Apeninski vilajet

U demokratskom delu sveta priroda politike je takva da se predsednici vlade pre ili kasnije nađu pod pritiskom da iz ovog ili onog razloga napuste položaj. Italijanski premijer Mario Dragi je pod pritiskom da na njemu ostane. Ako ta okolnost, na čisto pojavnom nivou i bez zalaženja u suštinu, pomalo zvuči i zabavno, onda je podjednako zabavno i to da se oko toga hoće li ostati na premijerskoj poziciji (kao što većina u političkim strukturama u Rimu - ali i Briselu - priželjkuje) ili je zameniti funkcijom predsednika Italije (na kojoj, po sopstvenom priznanju, ne bi imao ništa protiv da se nađe) sam Dragi ama baš ništa ne pita. Jer, način na koji se na Apeninima bira šef države - a vreme je da se izabere novi, pošto Serđu Matareli sedmogodišnji mandat ističe 3. februara - vrlo je specifičan. Ne zato što se predsednik bira u parlamentu, pa nema formalnih kandidatura, prikupljanja potpisa, predizborne kampanje (s jednim aktuelnim izuzetkom, o čemu kasnije), niti bilo čega drugog što sledi tamo gde se predsednici biraju neposredno. Nego stoga što 1.009 elektora (poslanika oba parlamentarna doma i 58 predstavnika 20 italijanskih regiona) ima slobodnu volju da na prazni glasački listić upiše bukvalno bilo čije ime - Frančeska Totija, Monike Beluči ili, što da ne, vlastito - a onda se glasa sve dok jedan od kandidata ne dobije potrebnu većinu: dvotrećinsku u prva tri kruga glasanja, ili apsolutnu u svakom narednom. Matarela je tako 2015. izabran u četvrtom krugu, ali su zato za izbor Đovanija Leonea 1971. bila potrebna 23 (!) kruga glasanja: nije ni čudo što biranje italijanskog predsednika analitičari upoređuju s načinom na koji papska konklava bira novog poglavara Katoličke crkve. Iz okolnosti da ne postoji unapred utvrđena lista kandidata za predsedničko mesto proizlazi da proces izbora šefa države, koji ove godine počinje 24. januara, u najvećoj meri direktno usmeravaju političke partije; odnosno da izgledi svakog od kandidata zavise od kuloarskih dogovora unutar svake od parlamentarnih stranaka, a onda i između njih. Ili je barem to tako zamišljeno. Ali kako većinu stranaka opterećuju frakcionaške podele, a glasanje je tajno, ne postoji način na koji partijska rukovodstva elektore mogu da nateraju da glasaju onako kako im je s vrha naloženo, što čitav proces onda neminovno čini neizvesnijim. Koliko god komplikovalo tok glasanja, sve ovo ipak ne znači da neki kandidati već u startu nemaju jasnu prednost u odnosu na druge. Ali tek je to što se među potencijalnim Matarelinim naslednicima najbolje kotira baš Dragi onaj faktor koji beskrajno komplikuje ionako zamršenu italijansku političku jednačinu. Otkako je prošlog februara, nakon kraha tadašnje vladajuće koalicije i ostavke premijera Đuzepea Kontea, Matarelinom odlukom imenovan za mandatara nove, tehnokratske vlade, bivši predsednik Evropske centralne banke je postigao ono što u svetu italijanske politike spada u retka dostignuća. Uprkos krajnje heterogenom sastavu njegovog kabineta - koji je u neku ruku i vlada nacionalnog jedinstva: u nju su, uz nezavisne eksperte poput njega, ušle sve parlamentarne stranke osim ekstremno desne Italijanske braće - stabilizovao je ekonomske i političke prilike u zemlji i pokrenuo reformske procese koji su naišli na punu podršku Evropske komisije, posebno važnu jer od nje zavisi realizacija paketa finansijske pomoći od 191,5 milijardi evra, koliko je iz zajedničkog fonda za oporavak od posledica pandemije propisano Italiji. Da bi ta sredstva bila u potpunosti i isplaćena esencijalno je važno da Italija zadrži nivo poverenja koji trenutno uživa u evropskim institucijama, na međunarodnom tržištu i među investitorima, a to je moguće samo uz dalje sprovođenje reformi i očuvanje novouspostavljene, makar i varljive stabilnosti. No, kako se ta stabilnost u najvećoj meri vezuje za Dragija lično - treba imati na umu da je reč o čoveku kojem se redovno pripisuju najveće zasluge za svojevremeno spasavanje evrozone - njegovo eventualno napuštanje premijerske pozicije i prelazak na predsedničko mesto vidi se kao veoma rizična operacija. Bez Dragija na čelu vlade, veruju mnogi, ona će se ili promptno raspasti, u kom slučaju bi, godinu dana pre redovnog termina, Italijani morali na birališta (Forca Italija već je zapretila napuštanjem vladajuće koalicije ukoliko Dragi bude izabran za predsednika, u isto vreme insistirajući da je samo zbog Dragija pristala da uđe u vladu); ili će se, u slučaju da u prvi mah nekako opstane a na njegovo mesto dođe neko drugi - verovatno u sklopu rekonstrukcije vlade - usled unutrašnjih tenzija postepeno urušavati, što se svodi na isto: gubitak teško stečenog poverenja i, nakon verovatno neizbežnog povratka populističke desnice na vlast, vraćanje Italije na stare pozicije vazda nestabilne i problematične članice evropskog kluba. Pritom, sve i da Dragi ne bude izabran za predsednika - a sa tog mesta bi, s nespornim autoritetom ali sasvim ograničenim ovlašćenjima, narednih sedam godina takođe mogao da deluje kao faktor stabilnosti, samo što to ne bi bilo toliko delotvorno koliko je sad - i ostane premijer, nema garancija da će, budući nestranačka ličnost, posle parlamentarnih izbora 2023. moći na čelo naredne vlade, za koju se očekuje da će u njoj glavnu reč imati desnica: neizvesnost koja se trenutno nadnosi nad Italiju bi u tom slučaju bila samo prolongirana za, istina dragocenih, godinu dana, tokom kojih bi „Super Mario“ na sadašnjoj funkciji, veruje se, mogao da oposli još štošta. Kao najbezbolnije rešenje u tako delikatnoj situaciji neki iz vladajuće koalicije - pre svega u Demokratskoj partiji, stranci levog centra, te ideološki ambivalentnom Pokretu pet zvezda; i jednima i drugima je vrlo stalo do toga da vlada opstane do kraja mandata - zagovaraju ostanak Dragija na premijerskom, a Matarele na predsedničkom mestu. Ali to bi ne samo išlo protiv političkih konvencija - otkako ta funkcija postoji, samo je Đorđo Napolitano započeo i drugi mandat na njoj (a ni on ga nije završio, povukavši se posle nepune dve godine) - nego i protiv želja samog Matarele, koji je u više navrata stavio do znanja da ne želi produžetak boravka u palati Kvirinale. S obzirom na Matareline godine (81), zagovornici ove opcije od njega, doduše, ne bi ni očekivali da ostane predugo, već samo dok mu se ne nađe adekvatna zamena; ali je veliko pitanje da li bi neko njegove besprekorne reputacije pristao na takvu političku igru. Šta je s drugim pretendentima na predsednički položaj? U italijanskim i stranim medijima su - očekivano, s obzirom na otvoren karakter trke - u opticaju brojna imena; među njima i nekadašnji premijeri Đulijano Amato i Paolo Đentiloni, bivši potpredsednik donjeg doma parlamenta Pjer Ferdinando Kasini, aktuelna ministarka pravde Marta Kartabija… Ipak, samo je jedan pretendent onaj čija je kandidatura mnoge - više van Italije nego u njoj - navela da u neverici vrte glavom: ona višestrukog bivšeg premijera i nepopravljivog hohštaplera, osuđivanog lica Silvija Berluskonija. Umesto da, kao što bi jedino bilo pravedno, staračke dane provodi udarajući recke na zidu zatvorske (makar i luksuzno opremljene) ćelije, silnim hirurškim intervencijama preparirani i uvošteni 85-godišnji skandal-majstor ozbiljno se nameračio na mesto šefa države; toliko ozbiljno da je, protivno uzusima koji u Italiji važe kad je o izboru predsednika reč, krenuo u otvoreno lobiranje (koje, s obzirom na njegov koruptivni modus operandi, sigurno nije svedeno na distribuiranje vlastitih fotografija i zbirke govora), ne bi li osigurao podršku za izbor na funkciju na koju očigledno gleda kao na krunu svoje besramne - i, mora se reći, besramno uspešne - karijere. I ne ide mu loše: lider desničarske Lige Mateo Salvini obznanio je da blok desnog centra (ili onog što se kao desni centar predstavlja) podržava Berluskonijevu kandidaturu - makar toj podršci i manjkalo iskrenosti - a ankete sugerišu da, posle Dragija koji je daleko ispred svih, upravo njega, takvog kakvog je, kao prikladnog kandidata za šefa države vidi najviše birača. Jedna od predsedničkih dužnosti je i predstavljanje Italije u inostranstvu. Biće, onda, da priličan broj Italijana ima vrlo loše mišljenje o vlastitoj zemlji kad veruju da je onaj koji treba da ih predstavlja neko poput Berluskonija.