Šta se neće desiti 3. aprila

U modernim demokratijama izbori su igra sa najvećim mogućim ulogom – u igri je sama pozicija vlasti. Ona vam omogućuje da utičete na smer vođenja politike, ali i da svoje ljude smestite u ugodno sedlo vlasti. Stičete i moć da svojim konkretnim odlukama (de)favorizujete pojedince i čitave društvene grupe. Visoka cena izbora uvek je, gotovo zakonomerno, stvarala nastojanje da se redukuje njihova neizvesnost. Cena izborne uspešnosti se kreće u kako-tako legalnim granicama, kada se radi, recimo, o teškim ustupcima koalicionim partnerima ili uslovljavanjima podrške spoljnih i unutrašnjih veto igrača. Stvar se tada svede na nimalo naivnu dominaciju interesa nad uverenjima koja na kraju može biti plaćena gubitkom poverenja. Upravo zato se, posebno u hibridnim režimima, razvijaju strategije trajnijeg pozicioniranja na vlasti, odnosno dobijanja izbora pre izbora. Razmere selektivnog pristupa poslovima, novcu i medijima, raspoređenog političkog plena kroz mehanizme političkog klijentelizma i zapošljavanja, govore o razmerama trgovine uticajem, sukoba interesa i sistemske, političke korupcije. Krajnji ishod je partijski impregnirana i zarobljena država u kojoj je sve na prodaju, uključiv i diplome i savesti. Sve to, ipak, ne znači da se politička i izborna utakmica mogu svesti na golu igru interesa, u kojoj stratešku prednost nesporno imaju bogati i moćni. „Nešto“ je i u interesima i vrednostima, ma kako difuznim, većinski siromašne izborne klijentele, koju treba bar vešto lagati ili korumpirati, kao i ograničenjima koje čine „prava“ opozicija i mediji, organizacije civilnog društva i sindikati – u meri u kojoj su zaista autonomni. No, ključno ograničenje čine realni kontekst i prilike koji na planetarnoj ravni dovode do uvećanih, proizvedenih rizika (Ulrih Bek) i izmena u raspodeli moći. Posledično, nakon narativa o kraju ideologija (Danijel Bel), pa i kraju istorije (Frensis Fukujama) došlo je do reideologizacije i u zemljama u kojima se činilo da je politički i ideološki mejnstrim usisao čitav politički prostor. Bez kontekstualne analize bilo bi, primera radi, teško zamislivo da će se, na primeru Rio Tinta, u siromašnoj i gladnoj investicija Srbiji, ekologija i ekološki rizici pojaviti visoko na političkoj agendi. Istovremeno se i na realizovane strane investicije počelo, pre svega zbog obespravljivanja zaposlenih, da gleda kroz kritičke naočare, uprkos upozorenjima sa samog vrha vlasti da im galamom ne rasterujemo strane investitore. Svaka ozbiljna i održiva politička i izborna analiza zato se oslanja, po mome sudu, na pet međusobno povezanih ravni razmatranja koje opet imaju svoje specifične metodske pristupe i alatke . Teorije političkih procesa i promena Na najopštijoj ravni ove teorije odgovaraju, recimo, na pitanje: šta su, po svojoj suštini, dugi transformativni i višesmerni, pa i involutivni procesi, koji oblikuju „putanju promena“ u Srbiji ? U tom okviru, povratak u hibridni režim, povratak u superperiferijski kapitalizam i povratak u zonu geostrateških i regionalnih igri interesa čine se kao adekvatna slika prilika i konteksta u kome se odvijaju ovi izbori. Pitanje je i hoćemo li se u ovoj deceniji pomaći od neoliberalne razvojne matrice, zarobljene države i koketovanja sa (nacionalnim) identitetskim matricama, patrijarhalnošću, paternalizmom i klijentelizmom? Koja putanja vodi ka razvojnoj, preduzetničkoj državi i socijalno i ekološki održivom, demokratskom društvu rastućih jednakosti? Društvu u kome se na izazove koje poodmakli proces digitalizacije i robotizacije otvara pred samom dostupnošću održivih poslova i budućnošću rada, odgovara univerzalnom dostupnošću osnovnih dohodaka i usluga i kroz skraćenje radne nedelje, uz zadržane prihode. Ili, to za našu imitativnu političku provinciju u kojoj sve kasni, još nije važna vest? Resursno mobilizacijski pristup analizi društvenih pokreta On odgovara na pitanja kako odabranom političkom identitetu i odrednici pribaviti i mobilisati podršku. Praktično, u polju politike radi se o kontroli nad polugama moći i raspoloživim resursima – materijalnim, organizacijskim i, u društvima skromne političke kompetentnosti a visoko personalizovane političke kulture ključnim, kadrovskim potencijalima. Staro je pravilo u politici da čak i pod uslovom da imate zavodljivu ideju, masu volontera i harizmatičnog lidera, za dugoročnije opstajanje na političkoj sceni neophodna su još dva resursa – organizacija i novac. Večita dilema za zagovornike nenasilnih promena je kako demontirati, ili bar neutralisati poluge vlasti, pobediti strah i poslušnost i probuditi nadu da su promene poželjne i, pre svega, uopšte moguće. Kad je o resursima podrške reč, posebna dilema je kako će se ponašati ključni spoljni i unutrašnji „veto igrači“. Hoće li aktivno i direktno lobirati ili se držati formule - ko god da pobedi važno je da poštuje i sledi naše prioritete. Političko tržište ponude i tražnje – obećanja i očekivanja Političko tržište je, po pravilu, najmanje prozirno i demokratsko od svih tržišta. Analiza javnih politika u izbornoj ponudi, usklađenosti i realnosti datih izbornih obećanja, kao i analiza linija (konjunkturnih) političkih podela, pa i onih relativno trajnih, konceptualnih, neophodni su, ali ne i dovoljni koraci. Praćenje dinamike nastajanja i nestajanja političkih aktera, njihovih uspona i padova, podela i spajanja je zamorno i teško razumljivo i za upućene političke sladokusce. No, ose horizontalne podele na levu politiku političke redistribucije i desni protržišni entuzijazam, kao i vertikalna osa, na čijim polovima su integracijski modernizam ili pretežno tradicionalistički suverenizam, daleko su trajnije. Čini se da se danas, paralelno sa udaljenom i sve manjom, zavodljivom snagom EU integracija, radi, sa izuzetkom Zelene levice, o prebacivanju u različito bojen suverenistički, patriotski prostor, koji, u siromašnim društvima, poprima, pretežno tek retorički, obličje ekonomskog protekcionizma i paternalističke „brige za običnog čoveka“. Pravilo je, međutim, da dominantna stranka nastoji da zauzme centralnu zonu, vršeći brojne političke pozajmice i gurajući svoje oponente na margine. Posledično, oni su često međusobno udaljeniji nego što su to u odnosu na vladajuću stranku. Sa stanovišta građana i njihovih asocijacija ključni problem je obavešteni uvid u cene i garancije kvaliteta robe u izbornom supermarketu, odnosno razvijen sistem testova i provere, da li su ponude realne i održive. Ključna dilema: šta je dobitna formula ili politički okvir Političko uokviravanje, odnosno traganje za formulom koja će objediniti i uokviriti različite programske i interesne segmente u jedinstveni politički ram, osnovni je problem za aktere koji igraju na pobedu. Setimo se amalgama antibirokratske revolucije, odnosno socijalističkog nacionalizma pod Miloševićem ili populizma sa promenljivim akcentima u Vučićevoj deceniji koji rezultira u neprepoznatljivom političko-vrednosnom identitetu pristalica. Sem kada je reč o natprosečnoj sklonosti autoritarnosti i kultu lidera. Uokvirivanje zapravo ima za cilj uspostavljanje socijalno-psihološke veze između individualnih interesa, vrednosti i verovanja pristalica i ideologije, ciljeva i delovanja društvenih i političkih aktera. Radi se u osnovi o „usklađivanju okvira“, odnosno njegovom kadriranju. Kadriranje se može podeliti na tri podfunkcije: dijagnostičko kadriranje, koje tumači problematičan događaj ili situaciju; prognostičko uokvirivanje, koje sugeriše određeno rešenje, strategiju, taktiku ili cilj; i motivaciono uokvirivanje, koje artikuliše neophodnost kolektivnog delovanja da bi se došlo do željenog rešenja. Pitanje je je li danas formula povratka u demokratsku normalnost (a onda ćemo videti šta ćemo i kako ćemo) adekvatan i sadržajno popunjen okvir u situaciji, kada za razliku od 2000. krah režima nije tako očit a on je još u prilici da obezbeđuje (kupuje) podršku. Šta je u tom ramu strategija odvraćanja i opominjanja bar dela beneficijara i korisnika vlasti? Šta su garancije da će onaj ko pretenduje na vlast stvari raditi drugačije i bolje od naprednjaka da bi došlo do osipanja masovne podrške režimu bez koje nema promene? Izborne i socijalne koalicije ili kako do dva miliona glasova Iza, inače važne, priče o izbornom sistemu, stoji odabir okolnosti i pravila političke utakmice, sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom i cenzusom spuštenim na tri odsto, primerene, sinergetske koalicione formule. Ključni značaj ima dešifrovanje odgovora na bazičnu biračku dilemu - zašto glasam kako glasam, ako uopšte glasam? Primera radi, otkrivanju osnova izbornog ponašanja i motivacije bi u velikoj meri pomoglo pružanje odgovora, unutar opozicije, na pitanja - kako je i zašto izgubila vlast 2012. i zašto je od tada samo dalje tonula, dok se oko Vučića širio krug njihovih bivših partnera? U ravni socijalnih koalicija pitanje je, recimo, kako većinskoj podršci urbanih srednjih slojeva pridodati i poverenje bar dela velikih izbornih socijalnih adresata – radnika, penzionera i seljaka. Rezultati i ishodi Teško je u ovom trenutku kada se ne znaju ni svi izborni akteri, ni koalicione formule prognozirati ishod skorih izbora. Čini se da aprilski izbori, njihovi rezultati neće doneti razrešenje, već će dalje uvećati socijalnu i političku polarizaciju. Posebno i specifično ako dovedu do opozicionog „osvajanja“ Beograda i pukotina u režimu vlasti. I to u okviru geostrateških igara u takođe politički nestabilnom i predizbornom regionu. U hibridnim režimima promene su moguće jedino složenom strategijom koja kombinuje rizični hod kroz zarobljene institucije sa dobro osmišljenim protestima koji onda menjaju, šire institucionalni okvir. Srbija nije svakako sinonim za demokratiju ali nije ni Belorusija ili Kazahstan. Nema čistih, „školskih“ i brzih rešenja, posebno ne bez umrežavanja aktivnih i obaveštenih građanki i građana. Proleću slede leto i jesen, kada će se videti koliko prenašminkano lice ekonomije i (ponovo) obećani antikoruptivni i antikriminalni zaokret korespondiraju sa stvarnošću. Autor je profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu