Čežnja za sovjetskim uticajem

Nakon što je Rusija nadomak granice s Ukrajinom nagomilala na hiljade vojnika, rusko-američki razgovori o bezbednosnoj situaciji nesumnjivo su dobrodošli. Mada se teško može očekivati da dođe do deeskalacije, mnogo je manja šansa da se ne razumete s nekim ko sedi u istoj prostoriji. Za 21 godinu koliko je Vladimir Putin na vlasti, Rusija i Zapad su najveći deo vremena proveli upravo tako: verujući da razgovaraju o istoj temi, a zapravo svako pričajući o nečem drugom. Naravno, tokom jednog kratkog perioda odnosi su bili u usponu: čuvena je izjava tadašnjeg predsednika DŽordža V. Buša iz 2001. kada je rekao da je ruskog kolegu „pogledao u oči“ i imao priliku da „zaviri u njegovu dušu“, zaključujući kako je „vrlo direktan i može mu se verovati“. Putin je, sa svoje strane, bio vrlo predusretljiv u prvim mesecima američke intervencije u Avganistanu. Ali posle toga su stvari krenule nizbrdo. Nigde konzistentni neuspeh Zapada da razume Putina nije očigledniji nego na primeru američkih procena ruske politike prema Ukrajini - posebno kad je reč o tvrdnjama nekih visokih američkih zvaničnika kako Putin, u nastojanju da za sobom ostavi trajno političko nasleđe, moguće pokušava da „obnovi Sovjetski Savez“. Lako je uvideti zašto bi nekom tako nešto moglo pasti na pamet. Putinova nedavna izjava u kojoj je lamentirao nad propašću SSSR pre skoro 30 godina, opisujući je kao „tragediju“ koja je označila kraj „istorijske Rusije“, svakako nije prva te vrste. A aktuelno gomilanje trupa na granici usledilo je manje od deset godina nakon ruske invazije na Ukrajinu i ilegalne aneksije Krima. Ali na osnovu toga zaključivati kako Putin pokušava nekakvu obnovu SSSR bilo bi površno. Pokojni američki diplomata i strateg DŽordž F. Kenan - arhitekt američke hladnoratovske politike obuzdavanja Sovjeta, za koga sam tokom devedesetih radila istraživanje na Institutu za napredne studije u okviru Univerziteta Prinston - svakako bi ponudio suptilnije viđenje. Konstatovao bi da se rusko ponašanje najbolje može objasniti specifičnim pogledom na svet Rusa, koji sebe vide kao naciju drugačiju od ostalih. Nalik verovanju u američku izuzetnost raširenom u SAD, i među Rusima postoji uverenje da je njihova zemlja nezaobilazna velika sila kojoj pripada centralna uloga u istoriji. Prema jednoj anketi iz 2020. godine, 58 odsto Rusa podržava stav da zemlja treba da sledi „svoj posebni put“, dok neverovatnih 75 odsto veruje kako je sovjetska era bila „najslavniji period“ istorije njihove zemlje. Uprkos takvom viđenju, međutim, samo 28 odsto ispitanika priželjkivalo je „povratak na put kojim je išao SSSR“. Drugim rečima, ono što Rusi žele nije obnova SSSR, već očuvanje statusa i uticaja koji je zemlja u sovjetsko vreme imala, što znači očuvanje ruskih sfera uticaja. Pretpostavka da će Zapad moći da nastavi širenje NATO na istok a da to ne naiđe na otpor oduvek je bila budalasta. Kenanu je ovo otpočetka bilo jasno. Kada je 1998. američki Senat ratifikovao odluku o prijemu Poljske, Mađarske i Češke Republike u NATO, predvideo je da će Rusija „postupno reagovati krajnje neprijateljski“, te da će Zapad tvrditi kako je to naprosto „zato što su Rusi takvi“. Otad se NATO proširio na još 11 nekadašnjih komunističkih zemalja, uključujući i tri bivše sovjetske republike. I naravno da sada Putin od NATO traži da uskrati ulazak u članstvo drugim bivšim sovjetskim republikama i smanji svoje vojno prisustvo u centralnoj i istočnoj Evropi. To što SAD i njeni saveznici odbijaju da se povinuju takvom zahtevu nikoga nije iznenadilo. Zapad je, zapravo, konzistentno odbacivao zabrinutost Kremlja za bezbednosnu situaciju po pitanju bivših sovjetskih republika, a ruski otpor istočnoj ekspanziji NATO prikazivao kao izraz paranoidnog revanšizma. Prema toj logici, Rusiji niko ne preti; Rusija je ta koja preti svojim susedima i koja je 2008. upala u Gruziju a 2014. u Ukrajinu. Ali Zapad ne može ozbiljno da očekuje od Kremlja da tvrdnje NATO kako je to isključivo odbrambena alijansa uzima zdravo za gotovo. Uostalom, od završetka Hladnog rata, NATO se sve više i više približava ruskim granicama, prigrljujući teritorije za koje je Rusija vezana istorijom, geografijom i bezbednosnim interesima. Nije to jedino što Zapad ne razume kad je o Rusiji reč. Mnogi u SAD i Evropi su, reklo bi se, uvereni da je uzlet nacionalističkih osećanja koja su u Rusiju zahvatila nakon aneksije Krima stvar prošlosti. I ovde je lako ustanoviti kako je stvorena takva percepcija. Kad su sukobi u istočnoj Ukrajini postali isuviše krvavi, propagandisti Kremlja morali su da rade prekovremeno kako bi nabildovali Putinov rejting. U tome su uspeli samo donekle: tokom vremena, Rusima je militantna retorika dojadila i danas gaje malo entuzijazma za ratovanje. Ali to ne znači da su Rusi zbog toga spremni da žrtvuju ono što vide kao stvar od značaja za vlastitu bezbednost. Upravo suprotno, ignorisanjem ruske zabrinutosti spram NATO, SAD i Evropa će samo pomoći rastu Putinove popularnosti. Već sada je raspoloženje u zemlji takvo da samo četiri procenta Rusa Putina krivi za gomilanje trupa na granici, dok svi ostali za to krive SAD ili Ukrajinu. Kad nekadašnji komičar a sada predsednik Ukrajine, Vladimir Zelenski obučen u maskirno odelo veliča vojsku ili pritiska zapadne saveznike da se čvrsto obavežu da će zemlja postati članica NATO, obični Rusi to shvataju kao poruku da na granici postoji bezbednosna pretnja - i da ona nije oličena u ruskim vojnicima koji se sada tamo nalaze. Ukrajinski političari samo pojačavaju taj utisak izjavljujući kako njihova zemlja treba da se priprema da Krim povrati silom. SAD žele da spreče ponavljanje bilo čega što bi bilo nalik događajima iz 2014. I to se čini ispravnim stavom. Ali geopolitika je stvar hladnokrvnih kalkulacija, ne onog što je ispravno. I mada su „izuzetne“ SAD dugo bile u stanju da se ponašaju u skladu s vlastitim strateškim interesima ne vodeći računa o onome što je jedan autor nazvao „posledicama koje proizilaze iz takvog postupanja“, možda je došlo vreme da Vašington u obzir uzme i nove varijabile - poput one da i Rusi svoju zemlju vide kao izuzetnu. Ako se to uobičajeno gledanje na stvari ne promeni, i sve dok se ne promeni, krizni ciklusi će se nastaviti, uz rizik od eskalacije i potencijalno katastrofalnih posledica. „Takav je destruktivni potencijal unapređenog modernog naoružanja“, pisao je Kenan, „da bi još jedan veliki konflikt između bilo kojih od vodećih sila mogao da nanese nenadoknadivu štetu čitavoj strukturi moderne civilizacije“. Nina Hruščova profesor međunarodnih odnosa na njujorškom univerzitetu NJu skul ©Project Syndicate, 2021.