Sloboda je moneta za manipulaciju

Ako je istina u književnosti ono što je najvažnije u njoj, onda je knjiga Milene Marković Deca nešto najistinitije u srpskoj književnosti. Ne postoji čitalac koji bi pred njom mogao da ostane ravnodušan i nepromenjen. Čitanje ove knjige značajno je egzistencijalno iskustvo, ne samo estetsko. Ovo je knjiga koja će se pamtiti. NIN-ova nagrada je na dobitku jer ovim delom potvrđuje vlastitu vitalnost - nagrađuje knjigu koja je po mnogo čemu bolja i izvan standarda, šablona i horizonta očekivanja. Tako je predsednik žirija Teofil Pančić obrazložio svoj glas i pobedu Milene Marković  sa knjigom Deca, na 68. izboru za najbolji roman godine u izboru  žirija NIN-a.  A ugledni izdavač, vlasnik kuće LOM koja je objavila ovu knjigu Flavio Rigonat, veruje da su Deca „jedna od retkih knjiga koja je vrlo brzo postala moderni klasik. Takvih knjiga bude jednom u 50 godina.” Milena Marković sa svojom knjigom Deca bila je od početka apsolutni favorit književnika Miljenka Jergovića, koji je ovu ispovest krstio poemom i romanom, svejedno je, ali za njega je to „najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o povijesti, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svjetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, to desetljeće našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih“. Književnica Jelene Lengold se povodom 68. dodele NIN-ove nagrade potrudila da izračuna i javno saopšti ove podatke iz istorije najveće i najdugovečnije nagrade u Jugoslaviji, odnosno Srbiji:  NIN-ova nagrada dodeljuje se 67. put (jer 1959. nije dodeljena), a Milena Marković je 61. dobitnik (jer je Davičo dobio čak  tri puta, a Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović, Dragan Velikić i Svetislav Basara po dva puta. Milena Marković (1974) je napisala devet drama koje se izvode na domaćim i inostranim scenama. Objavila je šest zbirki poezija, autor je scenarija za 12 filmova i TV serija. Dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolju dramu sa ex-YU prostora. Vlasnica je dve Sterijine nagrade za najbolji tekst. Šta ste radili u trenutku kada su vam saopštili da ste dobili NIN-ovu nagradu, šta ste prvo pomislili? Ja sam ušla u uži izbor, to mi je već bio znak da mogu da dobijem nagradu. Onda sam se trudila da ne razmišljam mnogo o tome. Pošto je procedura oko nagrade vrlo dramatična, svi smo obavešteni da će nam javiti u podne, ja sam to jutro već zamišljala da sam nagrađena, pa da nisam. Onda sam pomislila na najbliže kojih više nema i koji bi se radovali i pravili važni, pa sam bila malo tužna. Kako biste objasnili osnovni motiv da pišete ovakvu poemu - roman? Uvek sam htela da napišem poemu, roman u stihu. Samo nisam smela i nisam umela. To je jedna forma u kojoj se prikazuje pesnička veština. Pored pevanja, bilo je potrebno da savladam i pripovedanje, da pored detalja, slike, izjave, imam i široki potez priče, nešto što je mnogostrano.  Sada je nešto više od dvadeset godina prošlo od moje prve izvedene drame i moje prve knjige pesama. I uvek sam žurila. Da predam dramski tekst, da izdam zbirku pesama, da se prijavim na određeni konkurs sa scenariom. Ovoga puta nisam žurila. I da nisam bila zadovoljna, jednostavno bih krenula nešto drugo da radim. To su profesionalni motivi. Lični motiv je bio strah. Duboki, strašan strah, životinjski. Čak ne ni strepnja, to je već egzistencijalistički pojam, nego čisti strah, strah za decu, strah od nemoći. I onda sam počela da zapisujem. Prvo u formi rimovanja, bajalica, uspavanki, tužbalica, zvala sam i prizivala. I polako je krenula da se pomalja priča. Onda je bilo posmatranje. Kakav je svet u kome živim. Bez zaključaka, čak nisam ni postavljala pitanje, samo jednačinu, što bi rekao Balzak. I tada sam direktno isporučila u priču jedno žensko dete, koje sam nekad bila ja, da se još jednom javi i prestane da me muči.  Kako vi nazivate svoj rukopis? Poemom kao romanom? Moj izdavač Flavio Rigonat je u jednom trenutku rekao, ovo treba da bude roman.  Šta je to što čini roman u stihu romanom, pitanje je za teoretičare. Ono što ja kao čitalac i autor mogu da kažem za romane u stihu, kao što je Evgenije Onjegin ili Martin Fiero, namerno dajem dva potpuno različita primera, to je nepogrešivo osećanje epohe, njenog preobražaja, zablude, ideala, nepravde. Veliku ljubav prema čoveku i zanos. Koliko dugo ste pisali ovu knjigu? Šta vam je bilo najteže? Ja sam počela da pišem stihove, pod naslovom Deca pre šest godina. Pravila sam pauze i taj tekst je tumarao, u raznim pravcima. Onda je jedan veliki materijal složen po metodi poniranja u asocijacije. Jedino što mi je bilo teško, u smislu da sam se više puta vraćala je da se zna ko, šta, gde, zašto i kako. To su osnovna pitanja u dramskoj literaturi, u lirici se ona ne podrazumevaju. Volim kad čitam roman da imam mogućnost osećanja, shvatanja, razumevanja, prepoznavanja i uzbuđenja. Ako nisi uspeo svojom naracijom da navedeš čitaoca da se identifikuje, da uđe unutra, to po meni nije dobro. Osim ako namerno nećeš da čitaoca ostaviš sa strane. U tom slučaju je dobro da iza tebe stoji ideologija ili filozofija. Ako nemaš ni ideologiju, ni filozofiju, ni religiju, ni priču u koju se unosiš, a nisi ni pustio svoju krv, na žrtvu onima koji treba da čitaju, šta onda imaš? Lepo složene reči. Da li vam je bilo teško dok ste pisali? Teško u stomaku, u duši? Meni nije teško dok pišem, niti mi je lako. Ja pišem, to mi je poziv. Hvala Bogu, priznata sam, vidljiva u tom pozivu. Nije mi teško ni kada vidim da ne ide. Onda brišem, krenem sa druge strane. To je borba. U borbi je suština da pobediš. To je privilegovan poziv i ja sam u svakom trenutku svesna da sam privilegovana. Kritika može da bude teška, samo, to mene još više razjari. U duši i stomaku mi može biti teško kada me nešto tuđe što gledam ili čitam uzbudi i potrese. Ja sam oduvek želela da budem pisac i uspela sam u tome. Ne sme onda da mi bude teško.  Da li ste osetili olakšanje kada ste je napisali. Tačnije, šta ste osetili? Svaki tekst kada završim, ja osetim zadovoljstvo završenog. Kada se vratim tekstu posle nekoliko godina, osetim nezadovoljstvo zbog stvari koje sam mogla drugačije da uradim. Postoje tri teksta u kojima ne bih ništa menjala. Jedno je drama Nahod Simeon, drugo je drama Šuma blista, treće je roman u stihu Deca. Ja se ne bavim ispovedanjem i psihodramom. U tome je razlika između univerzalnog, koje može biti lično - i privatnog. Pošto romani autofikcije, ja ne volim tu reč, nekako mi je bezobrazna, ali približna je i tačna, deluju vrlo lako diletantima, često se prikradu primenjene psihologije i samolečenja koja imitiraju umetničku prozu. Autofikcija je i Tonio Kruger i Portret umetnika u mladosti i Stakleno zvono i Na putu i Bludni sin i Zapisi iz podzemlja.  Određeni pisci su onda uneli svoje ime i prezime, što uopšte nije bitno za čitavu priču. Ko je prvi pročitao vašu knjigu, šta vam je rekao? Moj izdavač prvi čita moju knjigu. On mi je rekao šta treba da izbacim. Uglavnom sam se složila sa njim. Civilima se ne daje tekst na čitanje, to je jedna od prvih stvari koje pričam studentima. Drugi je čitao moj muž, koji je kolega umetnik, nije civil. On mi je isto rekao šta da izbacim. Uglavnom sam se složila. Kolege i profesionalci su obučeni ljudi koji čitaju i gledaju materijal konstruktivno, bez osećanja i ličnog upliva. Kada čitaš materijal, tačno znaš šta ta osoba može, slutiš šta hoće i onda se upravljaš u skladu sa tim. Ukus i raspoloženje ne smeju da igraju ulogu u toj razmeni. U pitanju je posao. Vas verovatno zanimaju reakcije najbližih po pitanju moje knjige. Već sam imala nekoliko pitanja na tu temu pa sam osorno odgovarala, uvek mi posle bude krivo. Sada ću odgovoriti tačno kako je. Onog trenutka kada sam izašla u javnost, ja sam jasno rekla najbližima da oni mogu samo da navijaju – i ništa drugo. Imaju pravo da reaguju samo ukoliko radim nešto sramno ili nedostojno. Ostalo me se ne tiče. Zašto? Zato što ne mogu da pomognu konkretnim konstruktivnim predlogom. Davno sam uspostavila pravilo sa prijateljima i poznanicima. Ne sviđa ti se šta sam rekla? Odlično. Idi ti i kaži kako treba. Imaš ideju kako bi trebalo da izgleda neka filmska priča? Odlično. Sedi pa napiši. Tu je bilo i neprijatnih situacija, sa raznim poznanicima. Ti sedneš na večeru, neko kaže: „Ne volim srpski film…“ Ja onda kažem; „… Aha… Koji film voliš? Mađarski? Italijanski? Nemački? Nabroj mi mađarske, italijanske, nemačke filmove koje si gledao…A, voliš američki film? Slatko. Voli i dalje…“ Na kraju ni ne ideš na večere, to se obično tako završava. Mi se svi družimo među sobom. Svi znaju da režiraju, svi znaju da pišu.  A ja eto hoću da vozim avion. Ali ne mogu. Kritičari kritikuju, publika čita i gleda, umetnik izlaže svoju utrobu, svoju „decu“ na kraju krajeva. Najbliži navijaju. To je pravilo koje sam uspostavila na drugoj obali. Sve ostalo je skretanje pažnje od rada, koje ne vodi ničemu. Kako razumete mišljenje da ste svojim pesmama i dramama, pa i ovom poemom, svojevrsni začetnik noire literature u savremenoj srpskoj literaturi? Što se tiče krimi noara, to je radio Pavao Pavličić, doduše nije baš toliko savremen, a nije ni srpska literatura. To sam radila u seriji Močvara. Kod Zorana Živkovića je isto bilo elementa noara, u određenim romanima. Dobrilo Nenadić ima bleskove noara u delovima, međutim, on onda krene da analizira i na kraju, zanimala ga je mistika i preispitivanje mita. A noar svet je mitološki svet, on drugačije ne može da funkcioniše. I to mitologije strašnog prljavog grešnog grada. Ima toga i kod Dragoslava Mihailovića. Nisam začetnik sigurno. Ima sigurno raznih pokušaja, za koje ja ne znam. Naši pisci su mnogo voleli postmodernu a noar je suprotnost. On mora da bude naivan i žestok. Takva mu je priroda. Ako mislite na ples pod vešalima, crno pesništvo ploti, blata, klovnovskog patosa, toga je bilo puno. Spomenuću Mirjanu Stefanović. Postoji Brana Petrović. Mika Antić isto, mnogi drugi, praotac je Đura Jakšić, mada, ima i NJegoš silaske u tu vrstu zanosnog pakla. Imamo mi puno pesnika. Kada su pojedini junaci knjige imenovani svojim imenom, prvo vi kao  Milena, koliko je onda vaša priča autobiografska? Priča jeste autobiografska a opet i nije. Da sam pogledala iz drugog ugla, da sam čučnula, popela se na drvo, zažmurila, bilo bi drugačije. U svemu što sam napisala do sada je bilo autobiografskog. U žanrovskim romanima ću ja da vam pronađem šta je autobiografsko. Ne moram da znam biografiju pisca, to me ne zanima. U istorijskim romanima ću da vam pronađem autobiografsko. Prosto, ako postoji autorstvo, postoji neko - takav i takav, ko to piše i to je jedan jedini prepoznatljivi i autentičan glas. Po čemu je prepoznatljiv? Po tome što nas se tiče to što je napisano. Po čemu je autentičan. Po svome telu i svojoj duši i svojoj gladi. Balzak nije izlazio iz svoje sobe dok su njegovi junaci besno grabili da imaju, da dožive, da ostave traga, da pobede. On je bio isti kao svoji junaci. Iz svoje sobe, vladao je dušama. To je bila epoha mladih ljudi koji su znali priču jednog kaplara koji je postao car. Svaki dečko je maštao da postane car. Mnogi su pali. To je težište i Balzakovo i Stendalovo, mada su bili potpuno različiti. U mnogim knjigama koje su u osnovi autobiografske postoji težište epohe, naroda, osećanja sveta. Mnogi ljudi kad čitaju Fantea kažu, eto, i moja porodica je ista takva. Kad čitaju Bukovskog kažu, tako je, spasao si mi život, i ja sam se isto osećao. Najveći pisci žanrovskih knjiga, kao DŽek London ili Elroj, stavili su sebe i svoj svet, svoju maniju i opsesiju, svoj ideal i patnju u žarište tih izmaštanih priča. Vaša knjiga je i svojevrsna  ispovest „raspomamljenog jezika“? Da li ste ga, iz bilo kod razloga, krotili dok ste pisali? Uvek mora da se kroti, svako delo je podložno pravilima koja se postavljaju unapred, unazad i usput. I oni koji su kršili pravila, oni su pravili još veća pravila. Vi kod naših ozbiljnih književnih poslenika imate stalnu konstruktivnu kafansku raspravu između dositejevaca i vukovaca. Vukov jezik je onaj koji mogu svi da koriste i razumeju. Dositejevci kažu, da, to je unazadilo književnost. Vukovci kažu, da, ali je unapredilo pesništvo, eto, romantičari, modernisti. Dositejevci kažu, dobro, pusti romantičare, a modernisti, evo, naš je Rastko Petrović. Vukovci kažu, naš je Dis. Onda dođe treća strana, kaže, sve je to bezveze, nego - LJubomir Micić. To su divni razgovori,  ja sam uživala u tome. I svesna sam da pišem neposrednim razumljivim „običnim“ eksplicitnim jezikom, to sam odabrala. Kao i moji idoli DŽon Don, Kits, Vitman, Puškin, Jesenjin, Hlebnjikov. Obožavam Ezru Paunda, Silviju Plat, međutim, oni su druga vrsta pesnika. Jednostavno druga vrsta. Vrednovanje i vrbovanje po vrstama je kafanski posao i za studentariju. Ja se nadam da se i dalje vode takvi razgovori. Samo se plašim da nije tako. Svuda sedi moralna policija i lovi, drži nacoša, drži pedera, drži bogomoljku, drži kurvu, drži konzervativnu drtinu, drži komunjaru. Ovi moji su makar bili ideološki pomešani. I onda smo svi mogli nešto da naučimo i čujemo jedni od drugih. Kako biste objasnili čitaocu svoju tvrdnju da je veća reč istina nego sloboda? Da li se ta vaša misao sažima i u ovoj knjizi? Ne znam gde sam to rekla. Morala bih da znam kontekst.  Sloboda je u istini, između ostalog. Inače, sve reči mogu da se obrnu. I istina i sloboda. I pojmovi isto tako. Za mene je sloboda jedno, za drugog drugo. Za mene je istina jedno, za drugog drugo. Postoji elementarna istina, živiš i umreš. Kako ćeš da živiš i da umreš, to može biti etičko pitanje. Zašto i čemu život? Ontološko. A mi što pišemo mi idemo od jednog do drugog pitanja ko gluve kučke. Element igre i zanosa je ono što zavede čitaoca da uđe u to kolo. Moja žudnja je beskrajna, isto kao i kod mojih junaka – kažete u nekom od intervjua. Šta je vaša najveća žudnja? Žudnja za životom, žudnja da se ponovo rodim, žudnja da budem beba u krilu moje majke, da sisam mleko, da moje dete sisa mleko, da ponovo nekog ugledam prvi put, da živim neprestano u stalnom obnavljanju. LJudi imaju slične žudnje. Naravno, neki ljudi su u određenom trenutku odabrali isključivo materijalne žudnje. Ima odličnih knjiga o tome. Kada poslušate bilo koju dobru pesmu, bilo da su narodne, ili pop, ili rok, imate istoriju žudnje. Sve je to „Kad bih…”, „Da sam…” , „Želim…”, „Sanjam…”, „Hoću”... Šta je za vas danas najveći stepen dostignute slobode u društvu u kome živite i stvarate? Stepen koji ste vi dostigli? Ja sam žena koja radi državni posao, imam platu, profesor sam. Na mom fakultetu profesori imaju potpunu autonomiju i integritet. I još pišem neke knjige, razmišljam samo hoće li da budu dobre ili ne. Živim udobno. Spadam u mali procenat takvih ljudi. Da li je to sloboda? Onako. Ponekad maštam kako živim na ostrvu ili na imanju. Da li je to sloboda? Onako. Da bi neko bio potpuno slobodan mora da bude lišen ljubavi. LJubav nije sloboda. Ne može da ima porodicu. Porodica nije sloboda. Telo nije sloboda, ono ograničava. Jesu gaučosi bili slobodni? Jesu kauboji bili slobodni? Šta ja znam, mogli su da poginu na razne načine svakoga dana. Jesu pustinjaci slobodni? Hodočasnici? Telo nije sloboda, telo ograničava. Samo je duša slobodna. Velika plemenita ideologija koja je rođena u francuskoj revoluciji, pokazalo se, nije slobodna. Tržište, da li je slobodno? Ma nemoj. U ideološkom smislu, društvenom, tu već stvar postaje komplikovana.  Sada reč sloboda koriste ljudi koji ni jedan jedini sekund ne moraju za slobodu da plate.  Reči sloboda, jednakost, bratstvo, pravda, zamenila je reč – prava. Veliki feudalni zlikovci koriste plemenite reči i nastavljaju da uvećavaju svoju moć. Teške i lake figure smišljaju fraze sa predumišljajem. Pioni naoružani tastaturama sude, seku glave, huškaju i buškaju, u sobama sa centralnim grejanjem, čekajući dostavu. Ovi što vrše dostavu, oni mene zanimaju. Kao junaci. Ovaj vek je, plašim se, počeo u ozbiljnom preispitivanju svih velikih snova prošlog veka. Sloboda je moneta za manipulaciju. Koliko vas zanima politički aktivizam vaših prijatelja, ljudi sa kojima radite, članova vaše porodice? Koliko ste sami skloni tome? O porodici nisam pričala, nema razloga da sada počnem. Oni se pojavljuju u mojoj knjizi, ali ne bave se aktivizmom, tako da to nije tema. Prijatelje imam razne. Podržavam ih u svim njihovim životnim borbama, slagala se, ne slagala se. Nikad ih neću vređati, odvraćati i praviti se pametnija i bolja. Ili ima ljubavi i prijateljstva, ili nema. Moja prijateljstva nisu rasla na aktivizmu, nego na zajedničkom preživljavanju. Vaše prve drame su vam donele velike uspehe. Kako podnosite neuspeh? Ne podnosim neuspeh. Jedino što je bitno je da se nastavi dalje. Ako ne možeš da nastaviš, idi kući, radi nešto drugo. Na čemu ste zahvalni svojim roditeljima? Da parafraziram jednog junaka velikog romana, to je kao da me pitate da li sam zahvalna svojoj desnoj ruci, svome srcu, svojoj jetri. Oni su deo mene. Postoje divne pesme koje su za svoje starice majke pisali veliki pesnici, Majakovski i Jesenjin. Oni su svoje majke viđali verovatno jednom u tri godine. Nisu njih zanimale njihove majke. Malo poplaču i idu dalje. Što nije slučaj sa Bodlerom ili Kafkom, koji se nikad nisu odvojili od porodica. Ima i pisaca koji su secirali porodice, Tolstoj, Flober, D. H. Lorens, Hardi. Ima i onih što se gušaju sa svojim majkama, Singer, Rot, Apdajk. I naravno, žene su u prošlom veku donele novi pogled na porodicu, Silvija Plat, DŽojs Kerol Outs, Alis Monro, Elfrida Jelenek, Patriša Hajsmit. Cvetajevu i Ahmatovu je zanimala čista umetnost. U njihovom transcendentalnom stremljenju nije bilo mesta za posteljicu. Počeli ste sa dramskim tekstovima, pišete pesme, predajete na Fakultetu dramskih umetnosti, pišete televizijske i filmske scenarije, dobili ste NIN-ovu nagradu za roman... Imate još ideja da se u nečemu oprobate? To je sve ista disciplina, pisanje. Zbog sujete, zdravog stida i izgrađenog ukusa se neću oprobati u drugim disciplinama. Mada, ja lepo pevam po kućama. I pristojan sam amaterski pozorišni reditelj. Nisam pisala kratke priče. Ne znam da li bih umela. To mora da se počne kad se ispiliš kao pisac, ja sam počela sa pesmama. Obožavam priče. Morala bih da savladam tu rečenicu koja je potrebna za kratku priču. Ta rečenica počiva u iznenađenju, ja vidim kako oni to rade, to mi mnogo ne pomaže. Ja već sada znam šta pišem sledeće. Nije autofikcija, opet ta bezobrazna reč.  Ako vidim da mi je krenulo, videćete i vi.  Radmila Stanković