Herojevo putovanje

Božić je. Heroj iz jedne male, siromašne zemlje (nije reč o kneževini Monako) putuje na kraj sveta gde biva na prevaru zarobljen. Čuvar ulaza, mračan i dvoličan, postavlja pitanje-zagonetku. Heroj odgovara ispravno, ali pokvareni stražar ga ipak baca u mračnu tamnicu. Nad njim se nadvija sila kakvoj se, naizgled, nijedan smrtnik ne može suprotstaviti. Počinje borba koja nadilazi svaki lični interes heroja. NJegove muke, to svako zna, zapravo su osveta nad celim pravdoljubivim čovečanstvom. Koja je funkcija Novaka Đokovića u današnjem srpskom društvu? Na jednom od nivoa javne komunikacije gotovo da nestaje slika sportiste, tenisera. Na njega se projektuju kolektivne želje, kompleksi, strahovi, stvarnost stiče pogodno maglovite obrise, a njegova ličnost i sport poprimaju odlike mitske borbe za spas čovečanstva. Heroj je žrtva, kao što je srpski narod žrtva. Uprkos imovinskom stanju, zastupnik je siromašnih, kao što je srpski narod siromašan, a njegov sport borba u kojoj pravila uspostavljaju arogantni, bogati moćnici. I mada se u priči o Novakovom sukobu sa australijskom državom ističe nesumnjivo univerzalni karakter herojeve borbe, jasno je da pravdoljubivo čovečanstvo većinski stanuje upravo u siromašnoj zemlji herojevoj, a sile mraka mahom su specijalizovane za kažnjavanje njegovog naroda: to im je, kako izgleda, i jedina svrha postojanja. Zato je heroj „razapet“: nosi u sebi svetlost slobode od koje neprijatelj strepi. Na momente, iz njega kao da sam Hrist progovara SMS porukama: Moja je blagodet duhovna, kaže, a njihovo je bogatstvo materijalno. U prilog tome, crkveni poglavar zemlje herojeve izjavljuje: zatočen je jer je hteo „svoju slobodu“. Patrijarh ne govori, kao što bi se očekivalo, o slobodi kao univerzalnoj vrednosti koja se tiče svih ljudi, već personalizovanoj slobodi, svojstvenoj samo jednom, istina posebnom, pojedincu. I druge važne ličnosti daju doprinos slici hristolikog Novaka, pa i Novaka natčoveka, neugodno nalik idealima totalitarnih režima. Svetski imperijalizam, kažu, suprotstavio se ni manje ni više do „najsavršenijoj psihofizičkoj formi, ne samo srpskog roda, već celog čovečanstva“. Oprostili bi oni njemu, dodaju, savršenu formu, ali nikad poreklo. Ni herojev narod nije imun na pogubne uticaje onih što u ime sile mraka potkopavaju njegovu nepokolebljivost. NJima su namenjeni istovetni nivoi pakla koje zaslužuju mrzitelji svega srpskog, promoteri kosovske nezavisnosti, kritičari srpskih ratnih zločina, svi za koje je tabloidna Srbija odredila korisne nazive: autošovinisti, drugosrbijanci, jugonostalgičari, neokomunisti, ljudi koje karakteriše neshvatljiv samoprezir i mržnja prema sopstvenom narodu. Najednom, čvrsti stisak Čuvara ulaza popušta. Ispostavlja se da mračna sila raspolaže i tako neobičnim resursom kao što je nezavisno sudstvo, institucijom sasvim nepoznatom u herojevoj maloj, siromašnoj zemlji. Heroj biva oslobođen i spreman za nove pobede. Međutim, tokom odbrane, advokatski tim nesmotreno iznosi podatak o neshvatljivo neodgovornom postupku našeg heroja – sredinom decembra u Beogradu, sa dijagnozom kovida delio je paketiće nekoj silnoj deci, svesno čineći krivično delo ugrožavanja javnog zdravlja. Zašto? Nije li to izraz slobode pojedinca koji iz svog herojstva izvlači pouku da je kao heroj moguće živeti izvan i iznad ovozemaljskih zakona? I nije li od samog početka australijske sage, pa i znatno pre, ta „personalna sloboda“ samo druga varijanta one „slobode“ kojom raspolaže srpsko društvo lišeno institucija, naučnih autoriteta, odgovornosti, zbog koje je za nešto više od godinu dana u Srbiji umro čitav jedan grad? Konačno, pitanje koje se nameće je šta će sva ta mitska naracija jednom vrhunskom teniseru? Zašto joj se ne suprotstavi? Reč je o otresitom, inteligentnom, svakako pravdoljubivom čoveku, iza koga stoji ogroman i s pravom stečeni uspeh. Zašto stvari moraju biti tako banalne? Zašto povlađivati zloupotrebljivim fantazijama, svojim ili tuđim, makar čovek u sebi nosio i takve kulturne obrasce koji naginju mistifikacijama i novopečenoj duhovnosti? A kad smo kod toga, hajde da već jednom sagledamo i problem o kome je Birn izneo sve one zastrašujuće podatke: o režimskim privilegijama porodice Đoković koje prete da zauvek unište još jednu identitetsku i kulturnu celinu glavnog grada, podnožje Beogradske tvrđave. Činjenica da iza toga stoji Novakovo ime, kao da čitavoj stvari daje neku vrstu javnog opravdanja, iako je reč o projektu čiji su besmisao i štetočinstvo jedino uporedivi sa stupidnom Vesićevom gondolom.