SOS

Jedna od tema koje su obeležile prethodnu godinu su javna govorenja žena o seksualnom nasilju. Godina je započela svedočenjem Milene Radulović o seksualnom zlostavljanju u školi glume Miroslava Aleksića, nastavila se govorenjem Danijele Štajnfeld i Merime Isaković o silovanjima koje je počinio Branislav Lečić, ispovestima polaznica Istraživačke stanice Petnica o seksualnom nasilju od strane saradnika ove ustanove, a kraj godine su obeležile reakcije na seriju tvitova Nine Stojaković o neprofesionalnom reagovanju policije pri pokušaju njene sestre da prijavi nasilje od strane sada bivšeg partnera, repera Uroša Radivojevića. Između ovih medijski veoma propraćenih svedočenja povremeno su objavljivane ispovesti drugih žena iz javne sfere o nasilju unutar partnerskog odnosa, kao i vesti o ubistvima žena od strane bivših ili sadašnjih partnera i propustima okruženja i institucija da adekvatno reaguju i zaštite žrtvu. Pored iskustava žena iz javne sfere, godine su obeležile i dve spontano nastale inicijative: #NisamTražila i #NisamPrijavila, u okviru kojih su na hiljade žena iz regiona objavljivale svedočenja o zlostavljanju, kao i o razlozima zbog kojih ga nisu prijavile. Činjenica da su obe akcije doslovce eksplodirale na društvenim mrežama pokazala je surovu realnost koju naše društvo odbija da vidi: nasilje, pa tako i seksualno nasilje, nije izolovana pojava koja se dešava tamo negde, daleko od nas, već deo životnog iskustva velikog broja žena, dece, ali i pripadnika drugih ranjivih grupa, poput seksualnih i rodnih manjina. Iako se o različitim oblicima nasilja u poslednjih godinu dana dosta pisalo, nerazumevanje i predrasude su i dalje tu, a njihovu cenu po pravilu plaćaju žrtve i njihovi najbliži. Nasilje, kao ponašanje koje za cilj ima da se drugi povredi ili da mu se nanese zlo, odvija se unutar nejednakih odnosa moći. Nasilnik primenom nasilja – psihološkog/emotivnog, fizičkog, ekonomskog, seksualnog – uspostavlja kontrolu nad svojom žrtvom. Zato je važno da razumemo da različiti oblici seksualnog nasilja u svojoj suštini nemaju veze sa seksualnim zadovoljstvom, već predstavljaju čin dominacije na koji nasilnik veruje da ima pravo. Nasilje je traumatsko iskustvo, napad na telo i psihu žrtve koji, zbog svoje neočekivanosti i intenziteta, najčešće dovodi do reakcije zamrzavanja. Zamrzavanje se ne dešava samo na telesnom nivou, zbog čega mnoge žrtve nisu bile u stanju da pobegnu ili da se aktivno suprotstave napadaču, već i na psihološkom planu – zlostavljanje postaje iskustvo koga se osoba teško priseća, o kome ne može da misli i o kome ne može da govori. Tišini koja ga obavija doprinosi i to što se seksualno zlostavljanje, suprotno predrasudama, češće dešava u okviru već postojećih odnosa nego što je u pitanju izolovani incident čiji je počinilac nepoznata osoba. Sve zlostavljače koji su pomenuti u ovom tekstu žrtve su već poznavale. Pored toga, nasilnik je često osoba koja se nalazi na mestu autoriteta i/ili poverenja: nastavnik, stariji kolega, porodični prijatelj, emotivni partner… Ovim psihološke posledice nasilja bivaju još destruktivnije: nasilje više nije samo strašno, neočekivano i nezamislivo, već i nemislivo: osoba kojoj se bezrezervno veruje istovremeno je i osoba koja vrši nasilje. Nepomirljivost ovih suprotnosti može se privremeno razrešiti time što nasilna iskustva u odnosu bivaju nesvesno umanjena, potisnuta ili otcepljena, a sama žrtva često sumnja da se nasilje zaista desilo, ublažava njegovu težinu, krivca pronalazi u sebi i dovodi u pitanje opravdanost svojih osećanja. Zato ćemo od žrtava često čuti da su im bile potrebne godine da prepoznaju, sebi priznaju, a zatim i prihvate da je to što su preživele zaista bilo zlostavljanje. Osoba koja je preživela zlostavljanje bori se sa snažnim osećanjima sramote, stida i krivice. Dramatičan gubitak kontrole i doživljaja sigurnosti praćen je preispitivanjem da li je mogla nešto drugačije da uradi, da li je ona izazvala nasilje i da li je nekako mogla da ga izbegne ili spreči. Ova osećanja dodatno otežavaju govorenje o zlostavljanju. Pored toga, prisećanje i govorenje o traumi sa sobom uvek nosi rizik od retraumatizacije, kada osobu preplavljuju sećanja koja su toliko intenzivna da ima doživljaj da se zlostavljanje ponavlja u trenutku dok o njemu govori. Rizik od retraumatizacije dodatno otežava formalno prijavljivanje nasilja, pošto se tokom tog procesa zahtevaju višestruka detaljna prepričavanja zlostavljanja, a nedoslednosti ili nedostatak sećanja se ne shvataju kao sastavni deo fenomena traume, već kao pokazatelj neverodostojnosti svedočenja. Javno svedočenje dodatno otežava to što se strahovanja žrtve da će u svom okruženju naići na podozrenje, osudu i okrivljavanje često obistine. Primer ove zamene teza smo imali priliku da vidimo u nedavnoj izjavi bivšeg šefa odseka za krvne delikte Ministarstva unutrašnjih poslova Željka Popovića, u kojoj krivicu prebacuje na žrtvu, ubijenu devojčicu Tijanu Jurić, zato što je „u šortsiću u 11 uveče izašla sama na ulicu“, kao i na njenog oca „koji joj je to dopustio“. Okrivljavanje žrtve ima svoju funkciju: njime nasilje postaje razumljivije, opravdanije i takoreći očekivano, a svet ponovo postaje pravedno mesto u kome se sve dešava sa razlogom i u kome je svaka žrtva na neki način zaslužila ili makar doprinela tome što joj se desilo. Teškoću sa poimanjem zastrašujuće prirode nasilja vidimo i u reakcijama okruženja, koje na svedočenja o zlostavljanju reaguje nevericom, umanjivanjem težine nasilja ili okrivljavanjem žrtve. Minimizovanje ili negiranje seksualnog zlostavljanja i njegove rasprostranjenosti prisutno je i u istoriji psihoterapije. Frojd se na početku svog psihoterapijskog rada susreo sa sećanjima svojih pacijentkinja da su ih u detinjstvu zlostavljale bliske odrasle osobe. Iako je najpre verovao da su u pitanju sećanja na stvarna iskustva, implikacije njihovih svedočenja bile bi previše razorne po konzervativno bečko društvo, tako da je Frojd ustuknuo i ponudio društveno prihvatljivije objašnjenje: ta zlostavljanja se nisu zaista desila, već su proizvod njihovih nesvesnih fantazija. Bio je potreban skoro ceo vek da bi stručna i opšta javnost počele da se suočavaju i da (doduše veoma polako) prihvataju da seksualno nasilje nije sporadičan fenomen, već iskustvo koje je poražavajuće često u životima dece, devojaka i žena, kao i da su njegovi počinioci pre osobe od autoriteta ili poverenja nego potpuni stranci. Nasilje je istovremeno i individualni i društveni fenomen, a procesi poricanja, minimizovanja i (samo)okrivljavanja dešavaju se i unutar osobe i od strane društva. Zato je važno da ne zaboravimo da je način na koji se o nasilju govori i izveštava izuzetno važan. Kroz društveno govorenje o nasilju deca od najranijeg uzrasta grade očekivanja i usvajaju dominantne narative kroz koje će posmatrati sebe i sopstvena iskustva. Ukoliko u medijima i društvu dominira narativ poricanja ili umanjivanja nasilja i okrivljavanja žrtve, onda ne treba da nas čudi zašto zlostavljanje ne prijavi ni svaka deseta žrtva. Takođe, iskustva osoba koje su prijavile zlostavljanje bivaju utkana u opšte društveno znanje o nasilju, pa zato mnogi odustaju od prijavljivanja da se ne bi sudarili i sa njegovim institucionalnim oblikom. Ukoliko nam osoba poveri da je bila zlostavljana, pitanja koja treba da postavimo nisu da li se to zaista desilo, da li je ona to sama izazvala i zašto ga nije ranije prijavila, već šta joj je sada od nas potrebno i šta mi možemo da uradimo za nju. Naše razumevanje prirode i posledica nasilja i pružanje odgovarajuće podrške preživelima doprinose tome da naše društvo postane bezbednije mesto za sve nas.