Тренутни односи НАТО и Русије личе на опасно потезање конопца у којем су супротстављене стране договорно промениле правила игре – циљ није победити, већ истањити уже таман до границе пуцања. Када су се руске и америчке дипломате сусреле у Женеви 10. јануара, знало се да дискусије које су у Бриселу уследиле два дана касније, а којима су се прикључили представници свих тридесет чланица НАТО, неће бити лаке. Дебате које су се одиграле 13. јануара, овај пут у Бечу и под покровитељством Организације за европску безбедност и сарадњу, биле су само наставак претходног дијалога чије је закључке угрубо и унапред могао да предвиди свако иоле упућенији у проблематику. Чланице НАТО су одбиле руске захтеве за правном гаранцијом да се Aлијанса неће ширити по бившим совјетским републикама, превасходно Украјини и Грузији, двема државама којима је чланство давно обећано. Одбијени су и захтеви да се до сада разаслате трупе повуку. С друге стране, Русија је одбила да деескалира ситуацију у милитаризованим зонама: још 2014. године анектираном Криму, те нарочито регији Донбаса у којој оружани сукоб руских сепаратиста и украјинске државе и даље траје, такође од 2014. године, упркос Минском мировном споразуму потписаном у септембру исте године.