Žrtvujući životnu sredinu zbog profita, Srbija će postati kolonija

Novim prostornim planom predviđeno je otvaranje velikog broja rudnika širom Srbije. Troškovi rada rudnika i postrojenja za preradu mogu se smanjiti ako se dopuste veće emisije štetnih materija. Mali troškovi i vrlo male rudne rente dovode u Srbiju kompanije sa svih krajeva sveta. Istovremeno, evropski plan razvoja poljoprivrede stavlja akcenat na organsku proizvodnju hrane, dok je razvoj industrije usmeren ka ekološki čistim granama, uz strogu primenu mera zaštite vazduha, vode i zemljišta. Spremnost da se zarad profita žrtvuje životna sredina udaljava nas od EU i približava statusu kolonije, tipičnom za nerazvijena društva koja žive od prodaje resursa. Prodaja deficitarnih mineralnih sirovina može doneti velike prihode. Lokalnom stanovništvu najčešće ostane vrlo malo novca u zamenu za trajno uništavanje životne sredine. Iskopavanjem rude iz utrobe Zemlje, na površinu se donose i toksični sastojci koji putem deponija jalovine i otpadnih voda zagađuju vazduh, pijaću vodu i zemljište. Ugrožava se biljni i životinjski svet i narušava zdravlje stanovništva, tako da mnoge oblasti oko rudnika ostaju trajno zatrovane i beživotne, što pokazuju i dva milenijuma stara jalovišta koja i dalje oslobađaju toksične materije i zagađuju zemljište i vode. Izazovi Među ključnim izazovima prenaseljenog sveta su nestašica vode i energije, zagađenje životne sredine, klimatske promene, migracije, ali i nametanja volje multinacionalnih kompanija slabim i neuređenim državama. Nove tehnologije i mogućnosti praćene su novim rizicima, dok pogrešne odluke imaju sve ozbiljnije posledice. Odolevanje rizicima traži funkcionale institucije i suštinsko uključivanje kvalifikovane javnosti u donošenje odluka, dok netransparentnost i nepoverenje u sopstvenu pamet otvaraju vrata tuđim interesima i uticajima. U očekivanju da rešenja stignu izvana, nekritički smo otvoreni za tuđe agende, dok stranim investitorima pružamo pogodnosti nedostupne za domaće. Odluke od vitalnog javnog značaja sve češće se donose bez konsultovanja kvalifikovane struke. U obilju kontradiktornih informacija, zainteresovana javnost ostaje hronično neinformisana, većina medija izdašno pruža anesteziju „hleba i igara“ i tako suzbija interes javnosti za ključna pitanja zajednice. Neinformisano i isključeno iz procesa odlučivanja, stanovništvo polako gubi subjektivitet i postaje objekat, sa dobrim izgledima da postane i žrtva. Stanovništvo Srbija je suočena sa značajnim padom broja stanovnika. Broj preminulih je dvostruko veći od broja novorođenih, više od 10.000 građana godišnje izgubi život zbog zagađenja vazduha, vode i zemljišta, dok svakog dana jedno dete oboli od malignih bolesti. Očekujući da uvećanje prihoda uveća natalitet i smanji odlazak mladih u inostranstvo, srpske vlasti rade u sinergiji sa stranim investitorima i privlače ih subvencijama, jeftinom radnom snagom, jeftinom energijom i popustljivim ekološkim standardima. Mnoge fabrike i rudnici već stvaraju značajno zagađenje životne sredine, i zato se lokalno stanovništvo protivi gradnji ekološki upitnih postrojenja, ne uspevajući da dođe do ključnih informacija, ni do očekivane pomoći države. U Srbiju dolaze rudarske kompanije koje su širom sveta ostavljale tragove zastrašujuće devastacije prirode, ali predstavnici vlasti i investitora obećavaju da se takvi primeri ovde neće ponoviti. Najavljuje se primena novih tehnologija koje će u Srbiji biti korišćene prvi put, ali su bliži podaci pokriveni velom poslovne tajne. Većina stručnjaka za rudarstvo i geologiju promoviše interese svoje profesije, dok stručnjaci u službi investitora poštuju interese poslodavca. Stanovnici Dobrinje, Nedeljica i drugih sela prepušteni su uigranim procedurama investitora i osećaju se napuštenim od strane države. Oni imaju jasan i kategoričan stav, ne žele da prodaju imanja, smatraju da bez vode i zemlje nema života, i čvrsti su u odluci da sa svojim potomstvom ostanu na zemlji predaka. Zarad tih poštenih, časnih i vrednih domaćina, vredelo bi pokušati da se nađe rešenje koje ne bi dovelo do iseljavanja stanovništva i uništavanja prirode. Ekologija i politika Korišćenje ekologije kao oružja za obračune među političarima uvećalo je interes javnosti, ali je skrenulo diskusiju sa stručnih na političke teme i tako obezvredilo autentične ekološke napore. Deo javnosti podleže medijskoj kampanji koja promoviše „zeleni litijum“ i sugeriše da je pominjanje zagađenja pokušaj da se destabilišu institucije vlasti i da se naudi Srbiji, što u senku stavlja veoma ozbiljne ekološke probleme. Koncentracija suspendovanih čestica je u novogodišnjoj noći širom Srbije dostizala nivo „veoma štetan po zdravlje“. Zrenjanin i preko 40 odsto opština imaju problem sa pijaćom vodom, koncentracije arsena su u Boru premašivale granične i po 300 puta, prašina iz železare se taloži na smederevska sela, zadah fenola i vodonik-sulfida širi se Kolubarskim okrugom, deca iz Velikih Crljena moraju da koriste inhalatore, dok perspektiva otvaranja novih rudnika preti novim problemima. U senci političkih sukoba, važna društvena pitanja se i dalje rešavaju izvan institucija i daleko od očiju javnosti, zvaničnici ne informišu već se bore za rejting, dok se pitanja životne sredine i dalje suštinski ignorišu. Nove tehnologije i uvećani obim proizvodnje značajno uvećavaju savremene ekološke rizike. Bespoštedna borba za resurse uz nedovoljnu sposobnost neuređenih zemalja da prepoznaju i zaštite svoj interes već stvara katastrofalne posledice po životnu sredinu širom sveta. Okolnost da se Srbija nalazi u Evropi ne čini je zaštićenom od pokušaja velikih korporacija da ostvare što jeftinije rudarenje. Nažalost, Evropska komisija ohrabruje Srbiju i potencijalne investitore da se upuste u realizaciju ekološki upitnih projekata kakve Evropa ne bi dopustila na svojoj teritoriji, kao da u Srbiji ne vide svog budućeg člana već koloniju u kojoj je poželjno ostvariti ekstraprofit na račun uništavanja prirode. Obećanja Predstavnici vlasti pokazuju veliki entuzijazam u pogledu eksploatacije jadarita, uz očekivanja da plate u Loznici dostignu 1.500 evra i da se BDP uveća za 10 milijardi evra. Očekuje se da rudnik u Jadru tokom 40 godina rada da preko šest miliona tona veoma tražene borne kiseline i oko tri puta manje litijum karbonata. Predstavnici investitora, Rio Tinta, kažu da ne beže od negativnih primera iz prošlosti, ali navode i pozitivne, među kojima i ulaganje pola milijarde dolara za čišćenje zatvorenog rudnika u Americi. Negativne primere navodi Gardijan, tvrdeći da je kompanija suočena sa optužbama za korupciju, degradaciju životne sredine i nepoštovanje ljudskih prava, da je već kažnjena zbog netransparentnosti, da je na Novoj Gvineji ostavila rudarski otpad koji prouzrokuje uništavanje životne sredine velikih razmera, dok direktor Simon Trot priznaje da nije ponosan na istoriju svoje kompanije. Predstavnici vlasti i investitora obećavaju da će eksploatacija jadarita u Srbiji biti drugačija, uz poštovanje najviših ekoloških standarda. Vlast aktivno podržava projekat, odbacujući sumnje, osuđujući proteste i tvrdeći da će litijum doneti prosperitet. Obrazlažući česte promene u planu realizacije projekta Jadar, predstavnici vlasti navode da „nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je bilo predviđeno prvobitnim planovima“. Saznanje o postojanju planova koji predviđaju uništavanje života uvećalo je zabrinutost širom Srbije. Zabrinutost I pored politizacije ekologije, nesporno je da multinacionalne kompanije imaju motiv da ostvare ekstraprofit, birajući isplativije tehnologije, koje po pravilu dovode do zagađenja vode, vazduha i zemljišta kakvo nije dopušteno u uređenim društvima. Uz endemski nedostatak transparentnosti i nefunkcionalne institucije malih zemalja sa nedovršenim ili podeljenim društvom, dolazak velikih kompanija sa političkog istoka i zapada najčešće je pružao relativno male finansijske efekte, dovodeći do trajnog uništenja životne sredine širokih razmera. Živimo u svetu u kome nestaju biljne i životinjske vrste, reke i šume, obradivo zemljište, ali i jezici, kulture i narodi. Pre žrtvovanja zdravlja i prirode zarad profita trebalo bi razmotriti sve opcije i sve dugoročne posledice. Za razliku od Holanđana, koji do plodne zemlje dolaze boreći se sa morem, stanovnici Srbije imaju lepu i plodnu zemljom koju ne bi trebalo uništavati. Bilo bi paradoksalno da se zbog evropske „zelene agende“ i zarad borne kiseline i litijuma uništavaju priroda i živi svet. Primeri iz vodećih zemalja Evrope pokazuju da se eksploatacija mineralnih resursa može obavljati bez stvaranja deponija i bez ispuštanja otpadne vode. Takva eksploatacija podrazumeva veće troškove, i zato se investitori okreću zemljama u kojima ne moraju poštovati visoke ekološke standarde, što uvećava rizik da se u Srbiji pojave rudnici kakve Evropa ne dopušta. Ne učeći na tuđim greškama, ponovo razmatramo primenu cijanidnog luženja u izdvajanju zlata pored Žagubice, rudarenje uranijuma na Ceru i Iverku, kao i nastavak aktivnosti NIS-a, koji na njivama oko Kanjiže ostavlja sirovu naftu. Pored emisije toksičnih materija, rudarenje i teška industrija emituju i značajne količine CO2. Kompanija Roskil navodi da eksploatacija litijuma prouzrokuje rastuće emisija CO2, što je u suprotnosti sa preuzetim ciljevima karbonske neutralnosti. Međutim, najveću bojazan stvara uticaj rudarenja na rezerve sve dragocenije pijaće vode. Usled klimatskih promena, u Srbiji su sve duži intervali letnjih suša, dok zagađenje životne sredine sve više ugrožava izvore i rezerve. U dodiru sa atmosferom i kišnicom, deponije rudarske jalovine postaju izvori zagađene vode koja sadrži kiseline, arsen, bor, kadmijum, hrom, olovo i druge toksične materije, i koja se sliva u površinske i podzemne vode, ugrožavajući tako značajan deo rezervi pitke vode. Kiselost vode koja se cedi iz rudarskih deponija može biti par stotina puta veća od kiselih kiša, što objašnjava nestanak živog sveta u veoma širokom krugu. Nepoverenje Nepoverenje u elitu, njen parcijalni legitimitet, nefunkcionalne institucije i podele u društvu umanjuju otpornost svake zajednice na pokušaje nametanja tuđih interesa i otežavaju prepoznavanje i promovisanje sopstvenih. Nepoverenju doprinosi nekritičko usvajanje temeljnih dokumenata iz drugih zemalja, koji se samo prevedu, plagijati, kupljene diplome, to što se izrada ključnih stručnih studija preko ugovora o delu poverava nepoznatim izvršiocima… U radnim grupama za bitna pitanja po celo društvo ima više političara nego stručnjaka od integriteta. Studije o uticaju planiranih rudnika na životnu sredinu rade zainteresovani investitori uz pomoć neimenovanih stručnjaka. Dok zvaničnici navode da će se o rudniku jadarita tek odlučivati, da Srbija nije obavezna da izda dozvolu za rad novih rudnika, i da će se o svemu pitati narod, događaji ipak idu drugim tokom. Već se radi na realizaciji puteva oko rudnika, izmeštaju se trase saobraćajnica koje se nalaze na glavnoj žili, priprema se električna mreža, gradi se obilaznica oko Loznice i dopušta investitoru da podnese svoju dokumentaciju za pomenutu gradnju. Mediji objavljuju beleške sa navodnog sastanka predstavnika EU i investitora, gde se podržava otvaranje rudnika u Jadru, iskazuje zahvalnost srpskim vlastima na podršci i saradnji, i preporučuje da nastavak aktivnosti usledi posle političkih izbora u Srbiji zakazanih za proleće. Zakon zabranjuje prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima, ali su njive na lokaciji planiranog rudnika proglašene za građevinsko zemljište, što je omogućilo strancima da otkupljuju zemlju. Čestiti srpski domaćini su tako prepušteni predstavnicima investitora, igri štapa i šargarepe i dovođenja pred svršen čin. Meštani govore da su izloženi pritiscima i da im nedostaje pomoć države. I pored zapuštenih puteva i škola, većina ostaje odlučna da sa svojom decom ostane na dedovini, držeći se zaveta predaka da se zemlja ne prodaje. Političari i investitori najavljuju da će eksploatacija jadarita biti obavljena u skladu sa najvišim ekološkim standardima, ali su prva iskustva sa istraživačkim bušotinama zastrašujuća. U blizini bušotina nema rastinja, zemljište je neplodno, dok je značajno uvećana koncentracija bora u rečnoj vodi, nizvodno od bušotina. Nekolicina meštana preseljenih nizvodno sada se zalaže za obustavu projekta. Nepoverenju doprinosi i svakodnevno smenjivanje oprečnih izjava zvaničnika, počevši od odlučnosti da se sa projektom Jadar nastavi pa do rešenosti da se ipak posluša glas naroda koji ne želi rudnik, kao i prenaglašena potreba da se greške i krivice pripišu prethodnim vlastima, premda su na vodećim položajima bili i ostali uglavnom isti ljudi. Juče se tvrdilo da država Srbija nema nikakvih obaveza prema investitoru, da bi se danas govorilo kako će nas odustajanje od projekta Jadar skupo koštati. Nedostatak objektivnog informisanja i obilje medijskih kampanja uvećava nepoverenje i stvara strah koji ne vodi pravim odlukama, za koje je neophodno saslušati glas nauke i struke. Mišljenje domaće struke Početkom maja 2021. u SANU je održan naučni skup Projekat Jadar – šta je poznato. Skup je pružio priliku za konstruktivnu diskusiju među kvalifikovanim predstavnicima nauke, javnih vlasti, investitora i stručnjaka koje je angažovao Rio Tinto. Eminentni naučnici su zaključili da bi realizacija projekta Jadar dovela do masivne devastacije zemljišta, šuma, površinskih i podzemnih voda, što bi vodilo raseljavanju stanovništva, prestanku održivih poljoprivrednih aktivnosti, i stvaranju permanentnog rizika po zdravlje ljudi. Naučnici zaključuju da bi nastavak realizacije sličnih projekata bio indikator nesposobnosti društvene zajednice da zaštiti javni interes. Pored naučnika, oglasili su se i inženjeri. Sredinom jeseni, Akademija inženjerskih nauka Srbije usvojila je dokument u kome ukazuje da je Strateška odluka Vlade Srbije o podršci realizaciji projekta Jadar doneta 2017. bez odgovarajućih stručnih analiza. Inženjeri nalaze da projekat Jadar prvenstveno predstavlja rudarsko hemijski kompleks proizvodnje borata, da bi njegova realizacija izazvala šire društvene posledice, i da bi mogla doneti drastično štetne posledice po državu Srbiju. Rešenje Projekat Jadar neće ostati usamljeni primer, i zato treba naći primereno rešenje za sve slične projekte u budućnosti. Uvek će biti investitora koji nastoje da svoje operacije sprovode na što jeftiniji način, nauštrb životne sredine. Iskustvo i globalni uticaj multinacionalnih kompanija značajno otežava napore predstavnika zemlje-domaćina da promovišu interese svog društva, jer su u polju zaštite životne sredine interesi zemlje-domaćina najčešće suprotstavljeni nastojanju investitora da uveća profit. Uz poštovanje koje svaki građanin Srbije duguje izabranim predstavnicima vlasti, saznanje da sudbina životne sredine u Srbiji zavisi od ishoda njihovog sučeljavanja sa multinacionalnim kompanijama izaziva bojazan. Imajući u vidu da je Srbija na putu pridruženja EU, u kojoj zakoni nedvosmisleno zabranjuju rad rudnika koji zagađuju životnu sredinu, rešenje tekućih dilema i putokaz za dalje korake trebalo bi tražiti u doslednom sprovođenju propisa i prakse zaštite životne sredine po ugledu na EU. Ovaj načelni stav bi trebalo bliže definisati. U oblasti Oberrheingraben, u blizini Frankfurta, planira se eksploatacija litijuma sa dubine od tri do pet kilometara. Planirano postrojenje neće ispuštati otpadne vode, neće stvarati deponije jalovine, ugrožavati okolinu, niti oslobađati CO2. Po okončanju rada, postrojenje za izdvajanje litijuma bi bilo uklonjeno, dok bi lokacija i sav okolni teren bili vraćeni u početno stanje, bez promena u biološkom sistemu. Trebalo bi razmotriti predloge stranih investitora koji žele da eksploatišu mineralne sirovine u Srbiji u skladu sa opisanim primerom, i koji su spremni da to potvrde čvrstim tehničkim, pravnim i finansijskim garancijama. Trebalo bi odbiti sve one čiji projekti predviđaju otvorene deponije, ispuštanje otpadnih voda ili značajne emisije CO2, i ne treba im dopustiti da otkupljuju zemlju u Srbiji. Ako bi prekršajem naših predstavnika došli u neplanirane finansijske obaveze prema investitorima, i ako imovina prekršioca ne bude dovoljna da takve obaveze pokrije, bolje je ostatak platiti novcem građana nego prihvatiti rad postrojenja koja uništavaju životnu sredinu. U svojim naporima za dostizanje najviših ekoloških standarda, zainteresovano stanovništvo Srbije neće imati mnogo saveznika. Investitori žele profit, političari rejting i vlast, stručnjaci u službi investitora su lojalni poslodavcu, dok zemlje EU žele jeftine mineralne sirovine iz tuđih rudnika. Razlog za optimizam je uvećana pažnja građana Srbije za pitanja od šireg javnog značaja, sposobnost da se problemi svestrano sagledaju i da se saslušaju i drugačija mišljenja. Proaktivnost, pažnja i strpljenje koje građani Srbije posvećuju ekološkim temama su autohtoni i predstavljaju dobru vest za svaku dobronamernu vlast.