Protiv saterivanja u torove

Promišljajući problem „duboko ukorenjenog tribalnog kulturnog modela“, Svetislav Basara ((NIN, 11. novembar 2021) prognozira da nasilje ovde više nikada neće moći biti „držano na lancu“. „Otrovno“ jaku dozu pesimizma temelji na posve razložnom uvidu da se u Srbiji „ljudska subjektivnost i identitet preziru i u kojoj izvesnu (tržišnu, nije prejaka reč) vrednost ima samo kolektivni identitet“. Konstatujući da „ovde nema ni jasnog odgovora o kakvoj je državi reč i kakva se kultura stvara“, temom nasilja i zla uopšte bavi se i kulturolog Ratko Božović. Analizirajući okolnosti u kojima se pletu mreže osvete i odmazde, u eseju, „Od zločina do katarze“, napisanom za nedavno objavljen zbornik Srpski izazovi - u svetlu globalnih promena treće decenije 21. veka, on lucidno dekonstruiše mehanizme širenja besmisla i gubitka zdravog razuma, posredstvom naročite „zloupotrebe ‘moći’ podanika da mrze“. I te kako aktuelna je Božovićeva refleksija da, „kada se uspavani i ravnodušni ‘građani’ probude kao pomahnitale zveri i kao mrzitelji, tada se neminovno nameće pitanje opstanka zajednice“. Dakle, ako smo skloni da se složimo sa naznačenim dijagnozama apsurdnog „spektakla visokog rizika“ - uključujući mogućnost da dominantna igra „nultog zbira“, u kojoj pobednici pohlepno otimaju sve i tako prete da političku i ljudsku zajednicu pretvore u ništa - da li to ujedno znači da nam, ako iz nekog razloga nismo skloni „hvatanju magle“ iz ove zemlje, jedino preostaje virtuelna potraga za nekim drugim, miroljubivijim i „civilizovanijim“ (para)plemenom, u kome pojedinac neće biti tako sudbinski zapreten despotizmom običaja da je „nacija sve, a pojedinac ništa“? Da nedoumica nije samo retoričke naravi i da takve potrage postoje, svedoči i letošnja inicijativa dela političkih aktera autonomističke provenijencije za statističkim priznanjem vojvođanskog identiteta u posebnoj kategoriji „nacionalnosti”. Dakako, časa nisu časile ekstremno oštre reakcije naprednjačko-socijalističkih vlasti i pratećih ešalona privrženika i „zavetnika“ države „naših otaca“. Iz niza nedoumica, koje porađaju ovakve „komunikacije“, izdvojiću za ovu priliku nekoliko osnovnih. Radi li se o pokušaju podmetanja „kukavičjeg jajeta“ u kulturološko i državno-administrativno „gnezdo” srpske nacije? Razaznaje li se rukopis nove „strane urote“ i, „ne daj bože“, nove postkomunističke epizode „balkanizacije“, „ruskih babuški“ i slično? I to, upravo u momentu „nastajanja jedne nove Srbije, nacionalno i identitetski osvešćene” (A. Šapić). Ili je, umesto svega toga, naprosto, samo reč o vapijućoj potrebi jednog segmenta vojvođanske populacije da u javnom polju odbrani atribute ljudskosti i subjektivnosti? Ništa više ni manje od tolerancije, uzajamnog poverenja, saosećanja, solidarnosti, odgovornosti i slobode individualnog izbora, uključujući pravo na privrženost različitim oblicima društvenog grupisanja i samorefleksije. Najzad, moguće je, kako pretpostavljaju neki analitičari, da je posredi političko-marketinška „igra leptira“ jedne ocvale vojvođanske političke ekipe, sa evidentno umanjenim vrednostima stranačkih akcija na tržištu glasova (zbog kontroverznih ekonomskih i političko-koalicionih transakcija) i čija inicijativa, zapravo, ne dobacuje do elementarnog nivoa zrele teorijsko-ideološke, javno-mnenjske artikulacije i političke delotvornosti? U kontekstu navedenih dilema, preciziraću sopstveno stanovište stavom da se do punijeg razumevanja vojvođanskog identiteta može dospeti samo ako se shvati da je reč o istorijski osobenom procesu prevladavanja kulturološkog („krevet, krv i kult“) nasleđa sudbinski zatvorenog etnikuma. Uspostavljanju takvog, građanskog smisla pluralne zajednice, nije primeren narativ da bilo koji nosilac dve nacionalnosti po sebi već „miriše“ na potencijalnog izdajnika, pa ga valja, milom ili silom, primorati da zamrzi i „ubije“ u sebi onaj deo identiteta koji ne pripada našoj, neretko „oklevetanoj“, „ugroženoj“ i „napaćenoj“, ali, uprkos svemu, pobedničkoj i „slavnoj lozi“. Na svoj način, o tome je pre čitavog stoleća pisao Vasa Stajić. Na tragu miletićevskih (Svetozar Miletić) ideja o „Švajci na Istoku Evrope“, savetovao je da umesto ekskluzivnog (srpskog, mađarskog, nemačkog...) svojatanja i prizivanja „gadnih borbi narodnosnih, nekulturnih, nemoralnih“, raznorodnom stanovništvu Vojvodine treba pružiti „mogućnost poistovećivanja s Evropom, a ne sa Balkanom”. Nažalost, paralelno sa odjecima i postjugoslovenskim ostacima multikulturalnog „vojvođanstva“, danas, pod dirigentskom palicom navodno „proevropske“ srpske političke elite, očito blede tragovi Stajićeve utopije. Duh ovog vremena (Zeitgeist) i sinergija tradicionalističkog nasleđa „narodne duše“ sa službeno-nacionalističkim konstruktima starostavnog, „autentičnog“ i neprekinutog identiteta, više liče na Stjuart Milove opise (od pre 150 godina) kulturnog obrasca na „istočnoj polulopti”, gde „ljudi brzo, odmah čim raznolikost nije duže vreme pred očima, postaju nesposobni da je shvate”. Izgleda paradoksalno, ali trendovi oslobađanja i pluralizacije političke scene u Srbiji, počev od devedesetih godina prošlog veka, upravo na ovim pitanjima „raznolikosti” i „napretka ličnosti”, potvrđuju citirani uvid u poremećene vrednosne kriterijume. Tako su, u pluralno-takmičarskom ambijentu, novostasale političke garniture, isključivo opredeljene za maksimizaciju lojalnosti pripadnika sopstvene narodnosne grupe, uprkos latentnim i manifestnim međunacionalnim podozrenjima i netrpeljivostima, našle i jednu tačku uzajamne saglasnosti. Zdušno su se potrudili da zatamne i diskredituju svaku vrednost pluralnih (mešovitih) identiteta, koji su se u sedmoj i osmoj dekadi prošlog veka naročito oplemenili u gradskim sredinama multinacionalne Vojvodine. Ipak, bez obzira na autoritarne sadržaje jednopartijskog monopola i sunovrat dotadašnjih ideja zajedništva i struktura (kon)federalne države, pokazalo se da u svesti Vojvođana nije baš tako lako obezvrediti antifašističko nasleđe socijalističke autonomije i postignuća njenih komuna. Naročito je značajno što je, uz sva posrtanja, ovo društvo ipak našlo snage i mudrosti da suzbije suludi, inicijalno-tranzicioni projekt ekstremista da se u međuetničke relacije, pod kvazipatriotskim plaštom „čistote“, „jednosti” i „celosti“ resuverenizovane nacije-države, iznova ugradi relikt varvarstva, po meri maksime: „Čini drugima ono što je bilo činjeno tebi.“ Kako bilo, izgradnja moderne, demokratske države-nacije jeste ozbiljan i vrlo zahtevan projekat. To nikada nije bila, pa ni u ovoj epohi ne može biti diletantska lakrdija ambicioznih „poglavica“ i njihovih klijentura, koji bi da se upišu velikim, zlatnim slovima u nacionalnu istoriju i, usput, osiguraju sumnjivo stečena bogatstva. Naročito u vremenu strastvene potrebe vlastodržaca obnovljene države da utisnu „homogeni kulturni žig na njeno stado”, svu delikatnost odbrane ljudskosti i rađanja subjektivnosti moramo situirati u kontekst antropološkog stanovišta da se „etnički identitet nekako ‘kači’ za pojedinca, da ga se pojedinac nikad ne može otresti u potpunosti“. Svestan rasprostranjenosti i snage takve osećajnosti, ni vrhunski znalac ove materije, Ernest Gelner, nije mogao da okrene glavu od čovekove potrebe za „toplinom“ i sigurnošću zamišljenog srodničkog kolektiva. Na tragu književne metafore o „Čoveku bez senke, kao Čoveku bez nacije“ (Chamisso), priznaje da „posedovanje nacionalnosti nije inherentni atribut ljudskosti, ali sada smo došli u situaciju da tako izgleda”. Međutim, to uopšte ne znači da drugi sociolozi greše kad upozoravaju na stranputice savremenog etnonacionalizma. U slučajevima sveopšteg „misaonog nasilja“, što „pušta telo i ustremljuje se pravo na dušu” (Tokvil), sa ozbiljnim manjkom razboritosti, prosvećenosti i ličnih sloboda, savremeni plemenizam dvostruko je opasan po društvo i demokratiju. Kako zbog neprirodnosti državnog upravljanja, utemeljenog na hijerarhijskom principu Vođe, tako i zbog razobručenosti „patriotske“ laži i onečovečene demagoške fraze, što više „vaspita“ za mržnju i osvetu, nego za toleranciju, pomirenje i ljubav . Iz navedenih razloga, na početku ove decenije, sa svim neizvesnostima i naznakama dugotrajnijeg globalnog nereda, pregrupisavanja sila i instrumentalizacije strahova, valja nam se uhvatiti ukoštac sa novim rizicima da se subjekt zaplete „duboko u nesvesnom“. Kao pobunjenici protiv neuporedivo jače moći „političkih hiperhordi“, prebogatih slojeva i nekontrolabilnih korporacija i kvazidržava, možemo trajno biti razapeti između besa i nade, opominje Alen Turen. Upravo zbog „Janusovog lica“ ove kolektivne, ponekad okrepljujuće i emancipatorske, ali i neretko destruktivne opsene „nacionalnosti“, koja u krizama velikih promena preti povratkom zverima i svekolikom podaništvu - nalik na one „neme pognute ovce koje se pokoravaju trbuhu” (Muta pecora, prona et ventri obedientia) - želja za odbranom ljudskog dostojanstva, kategorizacijom nove građanske, (nad)nacionalne posebnosti, može da se razume kao „krik“ protiv „saterivanja u torove“. Može se nagađati i da je reč o nekakvom „polasku u nepoznato, neodređeno i nesigurno“, zarad „sigurnosti i slobode“ (Poper)? Međutim, iako nisam sklon ideji cikličnog toka istorije, u svetlu činjenice da je ne tako davno svaki državni popis postajao „poprište boja među nacionalnostima”, mislim da je ipak mudrije uzdržati se od avanture sa upisivanjem na „spomenik nekoristoljubivoj učenosti“ (Hobsbaum). S obzirom na fenomen „spojenih sudova“ i poslovične „asimilacije tuđe mane“, pretpostavke (i vrline) subjektiviranja možemo promicati jedino u ambijentu mira među narodima i tolerancije među ljudima, posredstvom moćnih podsticaja „dresiranju životinje u čoveku“, uspostavljanjem sistema međusobne kontrole i sigurnosti političkih aktera, poštovanjem pravila igre, prosvećivanjem i sveopštom, ekonomsko-kulturnom emancipacijom srpskog društva i ostalih društava u regionu. Na svoj način, i Basara i Božović pokazuju nam da u inteligentnom i humanom redosledu takvih poteza, na početku mora biti prava reč, što znači da na prvom mestu mora biti suočavanje sa lažima i zlom koje je bilo činjeno i koje se čini u „naše ime“. U suprotnom, ako se nastavi sa manirom oficijelnih opstrukcija takvog demokratsko-civilizacijskog zrenja, „ne gine“ nam perspektiva novog, hiperpatriotskog pomračenja svake subjektivnosti i civiliteta. Možda je prvi čin tog spektakla već u toku?