Nepodnošljiva lakoća direktnog vršenja vlasti

Razmišljam, NIN je stari nedeljnik, a ja sam, barem kada je u pitanju redovno izlaženje, gotovo vršnjak. Pitanje je samo koliko smo se i kako menjali na tom putu. Iskreno, ne sviđa mi se način na koji sam stario (i tu ne mislim samo na kompromise). Drugi su, nadam se, bolje starili. Kao lekar sam to objašnjavao da se sa starenjem svi naši sistemi i sve naše metastabilne ravnoteže opiru promenama, da se, grčevito čuvajući krhku ravnotežu (uzgred, koliki vam je šećer danas?), trudimo da obezbedimo našu kratkovidu, ali ugodnu predvidljivost i da ne pređemo prag podnošljivih poniženja koja nam život raskošno nudi. Konačno, nije li decenijama nerazrešiv srpski rebus naša iskrena posvećenost reformama, naravno, pod uslovom da se ništa ne promeni. U tom smislu, i ove moje redove možda je najtačnije nazvati sumnjama koje se bude u glavi još jednoga pasioniranog čuvara status-a quo. Pandemija je do krajnosti razgolitila procepe i konfrontacije u našim društvima, u našoj civilizaciji, u našoj epohi, sa zloslutnim iščekivanjem sa kakvim ćemo se dodatnim društvenim amalgamima suočiti usled uporednog dejstva užasne nejednakosti i siromaštva, boravljenja na ivici ekološke katastrofe, klimatskih pretnji, migracija stanovništva, nagoveštaja razornog rata koji ima šanse da bude i poslednji, samo što neće biti svedoka da to potvrde. Mnogi misle da se više ne radi o manjem ili većem podešavanju naše zlosrećne planete, već o neophodnosti osmišljavanja novog sveta u suočavanju sa alternativom samouništenja. Mi svemu tome dodajemo i naše, lokalne začine. Povređeni nerazumevanjem i dvostrukim standardima, sa sada već predugim i ne nužno neopravdanim osećajem poniženja, uz to sve manje sposobni da racionalno sagledamo sopstvene greške i zablude, pribegavamo opasnom obrascu samosažaljenja i zatvaranja, uz mistifikaciju naše posebnosti i po nečemu nadaleko čuvenog inata, okrećemo glave od aktuelnih istorijskih tokova koji maliciozno, ili, još gore, nezainteresovano teku oko nas i naše nepokretnosti. Među tim temama, kao običan građanin–penzioner, ograničenih uvida i, nažalost, asocijacija, usredsrediću se na samo jedan segment naše svakodnevice koji bih pojednostavljeno nazvao „nepodnošljivom lakoćom“ neposrednog, direktnog vršenja vlasti. Bez mnogo priče, ilustrovao bih to sa dve slike. Prva slika se odnosi na upriličeni susret najmoćnijih, a najčešće najmoćnijeg političara u zemlji, sa grupom nezadovoljnih građana okupljenih oko nekih za tu sredinu specifičnih problema. Nema posrednika, nema institucija u čiji bi domen rada ti problemi spadali, ili su, ako su kojim slučajem prisutni, uglavnom nemi posmatrači. Razgovor teče i polako se sa glavne teme skreće na druge, ne nužno manje vredne probleme (cena maline, asfaltiranje ulica, problemi infrastrukture i sl.), koji se ad hoc rešavaju, uz redistribuciju nevidljivih sredstava, ponekad samo telefonskim razgovorom. Iako ovaj fenomen može da se shvati i kao pokušaj prevazilaženja nezainteresovanosti lokalne vlasti ili neosetljivosti političara i birokrata na životne probleme sugrađana, običan građanin, neretko zbunjeno nasmejan jer je tu i tada neočekivano rešio problem koji je dugo trajao, nedvosmisleno nosi utisak da se on i nije mogao rešiti regularnim putem kroz institucije sistema, već voljom „dobronamernog“ političkog vođe. Naravno, građanin se tada ne pita šta je sa problemima onih (kojih je neuporedivo više) koji nisu imali prilike da prisustvuju takvim susretima. Ja nekako verujem da je navedeni scenario dugoročno štetan ne samo za institucije i sistem, već i za političkog vođu. Verovatno je jedan od indikatora puzajuće autokratije trenutak kada vođa bez posrednika (ovde mislim na institucije sistema), počne direktno da komunicira sa narodom i donosi odluke koje su tuđa odgovornost i delokrug. Hana Arent slikovito primećuje da se zapravo „radi o izopačenju egalitarizma jer preti svima kao podjednako nebitnima“. Jednom sam napisao i dalje nesiguran da sam u pravu, da „svako nagomilavanje moći… po pravilu uzrokuje imobilizaciju institucija i bekstvo od odgovornosti, nepreduzimanje i mentalnu lenjost, utapanje u beskrajne političke intrige onih koji… uz prateće rituale podaništva… kličući vođi pripremaju svoju apostazu“. Dodao bih u obrnutoj srazmeri sa svojom kompetentnošću. Druga slika prikazuje meštane sela koji, nedvosmisleno sa pravom, traže da im se asfaltira ulica, ali uz krajnje jednostavan uslov: „Ko nam ga bude obezbedio (misli se na asfalt), dobiće naš glas!“ Suviše je komotno optužiti ove ljude da su svoju građansku i demokratsku dimenziju razmenili za nešto što im je potrebno u svakodnevnom životu – pre će biti da su prepoznali prečicu. Ali, tu je i zamka, jer su pored njenog prepoznavanja i prihvatanja, uporedo time i glasali za trajnost prečice, bez obzira na to ko im ispunjava želje i činjenice da time i nehotice postaju druga strana istog novčića. Najčešće, upravo se i traži susret sa konkretnom osobom za koju se veruje da je u stanju da željeno isporuči, uz prenebregavanje institucija i desetina onih koji su u nomenklaturi odgovorni. Eto primera gde lično potiskuje opšte – direktno, trgovački korektno, uz obavezno cenkanje, poput rečenice jedne bake iz ove priče: „I došli kod mene, ja kažem – za unuka obezbedite mi posao i ja ću da glasam.“ Ko i za tren pomisli da ja te ljude prezirem, ljuto greši jer zapravo sebe nalazim među njima. Ali, ako govorimo o sistemu (zvaničnom ili nezvaničnom) stvar postaje drugačija. Šta nam je činiti? Stereotipije u mojim odgovorima ukazuju da je odgovor na ovo pitanje zapravo: ne znam! Ali ću uporno pitati kompetentnije i mudrije – bar od toga nema štete! Ipak, verujem da dve sugestije koje bih dao nisu bez osnova. Prvo, kako bi bilo da što je moguće manje personalizujemo politički prostor i po ko zna koji put pokušamo sa institucijama (državnim i nedržavnim)? Naravno, u nezaobilazne institucije spadaju i (koliko je to moguće) slobodni mediji. Dugo vremena se žalimo da ljudi od struke, integriteta i ugleda izbegavaju da se oglase, a kamoli da uzmu učešće u javnom životu, uplašeni da će biti rastrgnuti u prostoru bezobzirnih obračuna i denuncijacija, koji neće mimoići ni njihove porodice. Ali, strah me je da se ne radi samo o tome i da je u pitanju jedan od davnašnjih obrazaca. Na primer, Meri Bird u knjizi SPQR pominje sliku na zidu krčme u Ostiji iz 2. veka sa poređanim grčkim mudracima (npr. Tales iz Mileta, Solon iz Atine, Hilon iz Sparte i drugi). Svaki od njih je povezan sa natpisom koji se ne osvrće na oblasti politike, nauke, prava ili etike kojima su se bavili, već „prostačkim sentencijama o pražnjenju creva, prema dobro poznatoj skatološkoj temi“. Autorka se pita odakle ta potreba da se neke izuzetne osobe jednostavno svedu na otužni inter feces od strane njihovih skromnijih sugrađana i navodi kao objašnjenja da je u pitanju agresivna narodna šala više kao poruga protiv elitne kulture – iskreno, nisu im nikada oprostili što su makar nečim prevazišli okolnosti u kojima se živeli i delovali. Obični polupijani gosti krčme, ohrabreni maliganskom nekritičnošću, svoju prizemnu ljubomoru mogli su da umire bezobraznim šalama na račun tih izuzetnih ljudi, stavljajući njihovu mudrost u klozetske okvire. Lično verujem da je to pogodovalo i cezarskoj vlasti. Ipak, Meri Bird lucidno primećuje da je neko morao da zna bolje da čita od prosečnog posetioca krčme u Ostiji, a bogami i da ponešto zna o tako poređanim mudracima i njihovim delima, da bi posetioci krčme mogli tako usmereno da se ostrve na ono što su doživeli kao „pretencioznost intelektualnog života“. Nakon 1.800 godina stvari su se radikalno izmenile. U današnjem prostoru društvenih mreža i nekih medija nema potrebe da se bilo šta pročita ili prepozna, kao da razdražljivost i mrzovolja, pa i nejasna mržnja učesnika u toj igri nije vezana za konkretne objekte – ona danas u prostoru zatrovane komunikacije nasumično traži objekte i ubacuje ih u mizanscen krčme u Ostiji. I to je trenutak za moje drugo naivno pitanje: a da na neki način vratimo i promovišemo pristojnost? Ako nije prekasno! Za početak, ja se izvinjavam svima koji moj tekst s pravom dožive kao opšte mesto.