram da priznam da ja sam nisam bio iznenađen intenzitetom tabloidnog napada tada. Prebacivanje ličnog sukoba na politički stvorilo je jednu novu podelu u društvu. Ispalo je na kraju da taj sukob više nema nikakve veze sa mnom, ni s onim što sam uradio. Policija je uzela izjave od svih očevidaca i svedoka i zavela slučaj kao uznemiravanje javnog reda i mira. Ali u roku od samo par sati, to se pretvorilo u krivični postupak. I tada počinje taj javni i pravni proces koji još traje. Da li imate utisak da će sudski proces biti ispolitizovan? Videćemo kako će se proces odvijati i da li će biti isključivo pravni proces. Od tog jutra sve je bilo maksimalno ispolitizovano, i to mi daje pravo da sumnjam čemu taj proces zapravo služi. Ali, siguran sam da u sudstvu ima časnih ljudi i u to se uzdam. Pričalo se tada da je do takvog napada na vas došlo jer ste i tajni kandidat opozicije za predsednika? Imate li uopšte ambicije te vrste? Nikada nisam bio ničiji kandidat, niti me to zanima. Znam preko nekih prijatelja da se moje ime pojavljuje u nekim istraživanjima javnog mnjenja, ali ja s time nemam nikakve veze. Više puta sam javno rekao da neću i ne želim da se bavim politikom i da me to ne interesuje, pa me je čak i pojavljivanje mog imena u istraživanjima zbunjivalo. Bavim se samo svojim poslom, a zadržavam to pravo da govorim slobodno o svemu što me tišti i sve što mislim, i da kritikujem ono što se dešava u društvu. To se kod mene nikada neće promeniti. Istovremeno ću i nadalje pokušavati, koliko je u mojoj moći, da utičem na smanjivanje tih prokletih podela koje nas prate vekovima. To je možda i najvažniji zadatak ljudi čiji se glas čuje u Srbiji. Ja sam se uvek trudio i u svojim delima i u javnim nastupima da se s mnogo ljubavi obraćam svima. To ste, sudeći po uspehu, učinili i s filmom Toma. U njemu ste povezali biografiju jednog pevača sa biografijom jedne zemlje, sa Jugoslavijom. Koliko je to bila inicijalna ideja, a koliko se razvila tokom rada na projektu? Ta ideja se razvila tokom rada na projektu. Prvobitni scenario Nikole Pejakovića nije bio na tom fonu, bila je to vrlo lična priča. Ali mene uvek zanima širi kontekst. Kada smo Zoran Lisinac i ja počeli rad na scenariju, interesovalo nas je pre svega jedno razdoblje. Velika je privilegija kad možeš da pričaš o vremenu, i to iz ugla nekoga ko nije istorijska ličnost već pripadnik popularne kulture, a koji je obeležio jedno čitavo doba. Kada sam pritom shvatio da je Toma Zdravković preminuo u trenutku kada je umrla Jugoslavija, a da se pritom on uvek izjašnjavao kao Jugosloven, bio je to „znak pored puta“ da je to pravac u kome treba da ide ovaj film. I zato sam rekao na njegovom odru da sam, tragajući za njegovom dušom, pronašao svoju. Tom jednom rečenicom bih sažeo čitav proces rada na Tomi. I pored milion gledalaca u bioskopima, film je dobio i dobre kritike, što se ne dešava uvek sa komercijalnim projektima? To nije samo komercijalni film. Upravo kreće i njegova festivalska distribucija, a za festivale postoji ogromno interesovanje. Kritike su stvar profesije. Meni je lično mnogo veća impresija što su ljudi od pera, književnici, imali potrebu da napišu nešto o filmu, poput Jergovića ili Basare. Gledaoci su takođe imali potrebu da na društvenim mrežama iskažu emocije po odgledanom filmu. Bila je nezapamćena količina komentara i impresija. Brojke imponuju, ali ta lavina reakcija mi je mnogo veća satisfakcija. I pamtim brojne izjave. Recimo, Duško Kovačević kad je pogledao film rekao je – „da nema korone, Toma bi imao milion gledalaca!“ A onda se desio i taj milion, i pored korone i svega drugog! Ali, isto tako mi je rekao – „ovo su emocije na koje smo mi matori zaboravili, a koje mladi ne znaju, za njih su to neke nove emocije“. I ta njegova poetska rečenica je ubola zbog čega su taj film gledali i voleli i stariji i mladi. Ta 1991. godina, u kojoj se radnja Tome završava, kao da je juče bila, a mi sad pričamo o njoj kao jednoj davnoj godini. Kako je došlo do tog preokreta? Desile su se najpre te nesrećne devedesete i ti nesrećni ratovi, koji su obeležili pre svega moju generaciju. Mi smo naivno verovali da će, kad se očistimo grozota i užasa i tih jezivih ljudi koji su nas do toga doveli, sve da se vrati na staro i da ćemo da se izborimo za normalno društvo. Nismo tada shvatali koliko su ti ožiljci jaki i duboko urezani i evo sada živimo posledice svega toga. Kao da nismo uspeli ili nismo želeli da se pročistimo. O tom pročišćenju govori i film Nečista krv, sa tim intrigantnim podnaslovom Greh predaka. Koliko vas je to podstaklo na razmišljanje o grehovima predaka? Možemo li se očistiti od njih? Kad se okrenemo unazad, vidimo mnogo stvari iz istorije na koje možemo biti ponosni. A momenata za ponos u ovom trenutku slabo imamo. Ti naši preci su nam ostavili velike stvari, ali su nam ostavili i mnoge grehe. Čitao sam skoro Lalićevu knjigu o Đinđiću, gde je bilo dosta Zoranovih citata. On je bio taj koji je, od svih političara, najbolje shvatio da nije dovoljno da samo proglasimo višepartijski sistem i da budemo demokratsko društvo! Demokratija je civilizacijsko pitanje. To su civilizacijski dometi. I, civilizacijski gledano, mi nažalost u tim vremenima nismo napravili ključne korake. I zato sada bauljamo u ovom polumraku i nemamo odgovora na mnoga pitanja. I nije samo pitanje da li imamo lošu vlast, već je pitanje šta mi u stvari uopšte imamo?! I u Nečistoj krvi Hadži-Trifun pokušava da uvede red u društvu pod Osmanlijama i postavlja zvono u selu. Taj motiv zvona kao vesnika boljeg vremena, međutim, uvod je u sledeći stepen razdora. Da li je uvek postojao taj nukleus koji remeti te civilizacijske domete? Jeste, apsolutno. I upravo je Bora Stanković, koji je bio veliki pisac, preneo kroz lik Hadži-Trifuna taj psihološki profil srpskog gazde, koji nas prati do dana današnjeg. Narod prosto voli da ima gazdu. A onda taj gazda, baš kao i moj Hadži-Trifun, zapravo ima dobre namere i želi sve da reši. Ali problem je u tome što o svemu odlučuje sam, nikoga ništa ne pita, nikog ne sluša i misli da je samo on u pravu! I naravno, to se završava fatalno. Kao što kažu: put do pakla popločan je dobrim namerama. Zato je meni on bio zanimljiv i stvarno sam ga branio, svim srcem i dušom i glumačkim znanjem. Toliko sam ga branio da mi ga je u jednom trenutku bilo čak i žao. Mi smo uvek imali gazdu kakvog smo zasluživali, ali da li smo baš zaslužili gazdu kakvog imamo danas? Nisam baš siguran u tu teoriju. Jednom sam pisao rad kod čuvene profesorke Mirjane Miočinović, u kome sam pravio paralelu između Gogoljevog Revizora, Kovačevićevog Balkanskog špijuna i Nušićevog Sumnjivog lica. I tada sam napisao da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. A profesorka mi se oštro usprotivila, iako joj se rad dopao, rekavši: tu sintagmu je izmislila sama vlast! I u tome ima mnogo istine. Vlasti je narod uvek izgovor! Vlast će reći – da ste vi bolji i mi bismo bili bolji, ali pošto narod nikad nije dovoljno dobar svakoj vlasti, onda takvu vlast narod zaslužuje! Pravi ozbiljni vladari pokušavaju da poprave svest svog naroda, da ga učine boljim, da ga školuju, da neguju prosvećenu elitu. I da takvim ljudima pruže dovoljno prostora i mesta u društvu! Postojali su ti mali periodi u našoj istoriji kada je ta prosvećena elita dobijala na značaju, tada su bili vidljivi boljitak i napredak. Međutim, ta ista prosvećena elita često je pravila greške. Kada je imala mogućnost da prigrli taj drugi, nesnađeni deo Srbije, da im sa ljubavlju i strpljenjem pomogne da ne nasedaju na populizam, ona to nije učinila. Odbacili su ih s gnušanjem, kao ljude nižeg ranga, umesto da su im pomogli. I kad nastane taj veliki jaz, tada nastaju krize u društvu i otvara se ogroman prostor za manipulaciju. I sada deluje kao da je nemoguće više ujediniti ih, podele su sve dublje? Mislim da je glavno pitanje zašto nismo nikad uspeli da napravimo pravo građansko društvo. U seriji Senke nad Balkanom vratio sam se u period između dva svetska rata jer su upravo tada postavljani temelji savremenog sveta a mi smo kao narod, upravo tada, bili u potpunom haosu, bez jasnog cilja i strategije. Okrvavljeni i osakaćeni u Velikom ratu, zvanično pobednici, suštinski, s milion žrtava, gubitnici, ulazimo u avanturu stvaranja Jugoslavije, gubimo težište i prepuštamo se vihoru istorije. Mogao bih o tome da elaboriram naširoko, ali poslušajmo samo ovaj citat: „Istinsku demokratiju će sigurno bolje obezbediti savet od 25 najmudrijih ljudi nacije, nego skupština koju je napunilo 300 nekih ludaka, skorojevića, mutivoda, secikesa, sebičnjaka, za koje je početak i kraj demokratije u njihovoj ličnoj koristi!“ E, to je napisao Arčibald Rajs 1928. Ovaj citat koji zvuči kao da je neko rekao pre neki dan, izgovoren je pre gotovo sto godina! (smeh) Hoću da kažem da nije tako jednostavno objasniti šta se to nama danas dešava! Definitivno, i kada smo imali šanse – nismo umeli da ih iskoristimo. Onda naiđe vreme kao što je ovo, pragmatično, sitnosopstveničko, bez velikih političkih ideja, bez ideologije. U jednom takvom surovo materijalnom svetu teško da će jedan mali siromašni narod, bez izgrađene građanske svesti, bez dobrih primera u skorijoj prošlosti, lako pronaći dobar put kojim treba da ide. U Srbiji je danas sve moguće, pa i to da Upravni odbor Filmskog centra Srbije bez obrazloženja poništi konkurs i napravi osećaj da je ovde cenzura očiglednija nego u vreme crnog talasa. Kako to komentarišete? To je teško objašnjivo. S jedne strane, ova vlast je dala najviše para za kinematografiju. Sem novca, dala je i podršku da srpski film postane jedan ozbiljan brend i naše kinematografije i našeg naroda, što pokazuju mnogi primeri ali i dobri rezultati. I onda kako objasniti ovaj paradoks – vlast napravi jedan tako sjajan potez i uloži mnogo u film kao potencijal zemlje, a onda pošalje Jelenu Trivan da bude politički komesar?! Svi znamo koliko su umetnici osetljivi na cenzuru! Mi smo došli iz vremena iz kojeg se pamte bunkerisani filmovi i hapšenja umetnika. To je otvorena rana ovog društva. Tako je, recimo, čitava srpska javnost znala da Goran Marković neće proći na konkursu i samo smo čekali da vidimo kako će Upravni odbor to da izvede. I onda su izveli tako što su samo poništili konkurs! Ali, u čitavoj toj ujdurmi uopšte me ne zanima gospođa Trivan, koja je tu dovedena i koja misli da baš tako treba da radi taj posao. Meni su problematični ljudi koji su podigli ruku i glasali za poništavanje konkursa, a naše su kolege! E to je opasno za jedno društvo. Vlast će sprovoditi svoju politiku onako kako misli da treba da radi i za to će da snosi odgovornost na izborima, na kojima će biti kažnjena ili nagrađena. Ali naše kolege koji odrađuju prljave poslove za vlast, naš su najveći poraz. Šta je dalje činiti u vezi s tim pitanjem? Da postoje neka jaka ideja i solidarnost, verovatno bi usledio protest. Ali to se kod nas neće desiti. Mi smo razbijeni, prepušteni individualnim borbama. I ovo moje reagovanje će biti samo jedno u nizu koje neće promeniti ništa. Samo će pokazati moj stav o tome. Dok god se ne napravi nešto što je esnafski odgovor na neodgovorno ponašanje ljudi koji odlučuju, nema ništa od promena. Sve će da se svede na individualne reakcije koje će samo određeni mediji prenositi i na tome će sve da se završava. Bez građanske svesti nema ništa. A to nema veze s politikom, ima veze samo sa čašću i integritetom. Vidimo da je odluka Upravnog odbora izazvala revolt, ali ne vidimo konkretnu demonstraciju tog revolta. Odbrana osnovnih profesionalnih i građanskih prava je najviši domet civilizacijske svesti. A mi do te tačke nismo došli. Gde je nestao duh pobune iz devedesetih? Svi osećamo gubitak vere koji se dogodio nakon tog famoznog 5. oktobra. Verovali smo tada da će se Srbija rekonstruisati i da više nikada nećemo morati da zaustavljamo predstave zbog društvenih nepravdi. Ali onda je došla nova generacija, koja tu vrstu solidarnosti i bunta nema izgrađenu u sebi. A to je globalni fenomen. U celom svetu ne postoji ta kolektivna borba, u kojoj bismo pobunom ispravljali greške, tražeći neko bolje društvo. Sve se svelo na individualnu borbu, a vlast to vešto koristi. LJudi kao da su shvatili da moraju da prežive ovo vreme... LJudski vek je kratak, i čovek ne može da dozvoli sebi da se u jednom životnom veku stalno razočarava. Ogromna je odgovornost ljudi koji su vodili zemlju od 2000. do 2012. što nisu izgradili društvo u kome bi bilo nemoguće da se dešavaju stvari koje se danas dešavaju. Oni su to morali da naprave. A pošto nisu, došla je vlast koja je samo iskoristila slabosti i sad vlada na svoj način. Zato imamo korpus nezadovoljnih, koji nisu spremni da reaguju, osim kada dođe do toga da su nam životi ugroženi. A za sve drugo, nismo spremni. LJudi misle da su pokazali bunt ako otkucaju jedan tvit. Time neće ništa promeniti. Često smo slušali da je Srbija plakala gledajući Tomu. Za čim vi plačete? Plačem za vremenima koje pamtim, a koja se više nikada neće ponoviti. Ima i toga da plačem za mladošću. Pripadam generaciji koja se seća različitih vremena. Odrasli smo u jednom sistemu i u jednoj državi gde nam je bilo poprilično dobro, iako smo bili svesni svih mana socijalizma i Jugoslavije. Jer socijalizam osamdesetih nije bio onaj socijalizam pedesetih, socijalizam progona i Golog otoka. To je bio socijalizam novog talasa, urbanog Beograda, jednog zdravog sistema. A nakon toga dolazi vreme mržnje i ratova. Zatim vreme za koje nismo znali šta je. A onda neko čudno vreme tranzicije. I sada ovo danas! I kako onda da ne plačem za prošlošću? Dragan Jovićević