Predmet godine

Kako dođe kraj godine, svašta ljudi biraju. Te ličnost godine, te auto godine, te knjiga godine... Ukucavanjem izraza „of the year 2021“ u onaj Gugl može se doći do saznanja da se biraju i kompjuterska igra godine, evropsko drvo godine, pa čak i Pantone boja godine i stanovnik Singapura godine (Singapurćanin, štono bi se reklo). U tom širokom izboru svačega nečega godine nigde se ne pominje izbor za predmet godine. Što nije u redu, jer smo mi u ovoj pandemiji sve manje u kontaktu sa ljudima, pa nam predmeti svakim danom postaju sve bliskiji. Materijalizam se ponovo razvija silom, ali za razliku od ranijih vremena, reč je ovog puta o sili prilika. A nije da nije bilo predmeta koji zaslužuju da ih proglasimo da su obeležili ovu godinu. Bicikl, recimo, koji simbolizuje sve one dostave koje su nam stizale na kućnu adresu, još otkad smo se ono plašili virusa, dezinfikovali ključeve i slali penzionere da u četiri ujutru stoje ispred samoposluge, ne bi li se izbegla opasnost zaraze na 40 novozaraženih dnevno. Pa je potom virus pokosio dvanaest i po hiljada života (toliko stanovnika ima, recimo, Petrovaradin). A zarazna boleština je pride blokirala zdravstveni sistem do te mere da je takozvanih ekstra smrti – kakav grozan izraz – samo u prvih deset meseci dve hiljade i dvadeset i prve godine bilo dvadeset i jednu hiljadu više nego u tom istom periodu godinu ranije... Nego, o čemu smo ono beše pričali? O biciklu, da. Iz razloga gore navedenih daleko značajnijem, a nadasve znakovitijem predmetu no što mislimo da jeste. No, bez obzira na sve, bilo je značajnijih predmeta od njega, pa ga nećemo proglasiti predmetom godine. Čekić je isto interesantan objekat. Posebno kad je gumeni i uz nešto malo litijuma, gde litijum ne služi kao materijal kojim se čekić kakogod oplemenjuje, već kao povod da se čekić upotrebi. I to ne na bilo čemu, već na ljudima. A ti su se ljudi našli na ulicama jer su se ponadali da – ako se protestuje protiv tamo nekog Rio Tinta, a ne protiv vlasti direktno – neće biti snagatora u zatamnjenim kombijima da im objasne da se ne sme napadati država i narod preko napada na predsednika te države i njene vladajuće narodnjačke partije. Kad, ne lezi vraže, nisu bili džipovi nego škode i nisu ni neki snagatori, nego neka balavurdija sa kapuljačicama, pokupljena da za po par desetina evra mlate običan narod. A ne konkurentsku balavurdiju zbog raspodele teritorije za dilovanje jeftinih opijata. Nego, da huligančićima ne bismo davali baš preveliki značaj – koji, vidimo, ni nemaju – nećemo se baviti čekićem u izboru našeg predmeta godine. Ajmo dalje. Ekran je zanimljiv predmet, i to u kojim god hoćeš veličinama. Od takozvanog „malog ekrana“, termina koji predstavlja nezasluženo tepanje za televizor: preko njega su nam stizala kao po voznom redu usklađena Vanredna Obraćanja. Ona su se događala što u televizijskim studijima napunjenim ćutljivim novinarima-sagovornicima, što „na terenu“ – gde se ispred buketa mikrofona vodila pravedna borba između Pitanja i Odgovora, ponekad u korist a ponekad na štetu osobe koja je pitanje postavila pred milionskim auditorijumom. Kada je ekran bio veliki, ispred njega se moglo skupiti nekakvih drugačijih milion gledalaca, razneženih domaćim filmom o sudbini jedne estradne zvezde. Druga, pak, politička estradna zvezda, odnedavno poznata, takođe je imala neke veze sa filmom i ekranom, utoliko što je one najmanje ekrane mobilnih telefona okupirala svojim društvenomrežnim smatranjem o nešto poznatijem filmskom režiseru. Pa se javnost zapalila da o tom smatranju diskutuje, otprilike u indikativno isto vreme kada se neuspešno palilo blato u pećima termoelektrana, sve dok se peći nisu zapalile i same. No da se vratimo iz ove digresije, koliko god da su ekrani zanimljivi kao predmeti, sigurno je da postoje još zanimljiviji. Recimo kamere. Postavljene na krovove džipčina komunalne policije, bandere, semafore; zadužene da nas motre svakog trenutka dok smo na ulicama. I kad radimo nekakve nezakonite radnje i tako popunjavamo sve mnogobrojnije elektronske kartoteke sa dosijeima građana koji se nedolično ponašaju. Katkad te kamere zataje, posebno na rampama naplatnih stanica na auto-putevima... A kad nas ne slikaju državne kamere, slikaju nas privatne – što tuđe, što naše – ne bi li se napunile galerije mobilnih telefona i albumi profila na društvenim mrežama. A pošto ni to, valjda, nije dosta, onda je smišljeno da nas kamera snima na bezbrojnim elektronskim sastancima, nastalim pandemijsko-korporacijskim uvidom da se na posao ne mora ni dolaziti, e da bi se svejedno radilo po ceo dan. Kamera bi, dakle, svakako zaslužila da uđe u finalni izbor za predmet godine, da nije mnogo boljeg predmeta za tu svrhu. Pečat. Taj gotovo magijski predmet svakakve je magije izvodio u prethodnoj godini, pogotovo na njenom završetku. NJime su se overavale presude, rešenja o pritvoru ili zameni zatvora nanogvicom, poništenja doktorata, odluke o kovid propusnicama... Pečatirale su se i kazne učesnicima protesta, rešenja o izgradnji ili lokacijskim postrojenjima rudnika, sporazumi o Otvorenom Balkanu. Pečat je videla i Odluka o raspisivanju republičkog referenduma radi potvrđivanja akta o promeni Ustava Srbije, a na referendumu će biti, logično, postavljeno referendumsko pitanje „Da li ste za potvrđivanje akta o promeni Ustava Srbije?“. Pa će i ta skoro banalna narodna volja biti potvrđena nekim pečatom. I stvarno, zašto pečat, ovako širokom rukom upotrebljavan, ne bi bio izabran za predmet godine? Zato što postoji samo jedan bolji predmet od njega. Na koji niko nije obratio pažnju i čija se upotreba u sve većoj meri očekuje. Jer takva su vremena. Reč je o zujalici, našem predmetu godine. Za neupućene, kao i za one koji nisu imali prilike da ovu stvar svojom „lukrativnom nepažnjom“ aktiviraju – reč je o malom plastičnom bar-kodu, koji se stavlja na robu u samoposlugama i prodavnicama, a zarad sprečavanja krađe. Obično se zujalica stavlja na skupu robu, i to onu koja se može lako izneti iz prodajnog objekta. Ali, u toku su neobična vremena: zujalica se sve češće može pronaći na koječemu što se kupuje „za male pare“ – sa unutrašnje strane pakovanja najobičnijih čokolada, na poklopcima od pašteta, neko je pronašao zujalicu i na plastičnom pakovanju čvaraka. A registrovana je i neobična praksa da se mleveno meso i suhomesnati proizvodi, pre finalnog zamotavanja u mesarsku hartiju, „obogaćuju“ zujalicom. Pažljivo prilikom konzumacije sarmi i tostova, dakle. Jednom kad zujalicu progutate, iz samoposluga izlaziti neko vreme, majci, nećete. Pobednički predmet godine koji se, kanda, opredmećuje na sve više toga, predstavlja neprimetno, a neprijatno upozorenje da ovaj naš Ekonomski Tigar ispušta čudne zvuke umesto svoje moćne rike. Zuji, jadan. I zujanjem tužno podseća da rast BDP-a ne mora da podrazumeva i rast standarda. Da je u toku globalna inflacija. Da smo usred prekida tokova robe i sirovina, rasta cena energenata. Da se ovo poslednje i te kako bolno osetilo posle onog najkatastrofalnijeg jednog dana snežnih padavina u novijoj istoriji, a što ćemo iz džepa poreskih obveznika plaćati, uši će i da bride i da zuje. Zujalica je, dakle, predmet godine jer je sve očiglednije da se ona odavno mogla staviti i na hektare zemljišta, džakove novca iz državne kase, drveće koje nemilice odlazi sa planina, reke koje nestaju u cevima, kredite koji se podižu kao da niko nikad unuke neće imati... Na sve što se do sada pokralo, a ništa zazujalo nije. Možda će se, ali samo možda, ovaj zujalački potencijal naše zemlje ostvariti simboličnim stavljanjem tog malog plastičnog bar-koda na glasačke kutije u aprilu. A u slučaju da se to propusti, odzujali smo svoje. Onako baš. Zzzzzzz. Srećno nam, stoga, svako zujanje u 2022. godini.