Kraljevi i prosjaci

Već dugo slušamo priče ove vlasti da je Srbija ekonomski tigar. U to posebno pokušavaju da nas uvere od kada je izbila globalna pandemija virusa korona. Tako je premijerka Ana Brnabić u decembru 2020. zaključila da će Srbija imati definitivno najmanji pad BDP-a u Evropi. Ispostavilo se, prema podacima MMF-a, da ova tvrdnja nije bila tačna i da su neke zemlje i u pandemijskoj godini ostvarile pozitivan privredni rast - Irska 5,87 i Turska 1,79 odsto - dok su manji privredni pad od Srbije (-0,98 odsto) zabeležile Norveška (-0,77) i Litvanija (-0,87 odsto). Potom je premijerka krajem novembra prošle godine došla do novog zaključka – da će Srbija 2021. i 2022. imati najveći kumulativni rast BDP-a u Evropi. Ako pogledamo predviđanja MMF-a, i u obzir uzmemo samo zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE) koje su članice EU, jasno je da ni ova njena tvrdnja nema uporište, jer će ispred nas biti Mađarska i Estonija sa kumulativnim rastom od po 13,1 odsto, a uz njih i Hrvatska sa 12,5 i Rumunija sa 12,2 odsto. Ni to nije bilo dovoljno, pa se poigravanje podacima nastavilo kada se, krajem decembra 2021, ministar finansija Siniša Mali dosetio novog rekorda – Srbija ima najveći kumulativni rast BDP-a u Evropi u 2020. i 2021. Kako bismo prekratili ceo proces, u razmatranje uzimamo samo četiri zemlje koje su imale privredni rast ili manji privredni pad od nas u pandemijskoj godini na osnovu čega dolazimo do zaključka da ni ova tvrdnja nije tačna – kumulativni rast BDP-a u pomenutim godinama za Srbiju iznosi 5,5 odsto, dok su ispred nje Irska sa 19,7 i Turska sa 10,9 procenata. Važno je napomenuti da su u pitanju predviđanja MMF-a iz oktobra 2021. i može očekivati da će doći do korekcije privrednog rasta Srbije u 2021. i 2022. nadole zbog energetske havarije koju smo doživeli u decembru 2021. Vratimo se na činjenicu da je srpski privredni pad bio jedan od najnižih u Evropi, jer je važno postaviti pitanje uzroka, ali i cene koja je plaćena. Naime, najveći pad BDP-a doživele su zemlje čijem bruto društvenom proizvodu značajno doprinose automobilska industrija, proizvodnja trajnih potrošnih dobara, transport i turizam. Sa druge strane, privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto i to na vrhuncu pandemije imaju značajno učešće u srpskom BDP-u. Prema podacima iz Kvartalnog monitora, poljoprivreda, prehrambena, duvanska i hemijska industrija stvaraju 13 odsto srpskog BDP-a, a njihov udeo u BDP-u EU je samo 5,5 procenata. Važan aspekt je i pitanje troškova antikriznih mera koje su omogućile nizak pad BDP-a. Prema podacima MMF-a, Srbija je u vrhu zemalja Centralne i Istočne Evrope po antikriznoj fiskalnoj potrošnji od januara 2020. do jula 2021. – za te namene potrošeno je 8,3 odsto BDP-a i ispred nje su samo Mađarska (10,5), Češka (9,6) i Letonija sa 8,7 odsto. Zanimljivo, sve zemlje osim Irske, koje su u 2020. uspele da ostvare privredni rast ili blaži pad od Srbije, imale su nižu antikriznu fiskalnu potrošnju - Turska 2,7 odsto, Norveška 7,4 i Litvanija 7,5 procenata BDP-a. Ali, sve te četiri zemlje imaju i daleko veću stopu vakcinacije stanovništva. Srbija je specifična i po tome što osim nje nijedna evropska zemlja nije posegla za neselektivnom podelom novčane pomoći svim punoletnim građanima – po 100 evra u 2020. i po 60 evra za sve punoletne građane, plus još 50 evra za sve penzionere u 2021, što nas je ukupno koštalo više od milijardu evra. Taj novac je obezbeđen novim zaduživanjem, pa je delom i zbog toga javni dug od početka 2020. do kraja oktobra 2021. povećan za 5,78 milijardi evra. Sledi još jednokratna pomoć svim penzionerima u februaru 2022, što će nas koštati dodatnih 290 miliona evra. Na kraju, da bi slika troškova bila upotpunjena, trebalo bi ukrstiti sve ove podatke sa brojem preminulih od virusa korona i stopom vakcinacije stanovništva. Kao pokazatelj smrtnosti koristimo „višak smrtnosti“ britanskog časopisa The Economist (posmatrani period april 2020 – oktobar 2021) do koje se dolazi kada se uporedi petogodišnji prosek broja umrlih na godišnjem nivou u pretpandemijskom periodu sa brojem umrlih na godišnjem nivou nakon izbijanja pandemije. Obrazloženje u prilog korišćenja ovog pokazatelja je da raspoloživi podaci nisu u stanju da pruže celovitu sliku o smrtnosti od ovog virusa iz nekoliko razloga - zanemaruje se da ima umrlih od korone koji se prethodno nisu testirali, najčešće zbog nedostatka testova; ne računaju se sekundarne smrti do kojih je došlo jer hronični bolesnici i urgentni slučajevi nisu bili u mogućnosti da dođu do neophodne zdravstvene nege usled prenapregnutosti zdravstvenih kapaciteta; kašnjenje u prikupljanju podataka. Prvo mesto na svetu po ovom pokazatelju zauzima Bugarska sa viškom od 808 preminulih na 100.000 stanovnika, nižim izdvajanjima za antikrizne fiskalne mere i značajno nižom stopom vakcinacije (27 u potpunosti vakcinisanih na 100 stanovnika) u odnosu na nas. Srbija zauzima peto mesto na svetu i drugo među posmatranim zemljama sa viškom od 606 preminulih na 100.000 stanovnika (ukupni višak od blizu 42.000 preminulih) i svega 46 u potpunosti vakcinisanih na 100 stanovnika. Osim Bugarske, još samo Rumunija ima nižu stopu vakcinacije (40 od 100 stanovnika ) od Srbije, sa takođe visokim viškom smrtnosti, ali i daleko nižom antikriznom fiskalnom potrošnjom. Litvanija je nestandardna sa visokim viškom smrtnosti (593 na 100.000 stanovnika), visokom antikriznom fiskalnom potrošnjom (7,5 odsto BDP-a) i relativno visokom stopom vakcinacije (65 od 100 stanovnika). Među zemljama koje imaju veća izdvajanja za antikriznu fiskalnu potrošnju i istovremeno primetno niži višak smrtnosti nalaze se Irska, Mađarska, Češka i Letonija, pri čemu su sve četiri zemlje daleko ispred Srbije po stopi vakcinacije. Sve ostale imaju i nižu antikriznu potrošnju i niži višak smrtnosti od Srbije. Posebno vredi izdvojiti Tursku i Norvešku, koje su imale nižu antikriznu fiskalnu potrošnju, primetno niži višak smrtnosti, veću stopu vakcinacije stanovništva i bolje BDP performanse u 2020. od Srbije. U proseku, zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE) u odnosu na Srbiju imale su nižu antikriznu fiskalnu potrošnju (6,7 odsto BDP-a), niži višak smrtnosti (423 na 100.000 stanovnika) i veću stopu vakcinacije (53,3 od 100 stanovnika). Pouzdanija ocena tvrdnje da je Srbija ekonomski tigar zahteva, ipak, nešto dugoročniju analizu sa uporedivim zemljama CIE. Sasvim je u redu da sagledamo kretanja u mirnom ekonomskom periodu, počevši od 2012, kada su naprednjaci & co. došli na vlast do prepandemijske 2019. I na početku naprednjačke ere, 2012. Srbija je značajno zaostajala za svim zemljama CIE, najmanje za Bugarskom (BDP po stanovniku Srbije bio je 81,1 odsto BDP-a po stanovniku Bugarske) i Rumunijom (70,9 odsto), a najviše za Češkom (27,4) i Slovenijom (26,5 odsto). Udeo srpskog BDP-a po stanovniku iznosio je 45,3 odsto prosečnog BDP-a per capita zemalja CIE. Ekonomska teorija kaže da se može očekivati da će nerazvijenije zemlje imati brži privredni rast od razvijenijih, pre svega zbog niže početne baze i tehnološke zaostalosti. Stoga, bilo je za očekivati da će Srbija brže rasti od većine zemalja CIE. To se, međutim, nije desilo. Štaviše, jaz u odnosu na Rumuniju i Bugarsku, zemlje za kojima je Srbija 2012. najmanje zaostajala, najviše se proširio – udeo srpskog BDP-a po stanovniku u rumunskom pao je za 13,4 i u bugarskom za 6,2 procentnih poena. U odnosu na prosek zemalja CIE, udeo srpskog BDP-a po glavi pao je za 1,5 procentnih poena. Ukoliko analiziramo kretanje realnog kumulativnog BDP-a u tom periodu, doći ćemo do sličnog zaključka. Od 2012. do 2019. jedino je Hrvatska imala nižu stopu ukupnog rasta BDP-a (12,3 odsto) od Srbije (17,6 odsto), što se značajnim delom može pripisati masovnoj emigraciji, nakon ulaska te zemlje u EU 2013. Za tih osam godina Srbija po kumulativnom rastu BDP-a za zemljama CIE (prosek celog regiona je 25,1 odsto) zaostaje za 7,5 procentnih poena. Da bismo dobili okviran odgovor zašto je to tako moramo da obratimo pažnju na korupciju i investicije, jer su investicije najvažniji faktor koji određuje privredni rast. A investicije kritično zavise od nivoa korupcije, a prema Indeksu percepcije korupcije (IPK) Srbija vidno zaostaje za zemljama CIE – u 2019. je Srbija zauzela 91. mesto na svetskoj rang-listi, dok je prosek za zemlje CIE 48. mesto. Shodno tome, prosečan udeo srpskih investicija u BDP-u od 19,7 odsto značajno zaostaje za prosekom CIE od 23,1 odsto BDP-a. Pojedinačno gledano, sve zemlje šireg regiona imaju veću stopu investicija od Srbije, osim Litvanije i Slovenije, čije su investicije bile na srpskom nivou. Takođe, tri zemlje sa najnižom stopom investicija, Slovenija, Hrvatska i Srbija, imaju i najnižu kumulativnu stopu privrednog rasta u posmatranom periodu. Najveću kumulativnu stopu privrednog rasta u posmatranom periodu od 38,1 odsto imala je Rumunija - više je nego duplo brže rasla od Srbije - što znači da je ona najbrže konvergirala ka najrazvijenijim zemljama CIE. To je postigla uz prosečnu stopu investicija od 24,5 odsto BDP-a, što nam govori na koji bi nivo Srbija trebalo da podigne investicije kako bi ubrzala svoj rast. Primetno je, takođe, da su baltičke zemlje primer kombinacije niske korupcije i relativno dinamičnog privrednog rasta. Estonija, zemlja sa najvećom stopom investicija (26,6 odsto BDP-a) i ujedno najbolje rangirana zemlja po IPK (18. mesto) govori u prilog činjenici da je okruženje niske korupcije najbrži put za povećanje investicija. Nažalost, od toga za nas nema ništa, pošto je na listi IPK za 2020. Srbija pala na 94. mesto, a ispred nje su Surinam i Kolumbija. Na kraju, važno je pitanje iz kojih izvora su ove investicije finansirane. U stručnoj literaturi se uporan deficit tekućeg računa od četiri odsto BDP-a smatra alarmantnim. Ovaj uslov jedino Srbija ispunjava, jer nedostajuću domaću štednju od oko 5,68 odsto BDP-a u proseku nadomešćuje uvozom inostrane štednje. Ova situacija svakako ne sluti na dobro i ono što i dalje sprečava eksploziju srpskog javnog duga su masivne doznake iz inostranstva i masivan priliv stranih direktnih investicija koje skupo plaćamo, gledano kroz subvencije, arbitrarnost i korupciju i ekološku devastaciju. Za razliku od nas, zemlje CIE u proseku, ne samo da finansiraju svoje investicije iz domaće štednje, već su i neto izvoznice kapitala (0,47% odsto BDP-a). Da zaključim, Srbija u privrednom rastu prilično zaostaje za zemljama CIE i kako vreme odmiče, taj jaz se ne smanjuje. Među glavnim uzrocima ovog zaostatka su visoka korupcija i niske investicije koje, i na tako niskom nivou, moramo da finansiramo uz pomoć inostrane štednje. Iako je vlast najavljivala pravi bum u vakcinaciji stanovništva i po ovom pokazatelju zaostajemo za zemljama CIE dok, zajedno sa Bugarskom, spadamo u svetske šampione u višku smrtnosti. Čini se da je ovaj uporedni pregled prikladno završiti sa Enciklopedijom mrtvih (Knjiga kraljeva i budala) u kojoj Danilo Kiš navodi: „U manastiru se Nilus bio sprijateljio s nekim kaluđerom. Bila je to ličnost prilično sumnjiva morala, ali ne bez stvarnog slikarskog talenta. Po Nilusovim sugestijama, kaluđer je naslikao jednu sliku koja prikazuje carsku porodicu kako lebdi u oblacima. Oko njih, iz mračnih kumulusa pomaljaju se rogati đavoli sa vilama i preteći plaze zmijskim jezicima na mladog carevića. Tim se đavolskim četama suprotstavlja ovdašnji Mitja Kalaida, zvani ’Mitja Bosjak’, koji je pritekao da skrši satansku silu i da spasi carevića. Zahvaljujući svojoj ženi, rođenoj Ozarova, Nilus uspeva da pošalje ovo platno u Sankt Peterburg; Mitja je ubrzo pozvan na dvor. U njegovoj je pratnji bio i Nilus; prevodio je na jezik zemaljski nerazumljiva mrmljanja maloumnog Mitje.“