Dve Valkire

Na kraju godine koju je i u našem pozorištu, ali i u društvu u celosti obeležila nemerljivo važna borba protiv seksualnog i drugih oblika nasilja nad ženama, na scenu su izašle obe Valkire – i Nora i Julija. Dve najveće junakinje nordijske, u velikoj meri i svetske dramske klasike, oličavaju dve suprotne egzistencijalne pozicije, stava žene u patrijarhalnom društvu. Dok se Norvežanka Nora emancipuje i uzdiže protiv tlačenja koje trpi u patrijarhalnom društvu, dotle Šveđanka Julija, u sveopštoj autodestrukciji ličnosti, pada kao njegova žrtva. Čuvenu dramu Gospođica Julija Augusta Strindberga režirao je u Madlenijanumu jedan od vodećih bosanskohercegovačkih i eksjugoslovenskih reditelja Haris Pašović. Ovaj projekt označava i povratak Pašovića, posle trideset godina, na beogradsku scenu na kojoj je, konkretno u JDP-u, ostvario neke od svojih, a koje su istovremeno bile i neke od najvažnijih predstava cele te zlatne epohe (Buđenje proleća i Dozivanje ptica). Jedan od najjačih znakova u predstavi jeste upotreba različitih jezika, srpskog i slovenačkog, koja je potpuno dramski ukorenjena u premisu ove rediteljske aktuelizacije (i lokalizacije) klasične drame. Pašović je, naime, radnju preneo u današnju Sloveniju, te klasnom sukobu između mlade gospodarice Julije i sluge Žana dodao i novu, lokalnu društvenu dimenziju: ona je sada ćerka slovenačkog tajkuna, a on radnik/sluga iz bivše zemlje (konkretno Lazarevca). Treći, epizodni lik, kuvarica Kristina, u ovoj postavci takođe je iz bivše Jugoslavije, Hrvatica iz Hercegovine (uverljiva Mina Pavlica), što je duhovito lokalno opravdanje za naglašenu hrišćansku religioznost originalnog lika. S ovakvom konstelacijom (osavremenjenih) likova i situacija, promene jezika su sasvim logične. Žan i Kristina govore na našem, a Žan i Julija malo na slovenačkom, malo na srpskom (doduše, bar na premijeri predstave nije se shvatao kod po kom se vrši promena jezika u govoru dvoje protagonista). Jedno slično dramaturško-rediteljsko rešenje takođe je izazvalo dileme. Likovi „seljaka u svečanim narodnim nošnjama“, koji u komadu ne govore i samo prave pevačko-plesački intermeco, u predstavi su dodatno razigrani (često, a nepotrebno trče scenom, obično se presvlačeći), i raspričani: njima je dopisan tekst, te su od statista postali epizodni likovi. I oni su posluga s juga bivše zemlje (dramaturškinja Jelena Paligorić Sinkević). Osim što su na malom prostoru nužno ispali mentalitetski i kulturalni klišei, oni su vrlo diskutabilni i zato što su redudantni. Jedna od glavnih tema ovako osavremenjene i lokalizovane Gospođice Julije (status radnika iz Jugoslavije u najprosperitetnijem i najevropskijem delu bivše zemlje, Sloveniji) uveliko se shvata iz odnosa tri postojeća lika. Rediteljska aktuelizacija se ogleda i u vrlo naglašenoj, nekako bizarnoj i hladnoj seksualnosti koju, ponekad i sasvim stereotipno pripisujemo savremenom svetu (a kojem je primerena i scenografija Aleksandra Denića, jedna moderna, hladna i hajtek kuhinja). Takva se seksualnost, a iz koje proizlazi i drugi, s klasnim povezan glavni sukobni odnos drame, prevashodno ispoljava u liku Julije. NJu je kao takvu, nesigurnu a žestoku nimfomanku, igrala mlada slovenačka glumica Sara Dirnbek, ali ne s dovoljno dramske reljefnosti, uverljivosti i sigurnosti. Nasuprot njoj, sluga Žan, u tumačenju Strahinje Blažića, bio je namerno krut, hladan, defanzivni igrač, koji nema strast ka društvenom usponu kao u komadu, već samo vešto koristi nameštene mu prilike. Jak aplauz na kraju premijernog izvođenja predstave Nora/Lutkina kuća Narodnog pozorišta u režiji Tatjane Mandić Rigonat bio je upućen – ovo ne bi rekao samo cinik – prevashodno Henriku Ibsenu. Naime, kraj komada, kada Nora shvati i odmah, programski saopšti i gledaocima da je bila prvo lutka u očevoj, a zatim i u kući svog sebičnog muža Torvalda, te da može i sebi i porodici da bude od koristi samo ako tu istu porodicu, eda bi se izgradila kao ličnost, na neko vreme napusti, podjednako snažno je odzvanjao i 1879. godine, u evropskom, sifražetskim pokretom obeleženom svetu, i 2021, u srpskom društvu haštagovanom lokalnom verzijom MeToo pokreta. Verovatno je zbog te očite aktuelnosti rediteljka odlučila da tekst govori sam sobom, te da ga ne osavremenjuje niti na neki drugi način izoštreno ne reinterpretira. Doduše, ovde treba odmah da se napravi ograda: zbunjuje to što su, iako je i tekstualno i scenski (kostim, pre svega) priča ostala u izvornoj epohi, sporadično provučeni neki površni savremeni znakovi, kao što su selfiji. I kostimi su, međutim, znakovno dosta nerazgovetni, kakofonični (autorka Ivana Vasić Ingliš). Oni su, bar oni ženski, primarno u funkciji karakterizacije lika, što je, naravno, u redu: naivna, lakomislena i erotična Nora je u lepršavoj roze haljini, a ona odrasla i ozbiljna u pantalonama i strogoj tamno-svetloj kombinaciji, dok je Kristina, koju život nije mazio, u takođe strogom, zeleno-belom kompletu s pantalonama. Međutim, baš te Kristinine pantalone primer su znakovnih šumova u kostimima, jer zbog ekscentričnog kroja izlaze iz okvira scenskog kostima i postaju fešn, dok, s druge strane, narušavaju (željeno?) lociranje radnje u izvornu epohu. Sličan, prevashodno dizajnerski a ne dramski efekat pravi i prepotentni, neznakoviti dekor Branka Hojnika, s izrazitom dijagonalom u enterijeru Norinog i Torvaldovog stana, koja izlazi na proscenijum, pa skoro i u salu. Da nije bilo nekoliko snažnih i ubedljivih uloga koji su glumci ostvarili (u saradnji s rediteljkom), generalni utisak bi bio: dizajnersko pakovanje i nulti stepen rediteljskog tumačenja. Iako rediteljkin izbor da se ne interveniše radikalno u tekstu, za koji smo videli da se zasniva na aktuelnosti ove priče, ima, dakle, opravdanje, ipak se u savremenom teatru očekuje nekakav koncept, makar formalni ako ne i interpretativni iskorak, a čega u ovoj predstavi definitivno nije bilo. Najbolja podela je bio Goran Jevtić u ulozi ucenjivača Krogstada koji se vraća u Norin život, preti da otkrije njenu nesebičnu, ali nelegalnu žrtvu za muža, te razori Torvaldovu karijeru i ono za šta su verovali da je bila porodična idila. U povišenom, sočnom, slojevitom dramskom izrazu, s odlično izbalansiranom komičkom notom, Jevtić je ubedljivo, organski, nalik nekom junaku Dostojevskog, prožeo niskost lika i njegovu dirljivu želju da opere ljagu s imena. Čuveni američki teatrolog Marvin Karslon gradi, u svojoj seminalnoj knjizi Opsednuta scena, koncept ghosting-a, neizbežnog uticaja koji na percepciju igre poznatog glumca, onog sa stažom, imaju njegove prethodne uloge, ali i njegova biografija. Iz te perspektive, a i imajući u vidu koliko Krogstadova čežnja da se socijalno rehabilituje rezonira u Jevtićevoj sudbini, ova uloga dobija dodatni kvalitet i ostavlja publiku na granici suza. Ako dozvolimo da nas još za trenutak opsedaju duhovi možemo se prisetiti da je na ovoj istoj, Velikoj sceni Narodnog pozorišta pre dvadeset godina gostovala čuvena Nora u režiji Tomasa Ostermajera, još uvek pojam za savremeno čitanje Ibsenovog komada, ali je u njoj najslabija glumačka karika bio upravo Krogstad koji je bio gotovo karikatura, a što je zamka koju je Jevtić superiorno preskočio. Dramski i energetski bila je povišena i većina drugih uloga, valjda je tako htela Mandić Rigonat, ali je takav pristup ostvario različite rezultate. S jedne strane veoma ubedljiva Katarina Marković kao energična, oštra, pragmatična i odana Kristina, a s druge glumački krut, jednoobrazan, spoljašnjim rešenjima sklon Nenad Stojmenović (kao što je bilo ilustrativno, iritantno drndanje prstena) u pozi prvo arogantnog građanskog supruga, onda psihičke ruine. Stojmenoviću se pridružuje i Hadži Nenad Maričić koji je Ranka doneo bez unutrašnje drame umirućeg čoveka, ostavljajući nas ravnodušnima prema njegovoj sudbini... I na kraju – ona. Nada Šargin se iskusno izmakla od opšte dramske prenaglašenosti u ovoj predstavi, izgradila Noru s mnogo više žanrovsko-stilske, ali i dramske gradacije i nijansi, razvijajući prepoznatljiv luk od ustreptale, detinjaste zavodnice do zrele i odlučne žene. Međutim, njena se uloga više odlikovala tehničkom bravuroznošću, nego originalnim interpretativnim pomacima, što smo videli da je najveća slabost i cele predstave.