U projektu „Čista Srbija“ nešto baš mnogo smrdi

Kada neko pokuša da domaćim vlastima dobronamerno ukaže na neki problem i predloži inovativna rešenja, sledi mu ili potpuno ignorisanje, ili optužba da hoće da ruši državu, ali i nezaobilazno pitanje: „A, ko si, bre, ti“? Jer, ko sme da dirne u silnu pamet najužeg državnog vrha, koji „sve zna najbolje“ i odlučuje i o tome ko će biti predsednik neke opštine i direktor javnog preduzeća, prvenstveno po kriterijumu poslušnosti.. „Bio sam profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu, a od 1996. radim na Univerzitetu Imperijal koledž u Londonu, sada u statusu profesora emeritusa, i ’samo’ 50 godina se bavim svojom strukom“, tvrdi Čedo Maksimović, svetski ekspert za integralno upravljanje gradskim vodama, koji je osnovao i bio rukovodilac Međunarodnog istraživačkog centra za gradske vode, čiji je pokrovitelj Unesko. A on je takve napade već doživeo, pokušavajući da se izbori sa vetrenjačama. Pošto na njegove višegodišnje pokušaje da kroz „institucije sistema“ – preko predsednika države, premijerke, ministara i gradonačelnika velikih gradova - u Srbiji počnu da se primenjuju savremene metode planiranja urbanih ifrastrukturnih sistema niko nije reagovao, Maksimović je pripremio seriju kratkih popularnih izlaganja i postavio ih na Youtube (https://www.youtube.com/channel/UCFTZI WQTW4wfZ_IJDaBRljw) Na taj način obratio se i najodgovornijim u državi, ali i onima na kraju lanca odlučivanja, građanima, u pokušaju da „pomogne Srbiji da preskoči civilizacijski period od čitavog veka, i dobije najrazvijeniju i najjeftiniju tehnologiju za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV)“. Građani to zaslužuju i treba i da bezuslovno zahtevaju. „To je, nažalost, ovde teško da se prevaziđe, jer su za jeftine projekte – male provizije“, kaže za NIN ovaj stručnjak. U tom svetlu tumači i sprovođenje dela plana Čista Srbija, koji se, pored ostalog, odnosi i na za izgradnju i rekonstrukciju kišnih i fekalnih kanalizacionih mreža i sistema za prečišćavanje otpadne vode u gradovima širom Srbije. Po zamisli državnog vrha, poslovi na planiranju i izgradnji oko 250 takvih postrojenja poveravaju se kineskoj kompaniji Čajna roud end bridž korporejšn - CBRC. Za tu investiciju država se zadužuje kod kineske Eksim banke, nemačke razvojne banke - KfW, Evropske banke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke. Zastarela tehnologija, koja će biti ugrađena u te sisteme, koštaće državu Srbiju najmanje oko četiri milijarde evra. „To ne bi bilo tako tragično da predviđena tehnologija, naročito za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda nije zastarela, odavno prevaziđena. To bi bilo slično kao kada bi neko danas doneo odluku da država uzme kredit da svim građanima Srbije, umesto savremenih kolor televizora sa tankim ekranima kupi mnogo skuplje velike crno-bele televizore sa katodnim cevima, prethodno ubedivši poslušni narod, masovnom propagandom, da dobija najsavremeniju tehnologiju. Skupe kredite vraćaće i naredne generacije, osim onih koji će, zbog višestruke upletenosti u korupciju, pobeći iz Srbije u inostranstvo“, slikovito upozorava sagovornik NIN-a. On objašnjava da bi građani, ako ništa ne preduzmu sada, uskoro, kada shvate da su dobili „smrdljivi rog umesto aromatične sveće“, sve morali da rade ponovo, makar plaćali sopstvenim novcem, čim se suoče sa konsekvencama grešaka „mudrog“ državnog vrha. O tome već sada mogu da posvedoče žitelji Vrbasa kojima je obećano da će dobiti najsavremeniji PPOV sistem, a dobili su postrojenje sa zastarelom konvencionalnom tehnologijom, koje ili uopšte ne radi ili radi sa prekidima i malim delom kapaciteta i sa zastarelim konceptom proširenja mreže. Nikada, tvrdi Maksimović, neće proraditi ni sa polovinom kapaciteta, dok će smrad i dalje svom snagom da se širi. „Savremena tehnologija na bazi fiksnog biofilma, koju bi Srbija mogla da primeni u svim gradovima i da postane `svetski šampion`, daleko je jeftinija i za gradnju i za eksploataciju, troši mnogo manje struje i pravi mnogo manje mulja, izgleda kao atraktivna staklena botanička bašta i može da se smesti bilo gde u gradu, pošto ne smrdi, a zauzima mnogo manje prostora. Proces razgradnje organskih materija (prečišćavanje otpadne vode) u klasičnom postrojenju traje oko jednog dana, a u inovativnom oko jedan do jedan i po sat. Holanđani, koji su na prvom mestu u svetu u primeni većine tehnologija za vodu, jer im je više od trećine zemlje ispod nivoa mora, sada svoja, inače dobra postrojenja za prečišćavanje ruše i zamenjuju još boljim i mnogo manjim, novije generacije. Istu tehnologiju mogla bi odmah da primeni i Srbija, a pritom ne mora ništa da ruši, jer praktično nema nikakva postrojenja za prečišćavanje“, objašnjava Maksimović. U Srbiji, međutim, za takvu tehnologiju niko iz najužeg državnog vrha ne pokazuje baš nikakvo interesovanje, ni predsednik Aleksandar Vučić, ni premijerka Ana Brnabić, ni ministar finansija i bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali, iako im je, kako kaže, profesor Maksimović više puta zvaničnim dopisima nudio da njih i relevantne državne funkcionere upozna sa savremenom tehnologijom. I oni, kao i ministri za zaštitu životne sredine i infrastrukturu, Irena Vujović i Tomislav Momirović, i dalje u svojim svakodnevnim nastupima obmanjuju građane da će programom Čista Srbija dobiti najsavremeniju tehnologiju i rešiti nagomilane višedecenijske ekološke probleme. Profesionalci preko svojih asocijacija, poput Udruženja za tehnologiju voda i sanitarno inženjerstvo, kroz svoje stručne skupove i časopise ulažu veliki napor da se projektanti za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i novih kanalizacionih sistema obuče za novu generaciju infrastrukture urbanih voda. Međutim, iako su vrlo kompetentni i važe za stručnjake svetskog ranga, njima se ne pruža šansa da ni na jednom projektu u Srbiji primene i dopune svoje znanje o ovim savremenim tehnologijama. Sve institucije, uključujući stručne službe javnih komunalnih preduzeća za vodovod i kanalizaciju, potpuno su paralisane dovođenjem na čeona mesta nekompetentnih, poslušnih direktora, kojima je stranačka hijerarhija važnija od struke. Pravi stručnjaci za ovu oblast se ne pitaju za ključne strateške odluke, jer se zna ko se u Srbiji „u sve razume“, ko je zadužen za upravljanje „velikim investicionim projektima“ i kome su potrebni samo poslušni ljudi koji će da sprovode njihove strateške zamisli. Pri tome su, zbog netransparentnih ugovora, sve jače sumnje da se deo obezbeđenih kredita za te projekte posredno transferiše i u privatne džepove, raznim „kumovima“ i „burazerima“. A, uvek će se naći neko od poslušnika da, bez konsultacije sa relevantnim stručnjacima, potpiše svu potrebnu dokumentaciju. „Građanima mora neko da otvori oči, da uvide da je ono što im se nudi velika obmana“, ističe Maksimović. „Eko-frendli pristup budućnosti nema cenu, pa čak ni u vidu plaćanja penala za raskid štetnih ugovora. Jer, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u ovako zamišljenom projektu Čista Srbija neće kvalitetno da očisti vodotoke, zagađivaće vazduh, a velike sume novca, koje je država pozajmila za ove projekte, utopiće se u sumnjive kanale unapred poznate `menadžerske i izvođačke` super kompanije. Uz to, regionalna postrojenja sa dugačkim nepotrebnim dovodnim kolektorima trošiće veliki deo novih domaćih izvora obnovljive energije, uključujući i buduće vetroparkove i solarne elektrane. Time se ujedno gazi i princip da je najbolja investicija u smanjenje nepotrebne potrošnje ograničenih resursa. Jednom rečju, dobićemo po jedan mini Rio Tinto u svakom gradu, računajući u to i besprizorno `ugrađivanje` pojedinaca u cenu projekta“, kategoričan je Maksimović. Deo navedenih problema bi se predupredio ukoliko bi građani odmah zahtevali da se Srbija (svako u svom gradu) odmah opredeli za naprednije tehnologije postrojenja za prečišćavanje, koja imaju i niže troškove izgradnje i pogona. Ta mala savremena postrojenja mogu lako da vrate prečišćenu vodu u sistem, kao dragoceni resurs za đubrenje i navodnjavanje u letnjim periodima, kada je navodnjavanje potrebno, jer se režim prečišćavanja takvih postrojenja lako menja i tako prilagođava sezonskim potrebama. Takođe, ne bi bili potrebni kilometri dovodnih kolektora do postrojenja, u kojima otpadnim vodama opada kvalitet usputnim stvaranjem agresivnih jedinjenja sumpora, koja nagrizaju beton, jer bi postrojenja za preradu bila neuporedivo bliža izvorima zagađenja. „Ako neko ne može da shvati zašto se državni vrh umesto ovog, modernijeg i jeftinijeg opredelio za štetna i zastarela rešenja, taj treba da prati trag novca. Neće mu promaći vrlo ’zanimljiva’ vlasnička struktura jedne domaće firme koja bez transparentnih tendera, pod plaštom međudržavnih ugovora, dobija sve najveće građevinske projekte u zemlji, i već je `viđena` za buduće velike projekte, uključujući i velike investicije iz programa Čista Srbija. Deo tih veza može se naslutiti i na osnovu toga što, navodno za potrebe kineskog partnera, Institut `Jaroslav Černi`, koji je nedavno kupio Milenijum tim, `projektuje`, tj. reciklira projekat star oko pola veka sa zastarelom tehnologijom postrojenja za preradu otpadnih voda za Beograd u Velikom selu, na već utabanom placu od oko 60 hektara“, navodi Maksimović. Da je prihvaćena ideja o inovativnom decentralizovanom rešenju za ta postrojenja, što je Siniša Mali kao gradonačelnik energično sprečavao, Beograd bi, po sopstvenim računicama, mogao da uštedi oko 150-200 miliona evra samo na nepotrebnoj pratećoj infrastrukturi - velikim tunelima, sifonima ispod Save, rekonstrukciji crpnih stanica… „Kolege koje žive u Beogradu i bolje poznaju lokalnu situaciju objašnjavaju mi da bi u tom slučaju `neko` bio uskraćen za nekoliko desetina miliona evra provizije i to samo na ovom jednom, doduše najvećem postrojenju“, ističe Maksimović. Uz svu pamet, i Velikog i Malog, kako naziva „dvojicu koja se u sve razumeju“, mora da ih je neko savetovao da se preko kineskih partnera primeni tradicionalna tehnologija za sva postrojenja u sklopu projekta Čista Srbija. Maksimovića zanima – ko je to. I da li je taj neko vodio računa o tome da se za svaki grad posebno bira najbolja tehnologija, ili je i taj savetnik, kako kaže, samo gledao da i sam dobije deo „optimiziranog profita njegovih nalogodavaca“. Kakva nam se ekološka nesreća sprema, rečito govori ono što je već urađeno u okviru priprema za postrojenje za prečišćavanje. U Beogradu, u Velikom selu uređen je plac, ali je već zarastao u korov, dovodni betonski kolektor nema kvalitetnu izolaciju obloge protiv korozije i vrlo je moguće da će otpadne vode da nagrizu beton i da se kolektor uruši. Ni Evropa nam, kaže Maksimović, nije bila od posebne pomoći, ne zalazeći u detalje na šta se troše krediti EBRD i EIB. „Ali, EU možda i greši u nastojanju da svoje članice i pretendente na članstvo što pre dovede u ekološki red, kao što je bilo sa Mađarima koji su na brzinu, da bi ispunili uslove za ulazak u EU, napravili oko 200 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda sa sličnom starom tehnologijom, a sada ih postepeno ruše ili rekonstruišu. Srbija ne bi trebalo da pribegava zastarelim rešenjima, već da iskoristi svoju faktičku zaostalost, pretvarajući je u prednost, privilegiju i da preskoči ceo jedan vek zaostajanja, kako bi lako došla na vrh, umesto da, za skuplje pare, ostane trajni `fenjeraš`“, savetuje Maksimović. On kaže da se recept može uzeti iz Ruande, koja je od nule, u informacionim tehnologijama postala vodeća sila Afrike. A mogla je da se „krpi“ i ostane na začelju. Izabrala je mudriji put, skupila hrabrosti i primenila najnoviju tehnologiju. Sagovornik NIN-a sa pet decenija stručnog iskustva u svojoj oblasti upozorava i da se premijerka i ministri utrkuju ko će da obeća svetliju budućnost, više kilometara kanalizacije, ili više milijardi evra novih investicija za „najbolju svetsku tehnologiju“, samo da se narodu zamažu oči, naročito pred izbore. Tome služi i velika karta Srbije u pastelnim bojama, na kojoj predsednik Vučić označava koje regione će da „pokriju“ kanalizacija i postrojenja za preradu otpadnih voda, koje će da finansira KfW, EIB, EBRD, ne govoreći građanima da će time dobiti zastarelu tehnologiju. A možda će građani, prekasno, postati svesni „šta im se dogodilo“ tek ako se i imena srpskih zvaničnika koji im to obećavaju jednog dana pojave u nekim novim Pandorinim papirima, zaključuje Čedo Maksimović. Dragana Nikoletić