Izgubljeni u prevodu

Uoči Nove godine Ministarstvo zaštite životne sredine pozvalo je na javnu raspravu o Nacrtu zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, čiji je cilj, navodno, da se naše ekološko zakonodavstvo što više usaglasi sa Direktivom EU, usvojenom još 2001. Šta je iz te Direktive prevedeno tačno a šta nije, posebno je pitanje, ali je sigurno da je skoro sve pogrešno i amaterski urađeno - prvi put 2004, kada je usvojen važeći zakon. Ali, ako je gomila gluposti u postojećem propisu rezultat rada „onih bivših“, njihova nadogradnja u Nacrtu novog je rezultat aktuelnih vlasti. Prva i osnovna greška je u tome što je Direktiva EU preimenovana u nešto što nije, jer je pogrešno prevedena - slobodno bi se mogla prevesti kao „Razvijanje određenih planova i programa u skladu sa potrebama zaštite životne sredine“, a bukvalno kao „Direktiva o proceni uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu“. Naš zakon iz 2004. obavezuje sve državne organe i zagađivače da procene sve uticaje gradnje velikog tehnološkog ili rudarskog kompleksa na životnu sredinu. To bi, dakle, trebalo da važi i za projekat Jadar Rio Tinta, s tim što se ta procena uticaja ne odnosi samo na okolinu Loznice, već na celu Srbiju. I – da li je bilo? Ni skoro 18 godina od donošenja zakona i početka radova na projektu Jadar, ne postoji ni preliminarna ocena uticaja na životnu sredinu. Umesto toga, nude nam se priče za malu decu - da se procena odlaže „jer se radi o zaštićenom patentu“, da se „još uvek radi“, da evo samo što nije i još kojekakve gluposti nedostojne članova Vlade Srbije. Na kraju je otvoreno rečeno da se sa njom čeka da prođu izbori. Dakle, umesto da odgovori zašto ne postupa po važećem zakonu, resorno ministarstvo bi da ga „popravlja“ i zamajava i sebe i nas nečim što ni samo ne poštuje. Druga osnovna greška je što se u Direktivi EU apsolutno nigde ne pominje „strategija“, već su izraz „strateški“ izmislili naši zakonopisci. To je ozbiljna greška, težak prekršaj. Kao učesnik javne rasprave 11. januara nadležne sam upitao – šta je to „strateško“ u zakonu – i dobio odgovor u smislu – ni mi sami nismo sigurni! Treća greška je veoma problematičan koncept razvijanja „varijantnih rešenja“. Šta za Ministarstvo mogu da znače „varijantna rešenja“? Da li se razmatraju varijacije uticaja jednog na drugi ekosistem zbog pojave novog zagađivača? Izraz „razumna alternativna rešenja“ iz Direktive EU, pisci našeg zakona preveli su kao „razumna varijantna rešenja“. Suština je u tome da u EU zemlje članice mogu da biraju razumne programske alternative, ali ne i „varijacije“, jer one znače odstupanja. Da razjasnim leksiku, kad je već Ministarstvo ne razume: „varijantnim rešenjima“ se bavi zagađivač (na primer Rio Tinto) pre nego što zakuca na vrata Ministarstva i ponudi svoju (sada već čuvenu i dugo očekivanu) Procenu uticaja na životnu sredinu. Pri tome je za nas potpuno nevažno šta su sve kuvali u svojoj kuhinji i koje su sve „varijante“ razmatrali, jer je bitno samo ono što ponude kao krajnji rezultat, i to da njihova finalna „varijanta“ bude potpuno u skladu sa regulativom koja propisuje „dozvoljena“ zagađenja. A o tome da li je to rešenje dobro odlučuje onaj koji izdaje dozvolu za rad, i to samo ako ono po svim kriterijumima zadovoljava zakonom propisane uslove. Tačka. Ministarstvo za zaštitu životne sredine ima, dakle, zadatak jedino da prihvati ili odbije predlog koji joj dostavlja zagađivač. Tekst iz zakona, međutim, daje utisak da se, tokom izrade Izveštaja o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Ministarstvu nude različite varijante. Čega? Nepoštovanja Zakona? Pomenuta „varijantna rešenja“ jedino mogu imati veze sa, takođe idiotskom formulacijom Izveštaja o bezbednosti koji se nalazi u jednom drugom, Zakonu o zaštiti životne sredine. Taj Izveštaj, koji takođe radi zagađivač, jedini može da razmatra „varijantna rešenja“ u smislu podešavanja sopstvenih tehnoloških procesa u odnosu na granična dozvoljena ispuštanja posmatranih polutanata u životnu sredinu. Ali opet, Ministarstvo za zaštitu životne sredine prihvata ili odbija samo jednu, i to onu ponuđenu „varijantu“. O „varijantama“ može da razmišlja Ministarstvo rudarstva i energetike ili finansija, i to u slučaju kada naša država našim novcem planira rad velikog zagađivača. Onda se razmatraju varijante, u smislu najoptimalnijeg rešenja sa stanovišta ulaganja i dobiti itd. Ali, sve pod uslovom da se zagađenja u svim slučajevima kreću unutar zakonom propisanih graničnih vrednosti! Nema, dakle, „varijanti“ u zaštiti životne sredine - proizvedeno zagađenje mora biti pod kontrolom i u granicama dozvoljenog, da ne bismo deci dali da biraju između odlaska iz zemlje i kancera koji ih čekaju ako ostanu. Četvrta greška odnosi se na „načelo hijerarhije i koordinacije“. Pošto EU Direktiva mora da uzme u obzir postojanje legitimnih eko-zakonodavstava zemalja članica, mora se uzeti u obzir hijerarhija koja se tiče odnosa regulative EU i njenih zemalja članica. Ali, nadahnuti prepisivači su prepisali bukvalno sve iz Direktive, pa su u načela našeg „strateškog“ zakona ubacili i „hijerarhijsku strukturu“. U Članu 4 (Načela strateške procene) u tački 4 doslovno piše: „Načelo hijerarhije i koordinacije - procena uticaja planova i programa vrši se na različitim hijerarhijskim nivoima na kojima se donose planovi i programi.“ Kao učesnik javne rasprave o Nacrtu novog zakona, postavio sam pitanje – na šta se pomenuta hijerarhija odnosi? I - nisam dobio odgovor. Logično, jer kod nas ne postoji hijerarhija među zakonima, pošto su svi, bar pravno gledano, jednaki među sobom. Hijerarhija postoji u EU, jer je EU zakonodavstvo iznad zakona zemalja članica. Ako se Srbija zamisli kao EU, a okruzi ili opštine kao zemlje članice, onda se može prepoznati logika prepisivača, pa i njihove „smernice za izradu strateških procena na nižim hijerarhijskim nivoima i procene uticaja projekata na životnu sredinu“. Bože me sačuvaj! Peta greška je „načelo izbegavanja dvostruke procene“. U Direktivi EU piše da, radi izbegavanja „dupliranja“ procena, zemlje članice moraju voditi računa da se procene mogu vršiti na različitim hijerarhijskim nivoima (u smislu celokupne EU, određene grupe njenih članica, ili pojedinačne zemlje članice). Ako se primeni usvojeni koncept „strateške procene“ u našem zakonu, po kome je izvršeno prosto preslikavanje gde je Srbija zamišljena kao EU, a okruzi ili opštine kao zemlje članice, onda nam treba armija „stratega“ da uzmu u obzir slojevitost naše državne strukture, pa će razvoj strateških planova na opštinskim nivoima morati da uzme u obzir iste takve ali na nivou okruga. A ovi – pošto su na istom nivou, moraju prvo da se dogovore, pa tek onda da izađu pred Republiku. Još jednom, bože me sačuvaj! Postoji u Nacrtu još mnogo „bisera“ čije bi nabrajanje potrajalo. Izdvojio bih, ipak, i „načelo integralnosti“ u kome se pominju „odgovarajući sektorski i međusektorski programi i planovi“. Sektori koji se pominju tiču se organizacije EU, odnosno EK, i nemaju nikakve veze sa sektorima, opštinama, okruzima, pa ni sa resornim ministarstvom. Šta će oni u našem zakonu, ne znam. Jedno objašnjenje bi moglo biti da su komisiju koja je prepisivala Direktivu EU plaćali po autorskom tabaku. Mislio sam na 2004. Za ovu sadašnju ne znam... Na kraju ovog „uporednog pregleda“ između postojećeg zakona, njegovog „izvora“, Direktive EU i Nacrta novog zakona, mogu samo da zaključim da smo dobili kupusarijum izmešanih „hijerarhijskih“ nivoa procena i „nedupliranih“ nadležnosti uvezanih u nekakvu „ekološku mrežu“. Moj utisak je da ni piscima nije bilo jasno šta su hteli da kažu. Gde se to komisija koja je pisala važeći zakon i novi nacrt „izgubila u prevodu“ ne znam tačno, ali bih se usudio reći da je to bilo odmah, na samom početku. Kod nas postoje relativno jasni zakoni koji se ne poštuju i ne primenjuju. Možda je srećna okolnost što je važeći propis toliko nejasan i kontradiktoran, da ne verujem da ima bilo kakve opasnosti da će iko i pokušati da se lati njegove primene. Da nije Nacrta novog zakona, postojeći bi sakupljao prašinu i čamio na dnu naših prioriteta. Ali – pisci su morali da na svetlo dana iznesu rezultate svojih ugovora o delu. A kada je reč o ugovorima o delu, o komisijama i radnim grupama, treba podvući da one caruju svim našim zakonima koji se bave zaštitom životne sredine. Komisije donose ključne državne odluke, sve ostalo u zakonima je podređeno uklapanju njihovog rada u odluke koje donosi ministar. Pri tome se zaboravlja da pomenute komisije nisu pravna lica, i da se, sa pravne tačke, mogu posmatrati samo kao grupe građana, koje se formiraju svaki čas, o čemu sam izneo svoje mišljenje na skupu u SANU posvećenom Rio Tintu u maju 2021. Komisije koje donose ključne odluke o našoj životnoj sredini traju oko mesec dana i posle nestaju, kao da nikada nisu postojale. Iako se često formiraju, ne postoji metodologija po kojoj rade, te stoga ni pravila po kojima jedna grupa građana (čitaj komisija) može usklađivati svoj rad prema rezultatima komisija koje su radile pre njih. Ponavljam da je ovo je vrlo važno, jer naše zakonodavstvo, bar ono koje reguliše zaštitu životne sredine, počiva na ugovorima o delu članova raznih komisija. Zašto nam se sve ovo dešava? Zato što u Srbiji ne postoji nezavisno regulatorno telo za zaštitu životne sredine. Pošto neko mora da reguliše ovu izuzetno važnu oblast, tu ulogu je preuzelo Ministarstvo za zaštitu životne sredine, iako je time, kao deo Vlade Srbije, u sukobu interesa, pošto samo sebi mora da predlaže zahteve za izdavanje dozvola zagađivačima, da bi zatim „krajnje objektivno i nezavisno“ odlučilo šta da radi po svojim sopstvenim predlozima. Da bi se maskirala neobjektivnost (i mogućnost korupcije) uvedene su kao neka vrsta dimne zavese – radne grupe ili komisije. One su predstavljene kao nekakav „nezavisni stručni“ organ koji daje težinu usvojenim predlozima. Ali, sa pravne tačke, radi se o neformalnoj grupi građana, koju ministar bira po svojoj želji kao „savetodavni organ“. Komisije su hibridne po više osnova: neki od članova su stručnjaci, neki nisu; neki od članova su zaposleni u resornom ministarstvu, neki nisu. Oni koji nisu zaposleni u Ministarstvu, rade sa punim radnim vremenom u drugim institucijama, najčešće po fakultetima ili institutima, pa je pitanje da li onda svoje ugovore o delu moraju da odrađuju vikendom? Na kraju – neki članovi komisije su plaćeni prema ugovoru o delu, dok drugi nisu. Zaista jedinstveni hibrid... Komisije o kojima pišem su u suštini recidiv samoupravnog socijalizma. Rad u njima može biti lep dopunski izvor prihoda za odabranu grupu stručnjaka, ali i prilika za korupciju koja se teško može kontrolisati. Sa druge strane u istoj toj vladi neka ministarstva su radila direktno za Rio Tinto (o čemu je bilo reči i na skupu u SANU), što navodi na razna tumačenja i razmišljanja o zloupotrebama. Jedan od primera - na pisma koje su ministarki Zorani Mihajlović slali akademici, kao organizatori skupa u SANU, odgovori su stizali od Rio Tinta. Na samom kraju, zagađenje životne sredine u Srbiji mora da kontroliše resorno ministarstvo, a ne volonteri ili ekološke grupe koje se svaki čas proglašavaju kriminalcima. Ako se kvalitet naših života predaje (ili prodaje) za nekoliko ugovora o delu maloj anonimnoj grupi građana (komisijama), onda nemam nikakvih sumnji da će neke moćne kompanije poput Rio Tinta znati kako to da iskoriste. Jedna od ključnih odrednica na kojoj insistiraju naši zakoni, pa i novi Nacrt je – transparentnost u radu i komunikacija sa javnošću. Kako to izgleda u praksi vidi se po tome da je javna rasprava o spornom Nacrtu organizovana u vreme hrišćanskih i novogodišnjih praznika, tokom katoličkog i pravoslavnog Božića, kalendarske i srpske Nove godine, od petka, 24. decembra 2021. do ponedeljka, 14. januara 2022. Ova sramota se ne dešava prvi put. I Prostorni plan prostorne namene, koji je poljoprivredno zemljište proglasio za rudarsko područje i omogućio Rio Tintu da kupuje plodne njive, takođe je bio na javnoj raspravi u vreme novogodišnjih praznika. Toliko o transparentnosti kojom se diči naše ekološko zakonodavstvo. I trenutno važeći propis i Nacrt novog zakona radile su nekakve komisije, ili radne grupe. Nekada su pored honorara imale i dnevnice, jer su zakone o životnoj sredini pisali po hotelima i letovalištima. Danas su, čini se, spale samo na naknade po ugovorima o delu, za koje kažu da nisu velike. U kontekstu one narodne – koliko para, toliko i muzike – rekao bih da su isplate po ugovorima više nego beda. A za životnu sredinu, koga briga.