Erdoganova politizacija ekonomije

Potrošačke cene su u Turskoj samo u toku decembra narasle za skoro 14 odsto. Cene hrane i pića bile su veće za 44 odsto u odnosu na 2020. godinu – samo paradajz, nezamenljivo važan u mediteranskoj gastronomiji, poskupeo je za 75 odsto za godinu dana! Inflacija je najviša u poslednjih 19 godina i porasla je na 36 odsto, što je i dalje bitno manje od pedeset odsto, koliko pojedini predviđaju da će narasti do kraja aprila, odnosno četrdeset odsto, koliko predviđaju ljudi u Goldman Saksu. S druge strane, a istovremeno, vrednost turske valute neumorno opada – u vreme pisanja teksta, jedan američki dolar vredeo je 13,36 lire, čak 45 odsto manje u odnosu na prošli januar. Iza svih ovih brojki krije se nepredvidiva, ali svakako mračna budućnost turske ekonomije čije sunovrate predsednik Redžep Tajip Erdogan opisuje tek kao „kamenčiće na putu“, zbog kojih je ipak tužan, kako kaže. Iza svih ovih reči, pak, stoji čitav niz duboko pogrešnih odluka i čini se da je veći problem što im se kraj ne vidi. Globalna inflacija, uglavnom uzrokovana prekidima u globalnim lancima snabdevanja, ispostavila se tek kao pogodan mizanscen. Naime, pre oko mesec dana, Erdogan je predstavio proaktivni plan jačanja lire koji je podrazumevao zaštitu domaćih štediša. Država se obavezala da im isplati razliku u slučaju da pad vrednosti lire u odnosu na glavne valute premaši kamatne stope banaka. I, dok turski predsednik u ovom potezu vidi spasonosno rešenje koje bi dugoročno moglo da tursku ekonomiju smesti na prvo mesto ekonomija u razvoju, manje-više svi drugi ekonomisti i analitičari vide tempiranu bombu koja bi povrh svega mogla da dokrajči inače relativno male devizne rezerve. Premije rizika odnekud moraju da se plate, a naplata ne može da ne bude. Spolja gledano, očekivano je da su u toku sve veće monetarne krize funkcije gubili zvanično najodgovorniji – guverneri centralnih banaka – i to jeste bio slučaj, ali iz neočekivanih razloga. Vratimo se na jul 2019. godine, kada je Murat Cetinkaja nakon tri godine preuranjeno završio svoj mandat. Relativno miran period u životu lire okončan je njenim obezvređivanjem na fonu hapšenja jednog američkog sveštenika u Izmiru, te opasnosti od američkih sankcija koje bi dodatno destabilizovale nekadašnju imperiju, već poljuljanu pokušajem državnog udara. To je ujedno bio i početak slobodnog pada turskog ekonomskog buma koji je trajao od 2003. godine. Cetinkaju je nasledio njegov zamenik Murat Ujsal. Ujsal je otpušten posle četrnaest meseci, zajedno s Erdoganovim zetom, dotadašnjim ministrom finansija Beratom Albajrakom, a umesto njega je dizgine preuzeo Nadži Agbal, Erdoganov čovek od poverenja i bivši član vlade. NJegov mandat trajao je svega četiri meseca, a umesto njega je došao ne naročito poznati bankar Sahap Kavčioglu. Svi navedeni zvaničnici suočavali su se s nemogućim zadatkom – da obuzdaju inflaciju Erdoganovim neuspešnim receptima koji predviđaju niske kamatne stope – i svi su smenjeni prostim dekretom. Predsednikov trend okruživanjem poslušnicima je upadljiv, ali ne i efikasan u rešavanju ekonomske glavolomke. Jer, inflacija se poslednji put kretala u ciljanim okvirima – do pet odsto – početkom davne 2016. godine. Hoteći da smanjuje kamatne stope – koje su veštački obarane čak tri puta prošle godine – kako „bogati ne bi bili bogatiji, a siromašni siromašniji“, Erdogan je ugrozio ogromne delove turske privrede, a naročito one koje zavise od uvoza. Brojni poljoprivrednici već sada razmatraju rasprodaju zemlje kako ne bi otišli u bankrot. U tim okolnostima, vladajuća Partija pravde i razvoja (APK) ne mora da čeka parlamentarne izbore 2023. godine, kada inače pada i stota godišnjica od nastanka kasnije modernizovane, osavremenjene Ataturkove Turske, da bi strahovala. A razloga za strah ima – prema istraživanju jedne istanbulske agencije od pre mesec i po dana, podrška APK bez neopredeljenih glasača, kojih ima oko 15 odsto, jedva nadmašuje 27 odsto, što je apsolutni istorijski minimum. Opozicija zato već sada poziva na proteste – na prošlim, ne naročito velikim, koji su se održali u avgustu, bilo je na desetine uhapšenih – a glavna teza koju iznose je da se Erdogan sve više udaljava od programskih načela koje je Kemal Ataturk bio trasirao i na kojima je nekadašnja imperija postala stabilna i respektabilna. Ne misli se tu samo na brojne islamističke i neoosmanističke igrokaze koje je upriličio, među kojima je izvesno najbizarniji bio povlačenje Turske iz Istanbulske konvencije, međunarodnog sporazuma o borbi protiv nasilja nad ženama. Ne misli se samo ni na prenamenovanje Aja Sofije iz muzeja – što je bilo Ataturkovo zaveštanje – u džamiju. Misli se, pre svega, na ustavne promene usvojene 2017. godine, kojima je ukinuta premijerska funkcija i kojima je predsednički sistem dodatno osnažen. Neki su ove promene videli kao uvođenje „izborne diktature“, što definitivno jeste demokratski korak unazad. Očekivano, opozicija obećava poništavanje ovih reformi u slučaju da dođe na vlast. Paradoksalno, to obećanje je najjači adut u Erdoganovim rukama. Jer, oni žitelji Turske koji se sećaju tamošnjeg parlamentarizma iz devedesetih, kada se za deset godina izmenjalo sedam vladajućih koalicija, što nesposobnih, što korumpiranih, o vojnom puču iz 1997. godine da i ne govorimo, strahuju da će se bez čvrste ruke istorija neminovno ponoviti. Ipak, Erdogan je rezultate narodnog nezadovoljstva već video na lokalnim izborima 2019. godine, kada je na opšte zaprepašćenje turske, ali i svetske javnosti, izgubio vlast u gotovo svim većim i važnijim gradovima (jedino je Bursa ostala pod upravom Partije pravde i razvoja). Iz njegove perspektive, put do plebiscita 2023. godine izvesno izgleda dug i neizvestan, a verovatno najveći izazov biće upravo stabilizacija ekonomije. Drugi najveći izazov biće politička borba protiv opozicione koalicije u nastajanju, čiji je važan šraf i Ahmet Davutoglu, bivša desna ruka predsednika i pretposlednji premijer Turske. No, najveća novina u turskom političkom životu u 2022. godini je činjenica da Erdogan ne raspolaže ni delićem manevarskog prostora koji mu je tokom prethodnih osamnaest godina bio na raspolaganju. Vojne intervencije u već unesrećenoj Siriji – sve pod providnom maskom borbe protiv kurdskog terorizma – onemogućene su ruskom podrškom koju uživa Bašar el Asad, budući da je Turska 2017. godine od ruske namenske industrije kupila sistem S-400. Iako četvrta najsnažnija vojska u NATO-u, svejedno je zbog te kupoprodaje dobila američke sankcije, a proizvodnja diplomatskih skandala, od kojih je poslednji krupan bio krajem oktobra, počinje da Erdogana košta u geopolitičkom smislu. Tada je deset stranih ambasadora u Turskoj – između ostalog, iz Nemačke, SAD, Holandije, Francuske – potpisalo zajedničku izjavu u kojoj su tražili oslobađanje milijardera Osmana Kavale, koji se od 2016. zbog tobožnjih veza s ozloglašenim Sorošem nalazi u pritvoru. Erdogan im je pripretio proterivanjem, koje se, naravno, nije desilo. Međutim, šanse za slične suverenističke istupe sve su manje. Na unutrašnjem planu, Erdoganu će biti sve teže da ne iskazuje autoritarne principe svoje vladavine. Nakon nekoliko desetina hiljada građana proteranih, pritvorenih ili osuđenih za organizaciju i učešće u pokušaju državnog udara pre pet godina – jasno je da nisu svi prokazani teroristi – u 2022. će i državni tužioci izvesno završiti svoj slučaj o Narodnoj demokratskoj partiji, levičarskoj organizaciji koja je okupila studentariju, sindikalce, ali i vazda nezgodne manjine. Na izborima 2018. godine je bila trećeplasirana s osvojenih 11,7 odsto glasova. Ako ta partija bude zakonom zabranjena, nakon što su njeni visoki zvaničnici ili završili u zatvoru ili u nekoj od komšijskih država, šanse za narodni revolt će naglo porasti. Manipulacije izbegličkom krizom i dalje su Erdoganu kec u rukavu spram Evropske unije, budući da će zvanični Brisel u slučaju odbijanja saradnje s Ankarom morati da građanima u Evropi, a naročito protivnicima imigracija, objasni kako se na tlu Starog kontinenta odjednom stvorilo četiri miliona izbeglica, koliko ih je trenutno u Turskoj. Ipak, čini se da će Erdoganova budućnost u najvećoj meri zavisiti od buduće saradnje s Amerikom. Prvog dana nakon pobede DŽozefa Bajdena na predsedničkim izborima, turski predsednik je uputio zvanično saopštenje da je raspoložen za unapređenje odnosa. Bajden mu je odgovorio tri meseca kasnije, saopštivši da Amerika od tog trenutka zvanično priznaje genocid nad Jermenima. Erdoganu se u tom smislu ne piše dobro. Međutim, ako u rusko-ukrajinskim tenzijama uspe da pokaže privrženost evroatlantskim vrednostima, šta god one bile, šanse da izbore 2023. dočeka u raspoloženju izvesno će narasti. Kao i vrednost lire. Stefan Slavković