U užem izboru 17 romana

Pripremajući kratke prikaze 17 naslova, koje su Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević i Teofil Pančić, članovi aktuelnog saziva NIN-ovog žirija, uvrstili u ovogodišnji uži izbor – došli smo do onog dela istorije najvažnijeg domaćeg priznanja za roman koji ima veze s književnim časopisima. Opisi u nastavku, zamišljeni isključivo kao preporuka za čitanje, utemeljeni su na pogovorima, pohvalama s korica, tekstovima recenzenata i urednika, isečcima iz kritika i intervjua. Da bismo došli do njih, posetili smo internet stranice izdavača, kolumnista, kritičara, autora; obišli desetine sajtova posvećenih literaturi i pogledali nekoliko video-snimaka. NIN-ova nagrada će biti glavna tema diskusija nakon što sledećeg četvrtka saznamo imena finalista, a 24. januara, oko podneva, ime šezdeset osmog laureata. Pokrovitelj NIN-ove nagrade je Sberbanka, te dve strane i jedna domaća kompanija koje su želele da ostanu anonimne.Milica Vučković SMRTNI ISHOD ATLETSKIH POVREDA (Booka) Kada bi me neko pitao šta mi prvo padne na pamet kada pomislim na Železnik, rekla bih gugutka. Taj zvuk. Glup i dosadan. Siv. Baš kao Železnik – kaže naratorka u prvom pasusu romana Smrtni ishod atletskih povreda, knjige teskobe i ljubavi, čija je glavna junakinja Eva već na koricama opisana kao „suvišan čovek“, s promašenim životom; promašenim i srećnim u isti mah, što otvara put iskrenosti i radoznalosti. „Proza Milice Vučković ne dopušta nam buržoasku utjehu ’lijepe’ rečenice, niti nam pruža laku katarzu srećnih krajeva. Ona beskompromisno iscrtava kompleksnu mrežu zlostavljanja koju narcisoidni ’majstori lijepih rečenica’ nerijetko stvaraju oko svojih ’muza’“, primećuje književnica Lana Bastašić. „Vučković vješto rekonstruiše obrazac poetizovane ’velike ljubavi’ kojoj smo odmalena učene, a potom ga jednako vješto objelodanjuje kao košmar bezizlazne toksične igre.“Boško Tomašević PREDEO KROZ KOJI SE PROBIJAM (Presing) Proza Predeo kroz koji se probijam Boška Tomaševića (Bečej, 1947) nije roman u klasičnom smislu reči. To je „priča“ glasa, melanholična priča u kojoj se glas seća detinjstva, putovanja, prinudnih boravišta; arheološko kopanje (podnaslov ove proze je „pripovest – arheologija“) po svetim mestima jednog života, geopoetičkih prizora lutanja kroz (egzistencijalno) Ništa prema, kako se ispostavlja, (egzistencijalnom) Ničemu. Ova proza ne „priča”, jer prema verovanju ovog autora, priča (intriga) jeste prevaziđeno sredstvo romana, nego daje atmosferu toga kako svet izgleda, i to na jedan nelinearan, sekvencioniran način. Ono što Tomaševićeva knjiga ispisuje nije drama „događaja“ (Ereignis), no čisti lirizam bivstovanja, pre pustolovina pisanja, nego pisanje (pripovedanje) pustolovine, a u slavu „novog romana“ („le roman nouveau“) na srpskim prostorima retko korišćenog prosedea.Ilija Đurović SAMPAS (Treći trg / Srebrno drvo) Sampas je poema puta. Sampas je roman. Sampas je muzika – ističe pisac Bojan Krivokapić na koricama prvog romana Ilije Đurovića. Od prve do poslednje stranice ove knjige, od Ade Bojane, preko Bokokotorskog zaliva pa do Podgorice, Ilija Đurović (Podgorica, 1990) rafiniranim književnim stilom pred nas postavlja slike i situacije celog jednog života, života kao traganja za boljim, života kao kolopleta milih i nemilih okolnosti i događaja – onoga što bi se zaista moglo nazvati: život, literatura. Savremeni crnogorski, odnosno rasparčano-jugoslovenski, odnosno balkanski kontekst – milje je kroz koji likovi ove knjige traže svoj: sampas. Ili spas? Ilija Đurović vešto sastavlja književni puzzle od kojeg nas katkad podilaze srsi, a katkad milina... Sampas je knjiga o ljubavi prema životu, uprkos svemu.Elvedin Nezirović ONO O ČEMU SE NE MOŽE GOVORITI (Laguna) Rvući se neprestano s bolnim iskustvom koje ga je odredilo, uz koje je stasao i koje u svojoj prozi ne napušta, naprosto zato što ono ne napušta njega, svestan suštinske nemoći pisca da bira sopstvene junake i teme, autor ovog koliko predivnog toliko i potresnog štiva bolje od mnogih razume okrutnu istinu čuvene Foknerove rečenice o prošlosti koja ’nikada nije mrtva, pa najčešće i nije prošlost’ – zapisuje književnik Vladimir Arsenijević o romanu Ono o čemu se ne može govoriti Elvedina Nezirovića (Mostar, 1976). „Narativ o životima i smrtima njemu najbližih dobija posebnu snagu svedočenjem o zločinima nad nedužnim civilima koje su tokom rata u BiH činile sve tri strane. Prkoseći odvažno, pa i po cenu života, opšteprihvaćenoj lokalnoj mudrosti ’da su neznanje i šutnja jedini načini da se iz sjećanja izbriše ono što ga truje i remeti’, Elvedin Nezirović ne može da ne zna i odbija da ćuti.“ Milena Marković DECA (LOM) Deca su, netko će reći, poema: sto šezdeset i tri stranice duga, u kontinuitetu, tek povremeno izdijeljena strofama. Bolje bi, međutim, bilo reći da su Deca roman u stihovima – piše, pored ostalog, u svome eseju književnik Miljenko Jergović o delu Milene Marković. „Bez ijednog znaka interpunkcije, u kratkim stihovima, u tri, pet, deset riječi u svakome redu, teče priča ovog romana. Jednog od najvažnijih koji iza naše generacije ostaje... Deca su roman o djetinjstvu, o djeci koja rađaju drugu djecu, o obitelji – disfunkcionalnoj, jer tko, osim popova i pedagoga, zna za funkcionalnu obitelj, Deca su poema o osujećenom, vječno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neusporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o povijesti, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svjetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, to desetljeće našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih.“Milica Sniva SIMPTOMI (Partizanska knjiga) Sanja ima trideset osam godina. Kauč i plafon. Senilnu tetku. I cveće. Nema decu, nema roditelje i nema muža. Tehnički, ima ga, ali ga nema. Nema ga i pre no što je ostao u bolnici. Da tamo umre. Sve što se Sanji dešava već se desilo. Sanja leži na kauču i, da citiram sebi dragog pesnika, „pita se, šta sad?“ – piše književnik Srđan Srdić u pogovoru romana Simptomi Milice Snive. „To je ključ razumevanja romana i njegovog pozicioniranja u moderni univerzum ovog žanra, tamo negde gde obitavaju paralelno Tristram Šendi, Oblomov, Uliks i Dok ležah na samrti, romani u kojima se sve već desilo, i ne postoji budućnost koja se pred junacima otvara. Možda je ovo preoštra osuda za Sanju, možda će se njoj nešto dogoditi kad ustane s kauča i kad se tetka vrati, ali to će biti tema novog romana... Zbog svega toga ona leži i gleda u plafon i sprovodi bernhardovsku intervenciju nad svetom koji joj se ni najmanje ne dopada.“Nebojša Milenković SAVRŠEN ANTITALENAT ZA SREĆU (Akademska knjiga) Onemogućeni da promene život kojim nisu zadovoljni, junaci romana Nebojše Milenkovića (Niš, 1971) balansiraju širokom skalom raspoloženja, od depresije do orgastičke euforije, u isti mah oslobođeni i sputani težnjama ka erotskim i profesionalnim ispunjenjima. Savršen antitalenat za sreću višeslojna je priča koja teme ljubavi, braka, preljube, seksa, masturbacije, straha od samoće i napuštanja — ali i lične i kolektivne tabue — osvetljava iz različitih vizura... Smeštajući radnju u period od početka opsade Sarajeva do dana u kom je ubijen premijer Zoran Đinđić, Milenković piše o malom čoveku koji se, mimo svoje volje, našao u epicentru istorijskih lomova. Skupa sa akterima, ravnopravan junak ove knjige je i jezik kojim je pisana — saglasno Nabokovljevoj tezi da najbolji siže literature svakog pravog pisca predstavlja sam stil.Vladimir Kopicl ŠPANSKA ČIZMA (Laguna) Vudstok je prošao bez mene, ali neće i život. S tom rečenicom uzimamo u ruke roman Španska čizma Vladimira Kopicla (1949). Jednog leta, krajem sedamdesetih, dvoje mladih Jugoslovena odlaze u austrijsku pju ejdž i eko-komunu kako bi iskusili istinsku slobodu. Nakon početnog oduševljenja ubrzo shvataju da i u zemaljskom raju bez muke nema nauke, da slobodna ljubav nije lišena posesivnosti i da se za pravi biozalogaj mora nešto i istrpeti. „Vladimir Kopicl, jezički akrobata u oblaku opijata, narezao je na mikročip jedan junački roman-ekskurziju o silasku u Zelenu Zajednicu, o ratovanju kompota i komposta, o hipi komuni nad kojom lebde oblaci očekivanja iz kojih nikad neće pasti kiša razočaranja. Posle ostavinske rasprave o nasleđu istorije bitnika i hipika, ovom romanu pripala je magična krpa sećanja, iz koje vrcaju radost, duhovitost i blagost“, zaključuje kritičarka Vladislava Gordić Petković.Nenad Racković SLUZ I ŽUČ (Laguna) Svet umetnika je pakao ispunjen duhovima. Viđen očima autora, okruženog sujeverjem i predrasudama, Beograd je postao nadrealni svet bez nadrealizma. Sluz i žuč Nenada Rackovića (Beograd, 1967) priča je u kojoj potraga glavnog junaka za egzistencijalnim smislom dovodi do razotkrivanja zataškane stvarnosti. Rackovićev junak je „mrtav čovek u mrtvom gradu“ koji poseže za surogatnom utehom jer je smisao odavno izgubljen. Pisac Svetislav Basara ističe na koricama da proze kakvu piše Racković u istoriji srpske književnosti nije bilo i napominje da je knjigu pročitao u dahu. „Malo je takve književnosti i u svetu. Proze koja se piše životom i krvlju i koja je uporediva samo sa prozom Antonena Artoa. Kao i u Rackovićevoj Bibliji i ovde je reč o istini i iskrenosti za koje ne znam da li smo svi spremni.“ Roman otvara rečenica: „Majka mi je umrla, za nju je to bilo prerano.“Branko Ćurčić IZ MRAKA (Književna radionica Rašić) Roman Iz mraka Branka Ćurčić (Sombor, 1980) govori o našoj političkoj zbilji viđenoj očima partijskog bota – psihološki prodoran roman, gorko deziluzivan, na momente brutalan, ironičan upravo onoliko koliko su cinični akteri te stvarnosti. Kako napominje izdavač, u našoj novijoj političkoj istoriji ostala je zapamćena rečenica: „Kome je do morala, neka ide u crkvu.“ Među junacima ove knjige čitalac će naći mučene i mučitelje, sebičnjake, plaćenike, lažove i naivce, batinaše i prebijene, egoiste, pijance i špijune, ali nikoga ko bi otišao u crkvu. Čak i da neko ode – napominju – ništa mu ne bi pomoglo. „Prijavio se na Tviter. Bio je Nikola Čekić Niče – renesansni umetnik. Crveni citat preko zvezdane noći – najtiše reči donose buru – u uglu plavi emotikon sa šajkačom i crvenim brkovima iznad poganog keza...“Srđan V. Tešin MOKRINSKE HRONIKE (Arhipelag) Roman Mokrinske hronike Srđana V. Tešina (Mokrin, 1971) najavljen je kao povest o odrastanju i sazrevanju; priča o jednom dečaku, jednom mestu i jednoj generaciji u lomovima osamdesetih i dramama devedesetih. Pisane evokativno, pomalo nostalgično, britko, sažeto, iz najveće moguće blizine, a smeštene u mesto Mokrin – hronike pripovedaju o mladima u uskomešanom vremenu, zbog čega se u njima prepoznaju ljudi različitih iskustava i geografija. „Mokrinske hronike govore o probijanju jednog dječaka kroz djetinjstvo i adolescenciju. Premda se obično kaže da je djetinjstvo najljepše životno doba, Tešin ovdje uz dozu humora prikazuje i njegovu drugu stranu. Tu nije riječ ni o kakvoj teškoj sudbini, nego o tome da i djetinjstvo kao takvo sa sobom nosi svoje muke i tegobe koje itekako opterećuju njegove subjekte premda nam se s distance te muke mogu činiti smiješnima”, istakla je književnica Ivana Rogar.Bojan Babić KAKO SE JEDE NAR (Partizanska knjiga) Ono što zanima Bojana Babića (1977) nisu sama stanja, ona su takva kakva jesu, njima najčešće nema pomoći. NJega interesuju procesi postajanja onoga u šta se njegovi likovi postepeno pretvaraju – smatra urednik i kritičar Vladimir Arsenić. „Kako Marta postaje to što će na kraju biti od nje, koji to trenuci utiču da ona (de)gradira, ko joj je na tom putu pomogao, samo su neka od pitanja koja narativ postavlja nudeći uvek više odgovora, ostavljajući čitaocu da ih sam izabere, ne nudeći jednostavna i pravolinijska rešenja. Kako se jede nar je prevashodno epistolarni roman. Babić se vraća ovoj formi koju je već eksploatisao u Ilegalnom Parnasu jer je ona idealna upravo da se prikaže slojevitost posrnuća i iskliznuća iz uobičajenog kroz koje Marta prolazi.” Pitanje je da li ta žena koja postepeno postaje beskućnica, osoba bez utočišta, bez suštinskog uporišta, pisma prvenstveno piše sama sebi.David Albahari POGOVOR (Čarobna knjiga) Kralj je mrtav i Nemica Hana Gretl, u naručju svog crnog ljubavnika, pušta suzu, ni sama ne znajući zašto. Kraljevom smrću okončava se jedna epoha, obeležena potresima i nepravdama modernog doba koje, još dok o njemu pričamo, postaje prošlost. Dok se priča o životu vladara odmotava, mi shvatamo svu dubinu i krhkost njegovog bića, i svu samoću i prevrtljivost trona, koji to i nije. U kolopletu likova i bizarnih događaja povlače se paralele između rastafarijanstva, afričkih bubnjeva i milozvučnosti slovenskog glasa Cuneta Gojkovića, između filatelije i homoseksualnosti, kao i podzemlja somalsko-srpskih odnosa. Afrika se sa stranica ovog romana javlja nemim krikom obespravljenih... U neuobičajenom narativu romana Pogovor Davida Albaharija (Peć, 1948), pisac nas vodi misterioznim i komplikovanim putevima afričko-evropskih odnosa, lavirintom nestalnih i neravnopravnih veza između dva sudbinski izukrštana kontinenta.Nina Savčić U LANCIMA (Arhipelag) Junak romana U lancima Nine Savčić pisac je govora i saopštenja u važnom ministarstvu. U jednom trenutku odlučuje da se bavi i dodatnim poslom – pisanjem posmrtnih govora i telegrama. Taj posao dovodi ga u vezu s neobičnim dnevnikom koji će mu odjednom rasvetliti porodičnu traumu, istoriju njegove majke i spiralu vidljivog i nevidljivog nasilja u običnoj ljudskoj svakodnevici. Kada od jedne klijentkinje dobije ponudu da napiše roman o njenom prijatelju Generalu, shvatiće da je, zapravo, tako iznenada dobio priliku koju neće moći da odbije – da napiše roman o sebi. Ispričana u prvom licu i u muškom rodu, knjiga pripoveda o lancima iskustva i kulture, zabrana i vaspitanja koji nas vezuju bez pomisli da ih ikada raskinemo. Istovremeno, reč je o priči iz savremenog Beograda o patnji i nasilju, o ljubavi i strasti, o dominaciji i nerazumevanju, o dnevnicima koji se iznenada pojavljuju i o istinama koje se nikada neće moći prikriti.Laslo Blašković CARINSKA ULICA U NOVOM SADU (Arhipelag) Roman po slikama i ulicama Novog Sada. Neobična moderna hronika grada od tridesetih godina XX veka do naših dana. Ko je bio Bogdan Šuput? Gde se nalazi Carinska ulica u Novom Sadu? Uzbudljiva potraga za činjenicama jednog života i jedne umetničke avanture – reči su kojima je izdavačka kuća Arhipelag najavila novi roman Carinska ulica u Novom Sadu Lasla Blaškovića (Novi Sad, 1966). „Ulica Patrijarha Čarnojevića u Novom Sadu jednosmerna je i kratka kao smrt. Novi Sad je, uostalom, pun kratkih, a beskrajnih ulica. U jednoj takvoj, dakle, nikakvoj, živeo sam, braćo, i ja. Mogao sam, doduše, apostrofirati i sestre, ali imao sam samo jednu, nečujnu, a braće je bilo da ne poveruješ“ – prve su rečenice knjige za kojima dalje koračamo... Aleksandar Novačić KO JE UBIO GOGOLJA? (Logos) Semjon je, na primer, verovao da se ponešto od onoga što se dogodilo gospodinu Popriščinu, to jest Ferdinandu Osmom, to jest junaku Gogoljevih Zapisa jednog ludaka dešavalo i njemu, Semjonu, i to ne u nekom prenosnom, književnom smislu, već u pravom, istinskom životu. Gogoljevu pripovetku Semjon doduše nikada nije pročitao, jer je bio nepismen, ali mu je o njoj sam pisac u više navrata govorio. Jednom je Gogolj, u posebno dobrom raspoloženju, ubeđivao Semjona, i to ne sasvim bezuspešno, da postoji mogućnost – doduše mala, ali ipak mogućnost – da je Semjon zaista bio španski kralj koji se odnekud, neobjašnjivo zbog čega, obreo baš tada, baš tu, u Rusiji, i baš u Gogoljevoj kući – odlomak je kojim Aleksandar Novačić (1939) od prve strane zavodi čitaoca pričom u čijem je središtu tajanstveni rukopis vezan za Gogoljev život.Siniša Tucić POPINO PRASE (Zenit books) Radnja romana Popino prase Siniše Tucića (Novi Sad, 1978) smeštena je u Novi Sad početkom turobnih devedesetih godina prošlog veka, na puškomet od sumanutih ratnih razaranja u kojima učestvuju i vini i nevini – istakao je Marko Srdanović, urednik izdanja. Glavni junak, Siniša himself, tada trinaestogodišnjak, u bezazlenoj dečijoj igri proguta travku, popino prase, koja neznanim putevima zaluta u njegovom telu i osudi ga na bolničko lečenje. Najpre se očajnički bori za sopstveno preživljavanje, a kada konačno nakon nekoliko meseci u tome i uspe, ostaje zatečen promenama koje su se desile u njegovom okruženju. Ispričano iz prvog lica, nevino viđenje deteta, svedoči o nerazumnim promenama u životima i ponašanjima njemu nepoznatih i bliskih ljudi. Poput Grasovog Oskara iz Limenog doboša, Siniša ne daje sudove, on je samo svedok.Pripremajući kratke prikaze 17 naslova, koje su Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević i Teofil Pančić, članovi aktuelnog saziva NIN-ovog žirija, uvrstili u ovogodišnji uži izbor – došli smo do onog dela istorije najvažnijeg domaćeg priznanja za roman koji ima veze s književnim časopisima. Opisi u nastavku, zamišljeni isključivo kao preporuka za čitanje, utemeljeni su na pogovorima, pohvalama s korica, tekstovima recenzenata i urednika, isečcima iz kritika i intervjua. Da bismo došli do njih, posetili smo internet stranice izdavača, kolumnista, kritičara, autora; obišli desetine sajtova posvećenih literaturi i pogledali nekoliko video-snimaka. NIN-ova nagrada će biti glavna tema diskusija nakon što sledećeg četvrtka saznamo imena finalista, a 24. januara, oko podneva, ime šezdeset osmog laureata. Pokrovitelj NIN-ove nagrade je Sberbanka, te dve strane i jedna domaća kompanija koje su želele da ostanu anonimne.