Konačni uzlet

Toliko godina unazad, razmišljajući o godišnjim svođenjima računa, priželjkujemo kako srpskom filmu generalno dajemo prednost u odnosu na sve ono što čini kvalitativnu filmsku posebnost date godine. Nakon tolikih razdoblja sumora, nakon toliko promašenih tipovanja i neugodnih registrovanja stagnativnih trenutaka, evo, najzad, takve jedne godine! Godine u kojoj je srpski film najzad uzleteo! Godine 2021, možda najparadoksalnije u novijoj srpskoj filmskoj istoriji, srpski film je odoleo koroni, restriktivnim merama, lošim konstelacijama, hroničnom pomanjkanju novca, učestalom migriranju bioskopske publike u prostore platformi i onlajn izgovora za filmska zamiranja… i ne samo to: vratio je publiku u bioskope u nemogućim uslovima i to u tako masovnim razmerama, koje su izgledale teško zamislive (Toma je prešao milionitog gledaoca!). Dobijao je i gomilao nagrade na inostranim festivalima, punio prazne bioskope komšija, rušio rekorde gledanosti i što to ne reći otvoreno: vaspostavljao novo recepcijsko polje za procenu uloge filma u našoj kulturi ali i u društvu. Suštinska odlika kvaliteta srpskog filma u 2021. ogleda se u njegovoj pluralnosti. Najzad, imamo izbor! Nekoliko igranih filmova nametnulo se za ozbiljnu analizu. Postignut je nivo zavidne ujednačenosti. Na jednoj strani, veliki, ultrakomercijalni filmovi: Toma Dragana Bjelogrlića, Južni vetar 2: Ubrzanje Miloša Avramovića, Nečista krv Milutina Petrovića. Na drugoj, Oaza Ivana Ikića, Kelti Milice Tomović. Negde između, Nebesa Srđana Dragojevića, za koji se ne može reći da je u potpunosti ujednačen i uspeo film, ali s nesumnjivim bleskovima genijalnosti. Nekoliko filmskih iznenađenja doprinelo je formiranju konačne slike. Tu u prvom redu potpisnik misli na film Lihvar Nemanje Ćeranića, ali i na Pucnje u Marseju Gordana Matića. Lihvar, izvanredno inteligentan, promišljen, film neonoarovske poetike, uspostavlja u srpskom filmu posve nove parametre (dešavanje u malom mestu, veoma kompleksna karakterizacija, način glume, upotreba osvetljenja…). Pucnji u Marseju je film hibridne filmske forme (igrano-dokumentarni) koji, zanatskom minucioznošću na jednoj strani i veoma promišljenim, kritičkim čitanjem istorije na drugoj, imponuje na nekoliko nivoa, počev od činjenice da režijski veoma spretno prevladava ograničenja prostorne skučenosti i izbegava zamke zamora sudskog procesa. Ne smemo prenebreći ni Prolećnu pesmu Natalije Avramović za koji je autorka dobila nekoliko podsticajnih kritika… Ali, mimo svih komplimenata, mimo zadovoljstva i priznanja, postoji još jedna dimenzija srpskog filmskog uzleta 2021: srpski igrani filmovi postali su međunarodno konkurentni. Ne radi se samo o tome da je nekoliko srpskih filmova s lakoćom dobijalo nagrade na inostranim festivalima. Radi se o tome da svojim sadržajima, svojim modernim pristupom mediju, te aktuelizacijom onih segmenata savremenosti koji se pokazuju dovoljno univerzalni, srpski film zadobija međunarodnu pažnju. Zlatno pravilo ekspanzije kaže da kada nešto krene, ono krene u širokim zamasima i ima mnogo osnova da verujemo, a da se nimalo ne uljuljkujemo u samozadovoljavajućim procenama, da je 2021. za srpski film značila ne samo prekretnicu no i da mu je dala smernice za duže trajanje. Šteta što je pred sam kraj godine, na pozitivne vibracije u srpskom filmu pala senka poništenjem konkursa za eminentne reditelje Filmskog centra Srbije. Ova odluka, dalekosežna po svojim posledicama, potisnula je u drugi plan sve ono što je u 2021. godini nosilo oznake istinskog filmskog trijumfa. Miroljub StojanovićTOP 5 Memorija, r: Apičatpong Verasetakul (Tajland, Kolumbija, Uk, Francuska… 2021) Povezi me, r: Rjusuke Hamaguči (Japan, 2021) Francuska, r: Bruno Dimon (Francuska, Italija, Nemačka, Belgija, 2021) Oaza, r: Ivan Ikić (Srbija, 2020) Perje, r: Omar El Zohajri (Egipat, 2021)