Mnogo nepoznatih u aprilskoj jednačini

Moguće je da, kad prođu aprilski izbori, Srbija neće reći „zdravo, doviđenja“ Rio Tintu i planovima te kompanije na lošem glasu da iskopava litijum u dolini Jadra, kao što je, iznebuha, najavila premijerka Ana Brnabić. Nešto drugo deluje izvesnije - da je došao trenutak da naprednjaci taj pozdrav upute vremenu u kome su imali neograničenu vlast i mogli da rade sve što hoće, sigurni da nema ko da ih natera da ponašanje svedu u okvire osnovnih pravnih normi. Jer, upravo odnos vrha države prema buntu građana zabrinutih zbog posledica otvaranja rudnika litijuma ukazuje da „tamo gde treba“ postoji svest o klizavosti terena kojim naprednjaci gaze u desetu godinu vlasti. A sav onaj galimatijas kontradiktornih tvrdnji o obećanjima, dogovorima, planovima, ugovorima koji nisu potpisani, ali će nas njihovo raskidanje basnoslovno koštati, ne daje veliku nadu da će čitav projekat biti zaista stručno i odgovorno preispitan. Naprotiv - uverljivo deluje teza da se problem samo gura pod tepih dok ne prođu izbori zakazani za 3. april, kako bi se, potom, posao mogao nastaviti. Sa Rio Tintom ili nekim drugim, svejedno. Iako trenutno najvidljiviji – osim ako se ne dese restrikcije struje, kao posledica učestalih havarija u katastrofalno vođenoj Kolubari - problem rudnika litijuma nije jedini razlog za pad naprednjačkog rejtinga na koji ukazuju istraživači bez poslovnih ugovora sa vlastima. Ima još rebusa koje bi naprednjaci morali rešiti do izbora, ako misle – a očigledno misle – da nastave da gazduju državnom, beogradskom, ali i lokalnim kasama. Sve ključne odluke i dalje su nepoznate, bar široj javnosti: da li će Vučić zaista ući u predsedničku trku, ko će biti njihov kandidat za gradonačelnika Beograda, da li će socijalisti biti na istoj listi sa naprednjacima za parlamentarne i beogradske izbore... Nije čak sigurno ni da li će parlamentarnih izbora zaista biti – s obzirom na to da potpuno zavise od Vučićeve volje, jer je redovni termin za njihovo održavanje tek na za nešto više od dve godine. Sve to, naravno, ne znači da plan nije napravljen, ni da kampanja išta trpi zbog eventualnih predomišljanja. I to u oba vida na koji smo navikli – onom prljavom (trenutno je aktuelan film o „ubijanju Vučića“ kojim se, s brojnih frekvencija, targetiraju opozicioni političari, mediji i novinari, na sličan način kako je huškano protiv Olivera Ivanovića pre njegovog ubistva 16. januara 2018). A uveliko traje i samohvalisavi deo kampanje - u sredu uveče, pre pojave ovog NIN-a na kioscima, recimo, Vučić će u udarnom terminu RTS-a početi da nadoknađuje onih nekoliko dana tokom kojih ga je slučaj Novaka Đokovića izbacio iz centra medijske pažnje. Dobar deo predizbornih priprema obavljen je još pre novogodišnjih praznika, podseća Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma. Reč je, pre svega, o odlaganju brojnih neprijatnosti za građane, tako da ih iskuse tek nakon izbora - poput poskupljenja životnih namirnica i raznih drugih odluka, zaključno sa već pomenutim Rio Tintom, kao simbolom onoga što nas „čeka od raznovrsnih potencijalnih investitora koji dolaze uz bogate subvencije“. A uz odavno najavljenu pomoć penzionerima, koji mu, kaže Milivojević, nisu sasvim oprostili ono smanjivanje penzija, pa je potrebno da ih motiviše, stigla je i najava „motivisanja“ najmlađeg dela biračkog tela – mladima od 16 do 29 godina udeliće po 100 evra. Vučić do izbora mora da radi isto što i do sada, samo intenzivnije, kaže Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka. A to je, s jedne strane, nastavak projektovanja stabilnosti i kontinuiteta kroz stalnu priču o postignutim rezultatima i izbegavanje konflikata, problema i incidenata. S druge strane, to je „bušenje“ opozicije, kroz podgrevanje razlika, urušavanje kredibiliteta jednih i ojačavanje onih koji su mu bliži. A da li isto što i sada radi i po pitanju odluke o predsedničkoj kandidaturi – drži tenziju kod svojih simpatizera i čeka da ga stranka „ubedi“ da podnese taj teret ili zaista postoji mogućnost da od svega odustane, uplašen od mogućnosti da ga još uvek tajanstveni opozicioni kandidat otera u drugi krug? Milivojević generalno veruje da u ovom trenutku ništa nije „zakovano“, ali da je ipak najverovatnije da Vučić samo „tvrdi pazar“ i „ima nameru da još jednom protivustavno manipuliše i bez pardona se kandiduje na svim izborima“, s obzirom na to da će se sve liste zvati po njemu. Otezanje sa potvrđivanjem predsedničke kandidature, kaže ovaj sagovornik, govori da ga „kao noćna mora“ muči član 115 Ustava („predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“) pa je 31. decembra 2021. deseti put obećao da će otići s mesta predsednika SNS, ali – posle izbora. Ne isključuje sasvim ni mogućnost da parlamentarnih izbora ne bude, o čemu je govorio Vladeta Janković, jedan od ljudi sa medijskog spiska potencijalnih opozicionih kandidata, navodeći kao razlog Vučićevu „zabrinutost“ (od ishoda izbora). Do odlaganja najavljenih parlamentarnih izbora, kaže ipak Milivojević, moglo bi doći samo ako bi došlo do ozbiljnih akcija građanske neposlušnosti, koje bi naprednjacima spustile rejting. Spasojević, s druge strane, ne vidi razloge za odlaganje parlamentarnih izbora. „Da može, odložio bi beogradske, jer su oni neizvesni, a na parlamentarnim nema rizik od poraza, već samo od povratka na stanje do 2020, kad postoji opozicija u parlamentu“, veruje ovaj sagovornik. Poenta aprilskih izbora, kaže, nije toliko opadanje moći koalicije SNS i SPS, već - konsolidacija opozicije. Čak i ako nema mnogo izgleda da SNS i SPS ostanu bez parlamentarne većine, da li će sve baš biti isto kao 2020? Zar nije, nakon aktuelnog parlamenta, u kome su poslanici vlasti mogli da drže bezgranične tirade na koje nije imao ko da odgovori, formiranje novog saziva - i to sa udarnom opozicionom ekipom, uključujući i „đavola lično“ u vidu prokaženog Dragana Đilasa - manifestacija gubitka Vučićeve moći? Spasojević svakako očekuje drugačiju dinamiku, ali u zavisnosti od rezultata izbora. „Konsolidacija opozicije, uz eventualnu promenu vlasti u Beogradu dovešće do političke krize i tenzija, koje će se prelivati na parlament“, kaže. I primećuje značajnu razliku između situacije u kojoj u parlament ulaze „opozicioni poslanici sa ambicijom“ od one stvorene na izborima 2016, kada su odustali na pola mandata. Jasno je i da to naprednjake tera na promene u svom poslaničkom sastavu – onoliko koliko im kadrovska baza dopušta. A to nije baš mnogo, pa Spasojević misli da će verovatno biti odabrano desetak iskusnih poslanika koji su „u stanju da ratuju“, ali da će najveći deo biti mladi, „da bi se pravio marketing“. Gde je u svemu tome Ivica Dačić i da li će mu godina stvarno biti toliko loša kao što je izgledalo na njenom početku, kada je, 1. januara, onako izviždan u beogradskoj Ulici otvorenog srca? I da li je, recimo, zamisliva situacija u kojoj bi, ako ne bude zajedničke liste SNS-SPS, naprednjacima zafalilo poslanika za formiranje vlasti a Dačić dobio priliku za ucene? Iskustvo kaže da će o tome da li će biti pravljena zajednička lista SNS i SPS odlučiti istraživanja i na njima zasnovana procena kako se dobija najviše glasova. I da je malo verovatno da će SPS biti u prilici da se rukovodi isključivo svojim interesima. Milivojević procenjuje da bi, u ovom trenutku, za razliku od Aleksandra Šapića, SPS doneo nešto na zajedničkoj listi, ali da na sledećim izborima – ne bi postojao. Obojica sagovornika slažu se da je za socijaliste bolji odvojen nastup - iako Milivojević misli da u Beogradu postoji rizik da ostanu ispod cenzusa, a Spasojević veruje da je i za SNS odvojen nastup bolji. On misli i da će SNS sa svojim tradicionalnim partnerima (manjine) imati poslaničku većinu i bez SPS. To bi značilo da Dačić ipak ne bi mogao da testira koalicioni potencijal SPS-a koji će, izgleda, postojati dok god postoji ta stranka – a moglo bi se ispostaviti da to nije baš blistava budućnost: „SPS je na izdisaju kad je reč o biračkom telu, jer nemaju nove birače“, kaže Milivojević. U toku je i talas ostavki predsednika opština, čime se nameštaju i lokalni izbori 3. aprila, i to, prema računici Milivojevića, baziranoj na poznatim slučajevima i najavama mogućnosti, u dvadesetak opština. Jasno je da će time biti cementirana SNS vlast na još četiri godine, ali Spasojević kaže da se suštinski time ništa ne menja, osim što će SNS uvesti malo reda među svojim posvađanim kadrovima, tako da cela priča nema širi politički značaj. Ono što je mnogo zanimljivije jeste situacija u Beogradu – ne samo zato što je jasno da tu predstoji najžešći i sasvim neizvestan okršaj vlasti i opozicije, već i zato što i dalje nije jasno ko je viđen kao eventualni budući naprednjački gradonačelnik. Jasno je samo da aktuelni zamenik gradonačelnika Goran Vesić uopšte nije otpisan – naprotiv: intenzivna kampanja koju vodi svakodnevno dobija nove uzlete, što je nemoguće bez dozvole onog koji o svemu odlučuje. U javnosti se spekulisalo o više potencijalnih kandidata za gradonačelnika po izboru SNS – pominjane su dve ugledne doktorke, ali i Ana Brnabić, samo ne Aleksandar Šapić, čiji je ulazak u SNS bio praćen pričom o pripremi za mesto gradonačelnika. Spasojević ipak „tipuje“ na „grupni pristup“, kao i prošli put, s obrazloženjem da se gradonačelnik ionako bira u parlamentu. Milivojević veruje da će konačna odluka zavisiti od izbornog rezultata: ako bi naprednjaci uspeli da dobiju apsolutnu većinu, veće šanse bi imala Ana Brnabić, koja bolje stoji kod samog Vučića. Ako bi većina bila tanka, šanse bi bile na strani Vesića, koga, kako kaže ovaj sagovornik, većina biračkog tela SNS vidi kao dobrog kandidata, a i „konstruktivna opozicija“ bi radije podržala njega. A ako bi većina bila baš drastična, Vučić bi mogao dekretom da postavi bilo koga, pa čak i Šapića ili aktuelnog nevidljivog gradonačelnika Zorana Radojičića. Ubrzanje je veliko i svašta se do izbora može desiti. A Vučić dobro zna da, čak i ako ih dobije – ništa neće biti završeno. Nezadovoljstvo je veliko i neće nestati. Naprotiv, narastajuća ekonomska kriza samo će ga pojačati. A ne samo da nema više zaštitničkog zagrljaja Angele Merkel, već stiže i američki „prvoligaš“ Kristofer Hil, koji govori srpski i moći će lično da se uveri kakvim su propagandnim uticajima izloženi građani Srbije. I koliko je to opasno – u poređenju sa sve manjim uslugama koje je Vučić u stanju da pruži. Čak se, izgleda, i Milorad Dodik „oteo“ i oslonio na direktnu komunikaciju sa Vladimirom Putinom, a Vučić, kako primećuje Milivojević, nije u poziciji da ga ucenjuje i utiče na njegovo ponašanje. Vera Didanović