Cena glasa prava sitnica

U nekim normalnijim vremenima bilo bi sasvim normalno da vam se hvalim kako je ovih dana NIN, kao najstariji nedeljnik na Balkanu i jedan od šest najstarijih u svetu, obeležio 87 godina od izlaska prvog broja (26. januara 1935) i po 68. put dodelio NIN-ovu nagradu za roman godine, najprestižnije književno priznanje u regionu. Ali, kako pisati o tome ako je ovih dana Vlada „stavila tačku“ ili „samo zarez“ na projekte Rio Tinta, ministar policije Aleksandar Vulin priznao da su mu strane službe dojavile da predsedniku Aleksandru Vučiću neko sprema atentat i to za februar, a ovaj, ne hajući za to, sprema nove poklone kojima će da časti ako SNS opet pobedi, dok bi zbog nesuglasica o zajedničkom predsedničkom kandidatu „ujedinjena“ opozicija uskoro mogla ponovo da promeni ime, ovoga puta u „razjedinjena“. Svesna da možda „batina“ za Rio Tinto neće biti dovoljna za pobedu 3. aprila, vlast je spremila i novu „šargarepu“. Neko je izgleda procenio da sa 100 evra SNS neće moći da namakne očekivani broj glasova mlađih od 30 godina, pa je Vučić brže-bolje iz najbržeg voza u modernoj istoriji Srbije najavio da će „za našu decu“- naravno ako ostane na vlasti – do kraja ove godine da uplati još po 100 evra. Pa neka mladi odluče hoće li da menjaju vlast ili još 100 evra posle pobede SNS-a. Siguran sam da bi Sir Oliver iz Alana Forda na to rekao – cijena prava sitnica. Pogotovo kada se plaća iz tuđeg džepa. Ni ovo obećanje, daleko bilo, nema nikakve veze sa izborima. Pa, nisu li mnogi zamerali Vučiću da je i u maju 2020. delio po 100 evra zbog izbora. I? Je li bilo izbora? Je li tako Srđane? A javlja mi se da se ni posle promena Ustava, sada slobodna i nezavisna državna tužiteljka Zagorka Dolovac neće setiti da u Krivičnom zakoniku doslovno piše: „Ko organizuje, za račun političke organizacije ili pojedinca koji učestvuje na izborima, davanje drugima, poklona ili kakve druge koristi da na izborima ili referendumu glasaju ili ne glasaju ili glasa u korist ili protiv određenog lica ili izborne liste, odnosno predloga, kao i obećavanje nagrade, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do pet godina?“ A i ako se seti, brzo će joj neko objasniti da to uopšte ne liči na pokušaj kupovine glasova. Realno, politika u Srbiji je najunosniji biznis, pa se i tih 100 evra može tretirati kao „investicija“, i to vrlo isplativa za vlast, jer svaki glas obezbeđen tuđim parama čist je dobitak. Takvu odbranu od optužbi za pokušaj kupovine glasova ni Zagorka Dolovac ne bi mogla da obori. Ništa bolje nije ni kad vlast naumi da stvarno nešto investira. Vučić je u Priboju obećao novi put Sastavci – Zabrnjici - Kukurovići (ni to sigurno nema veze sa izborima) i Zorana Drobnjaka upitao ko će to da radi, a ovaj mu je kao iz topa odgovorio – Novi Pazar put. Ma savršeno, ima li šta lepše od toga da puteve po Srbiji grade domaće firme? A Novi Pazar put je za vlast baš, baš domaća firma, jer su odskora njeni vlasnici Milan Radoičić i braća Zvonko i Žarko Veselinović. Vučića jedino brine (omaklo mu se u TV prenosu) da li će oni moći da završe sve poslove za koje ih je država angažovala. Ali, ako je za utehu, baš ga briga za američke sankcije protiv Radoičića i braće Veselinović. U međuvremenu poslanik SNS Nebojša Bakarec tvituje da je „izgleda odzvonilo Rio Tintu, koji su u Srbiju doveli Đilas, Jeremić, Đinđić i Koštunica“. Te 2004, kada je Rio Tinto pronašao jadarit, Koštunica jeste bio premijer. Đinđić je ubijen godinu dana ranije, a Bakarec je „zaboravio“ i da je sam pune 23 godine, do 2015. bio funkcioner DSS-a, da je 2000. bio ovlašćeno lice mrskog DOS-a, da je 2002. bio u izbornom timu Koštunice, da je Radomir Naumov iz DSS-a 2004. bio ministar rudarstva, da su samo jednu od poslednjih 18 godina „žuti lopovi“ kontrolisali to ministarstvo (Oliver Dulić od 2011. do 2012). Pre i posle toga, za taj resor bili su zaduženi samo njegove bivše i sadašnje stranačke kolege i koalicioni partneri – Petar Škundrić (SPS), Milan Bačević (SNS), Aleksandar Antić (SPS) i Zorana Mihajlović (SNS). A zašto bi to sve i pamtio ako je uspeo da zaboravi da je sadašnjeg šefa nekada nazivao „potpunim diletantom“, „šampionom primitivne demagogije“, „najobičnijim šibicarom“, čije mu je ponašanje nekada ličilo na „opasnu egomaniju“ ili „mesijansku psihozu“… I u pravu je Bakarec kada u istom tvitu zaključuje - „što se grbo rodi, vreme ne ispravi“.