Pogled kroz iglene uši

Pre ravno trideset godina Australiju je prodrmao Romper stomper, film o bandi mladih neonacista iz Melburna. Rasel Krou je sjajno odigrao rolu firera u pokušaju, jednu od svojih prvih velikih uloga, ali najpoznatija replika nije pripala njemu, već niže rangiranom propalitetu, koji tokom jedne provale vlasniku kuće saopštava: „Došli smo da sve polomimo i uništimo ti život. Poslao nas je bog.“ Sam bog zna da o Melburnu i Australiji većinom ne znamo ni koliko se može videti u Romper stomperu, ali januar nas je prekvalifikovao u vrsne poznavaoce tamošnjeg društva, politike i sudstva. Naposletku se mnogi dobri građani Srbije osećaju kao da im je život uništen. Šta je zaista polomljeno u Australiji? Počećemo tenisom, jer je uloga sporta u ovoj sagi zaista sporedna, ali ne baš toliko nevažna da joj se ne posveti nekoliko redova. Novak Đoković bi mogao da sklizne sa prvog mesta ATP liste ako u Melburnu trijumfuju drugoplasirani Danil Medvedev ili trenutno bronzani Saša Zverev. O značaju tog privremenog rangiranja, međutim, dovoljno govori to što Medvedev ima jedan, a Zverev nema nijedan osvojen grend slem turnir u karijeri. Znamenito komplikovan sistem bodovanja ATP - dostojan takmac nebuloznim rang-listama UEFA - s vremena na vreme naprosto mora da na prvo mesto dovede tenisera koga najboljim na svetu ne zove ni najuža porodica. Đoković iza sebe ima ukupno 356 nedelja na tronu ATP, i taj rekord dugo neće biti oboren. Istina, Đokovićeve navijače je u Melburnu više zanimao drugi rekord. Od srpskog tenisera se očekivalo da 30. januara u Areni „Rod Lejver“ postane muškarac sa najviše grend slem titula u istoriji tenisa, što bi dodalo jak argument tvrdnji da je u toj istoriji najbolji. Ovako će se barem do juna na čelu tog spiska gurati sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom, jer su sva trojica najvredniju tenisku srebrninu podizali po dvadeset puta. Federer u Australiji ne igra, dok kladionice Nadala smatraju trećim kandidatom za trofej, iza pomenutih Medvedeva i Zvereva. Španac bi dakle mogao da ostane sam na vrhu, ali niko ne bi očekivao da to preticanje bude trajno - Đoković će biti favorit i na budućim grend slem turnirima, počevši od Rolan Garosa. No pošto će i najveći romantik naposletku u stilu Grunfa iz Alana Forda priznati da je pobeda dosta bolja od poraza, i Đoković i Federer i Nadal nastaviće da jure za trofejnim vazama. U toj trci Đokoviću bi veći problem od bilo koga sa druge strane mreže moglo da bude to što neće da se vakciniše. „Francuska vlada objavila je da će svi učesnici ovogodišnjeg Rolan Garosa morati da budu potpuno vakcinisani protiv kovida. Novi propis stupa na snagu nekoliko dana nakon što je francuska vlada saopštila da će Đoković moći da se takmiči na Rolan Garosu... Ministarka sporta Roksana Maračineanu oglasila se čim je francuski parlament usvojio zakon po kome će dokaz vakcinacije biti neophodan za posetu barovima, bioskopima, predstavama, pa i stadionima“, pisala je u ponedeljak španska Marka. Maračineanu je potvrdila da će dokaz o vakcinaciji biti potreban „svim gledaocima i učesnicima Rolan Garosa, bez obzira na to da li su Francuzi ili stranci“. Australijski skandal uticaće i na organizatore sledećih ATP turnira, i moguće je da će ih pogurati baš u pravcu kojim su udarili Francuzi. U tom slučaju Đokoviću će od zakonitih rešenja ostati ili da se vakciniše ili da se privremeno povuče i čeka da ova kuga prođe. Gde se priča o sportu, priča se i o parama, pa valja pomenuti i da je Lakost, jedan od Đokovićevih francuskih sponzora, najavio da sa teniserom želi da „pretrese“ australijsku sagu. NJihovi sunarodnici iz Pežoa, američko-austrijski Hed, japanski Asiks, zasada se nisu oglasili. No ne treba se mnogo brinuti. Švajcarski proizvođač satova Iblo je već potvrdio da nastavlja saradnju sa „svetskim brojem jedan“, Rajfajzen banka je, čini se, istog mišljenja, a Amerikus Rid, profesor marketinga na Pensilvanijskom univerzitetu, misli da sportska sponzorstva uglavnom raskidaju dve vrste prestupa - prekršaji koji izravno utiču na sportske rezultate, poput dopinga, i zla oko kojih su ljudi univerzalno saglasni. Novak Đoković nije ni Lens Armstrong ni Oskar Pistorijus, oko vakcinacije smo univerzalno nesaglasni, pa opasnosti verovatno nema. Najzad, da završimo sa spiskom slomljenog u Australiji, jasno je da je tamo slomljena i pravda. Ne zbog Novaka Đokovića, već zbog ljudi sa kojima je nakratko podelio smeštaj u melburnškom Hotelu Park, ljubazno ustupljenom migrantima. „Svako me pita o Novaku, svako pita kakav mu je hotel. Ali ne pitaju za nas, koji smo ovde zaključani mesecima i godinama. Nikada nisam video ovoliko kamera. Nadam se da je Novak Đoković shvatio ovdašnje prilike, i da će o njima govoriti“, rekao je za australijski Gardijan Mehdi, devet godina zatočenik Hotela Park. O čemu bi to Mehdi hteo da Novak govori? O obrocima uz koje kao prilog idu plesan i crvi, o požarima, o masovnim infekcijama kovidom, o 23 sata dnevno u sobi bez prozora. Generalno o ljudima koje je Đoković slučajno sreo, i o čijim je užasima veoma upečatljivo pisao Nikola Kovačević, beogradski pravnik, u tekstu Đoković, Iks i Ipsilon, objavljenom na portalu Peščanik. No o migrantskom stradanju od Australije do Amerike već dovoljno zna svako ko je hteo saznati. Ostaje da vidimo šta je slomljeno ovde, kod nas. Novak Đoković je sam priznao da se kretao u javnosti znajući da je zaražen. Nije izašao iz izolacije zato što nije imao ko da mu kupi hleb i mleko, već da bi dao intervju i pozirao foto-reporteru. Ako se nekome taj pogled na stvarnost ne dopada, ostaje mu još jedan izlaz - da se ispostavi kako Đoković uopšte nije bio bolestan. U tom slučaju je njegova potvrda o preležanom kovidu lažna, pa su obe mogućnosti krivična dela po zakonodavstvu Srbije. I zbog jednog i zbog drugog su građani Srbije u prethodne dve godine osuđivani na zatvorske kazne. I nema načina da se to predstavi lepše. Jasno je da se Novak Đoković neće naći ni pred kakvim srpskim sudom, i kovid i nedodirljivost i srpske su i svetske bolesti, ali nisu jasne naše sopstvene reakcije na ove neprijatne mogućnosti. Od nekog trenutka marta 2020. dešavalo se čudo. Našao se ne jedan, nego nekoliko stavova oko kojih su srpski mediji generalno bili saglasni - da je pandemija opasna, da su epidemiološke mere neophodne ili makar važne, da je vakcinacija jedino rešenje. Ko god je ispao iz tog voza, medijski je nagrabusio. Upečatljiv je primer Luke Jovića, fudbalera madridskog Reala, koji se baš u martu 2020. obreo u Beogradu i ubrzo prekršio izolaciju da bi se video sa devojkom. Mediji su ga razapeli, i završio je čak i pred sudom. Nije završio i u zatvoru, naravno, ali ga je nagodba koštala tri i po miliona dinara. Isti mediji koji su tokom dobrog dela 2020. sa razlogom čerečili Luku Jovića, danas čereče Australiju, Aleksa Hoka, ATP, ali ne i Novaka Đokovića. Čitalac će u srpskim medijima lako pronaći detaljnu sociopolitičku analizu iz pera devojke Novakovog brata i ekskluzivnu informaciju o tome da su Australijanci Đokoviću „spremali zasedu“ još od prošle godine, što je zaključak australijskog šerifa poreklom iz Doljevca, ali da bi našao makar kritiku Đokovićevog ponašanja, baš će morati da se potrudi. Šteta bi bila potrošiti više od nekoliko rečenica na reakciju srpske politike. Herojski nabavljač respiratora bezuslovno je podržao čoveka zbog čijeg je ponašanja nekome respirator mogao biti potreban. Vuk Jeremić je Novaka Đokovića uporedio sa Muhamedom Alijem; istim onim Muhamedom Alijem koji je 1978, na molbu njujorškog sekretarijata zdravstva, snimio promotivni televizijski spot za vakcinaciju. I dok srpski političari stoje u redu kako bi zajahali popularnog konja, časniji od njih - a uglavnom sebe tako posmatramo - morali bi da znaju da je Novaka Đokovića ne samo moguće, već obavezno kritikovati, baš zato što kao sportista zaslužuje divljenje, baš zato što je mnogima uzor. U suprotnom ćemo zaista polomiti sve, i nikakvi bogovi neće biti krivi.