O Pašiću, Klemansou, Titu, Tolstojevoj i Ciganmali

Od kad se u građanskom ratu raspala Jugoslavija, sve je više estradnih tumača njene pogubne prošlosti. O razlozima njenog krvavog kraha govore i pišu i školovani istoričari od Triglava do Đevđelije. Većina njih za „promašenu“ državu optužuju kralja Aleksandra Karađorđevića, Nikolu Pašića, čak i njihovog „potomka“, komunističkog „saborca“ Josipa Broza Tita. Svi su oni, „razume se“, bili antisrbi, antihrvati, anticrnogorci, antibošnjaci, antimakedonci... Svako ima pravo da misli i da kaže šta god hoće. A šta je istina? Naravno, ne svojom zaslugom, odrastao sam i vaspitan u toj „truloj“ Jugoslaviji, u kojoj nisam zadojen mržnjom ni prema kome. Za to su zaslužni moji roditelji, bake i deke. U našu kuću u Tolstojevoj ulici u Beogradu dolazili su i uvek srdačno ugošćeni i oni sa kojima se deda i baka nisu uvek slagali: kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, njegov brat princ Đorđe, knez Pavle Karađorđević, kraljevski namesnici dr Ivo Perović i dr Radenko Stanković, Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Ivan Meštrović, inž. Aleksandar Acović, dr Đura Đurović... Na terasi je sedeo i albanski kralj Zogu. Princ Đorđe, na primer, nije hteo ničim drugim da se služi, osim neoljuštenih kuvanih jaja - plašio se da će u našoj kući da ga otruju, jer se sa Pašićem nije voleo. Dolazio je i pored toga, jer se sa dr Milutinom Jovanovićem ne samo družio, već i uvažavao i voleo. Bili su toliko bliski da ga je princ pozvao da zajedno idu i u ludnicu u Toponici. Posle Drugog svetskog rata, zbog mog brata od tetke Dragutina Rajevca i mene, dolazili su roditelji naših devojaka, dr Olga (nosilac Partizanske spomenice i ratna sekretarica Josipa Broza) i Avdo Humo (narodni heroj), i Dragica (nosilac Partizanske spomenice) i Voja Leković (narodni heroj). Dolazili su, naravno ne zbog nas dvojice, i naši komunistički rođaci, dr Najdan Pašić, pesnik i akademik Dušan Matić, prva komšinica Razumenka Zuma Petrović, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture... Dolazio je tu, obilazeći svog sina Radeta, koji je, takođe, imao kuću u Tolstojevoj, i moj pradeda Nikola Pašić. E sad, nekoliko reči moje bake Nadežde, udate Vujović, rođene sestričine Nikole Pašića: „Išla sam sa ujakom u Pariz kad nas je primio predsednik francuske vlade Žorž Klemanso. Primio nas je u svom stanu. Bio je u kućnoj odeždi, što je mene veoma začudilo i razočaralo. Kad smo odatle otišli u hotel, rekla sam ujaku: `Baš nas je ponizio`, a on je na to rekao: `Naprotiv, on nas je primio kao najveće prijatelje, jer se samo prijatelji primaju u kuću i u kućnoj odeći’.“ „Na Terazijama, u kući Krsmanovića u Beogradu, u kojoj je 1918. godine proglašena i Kraljevina SHS, u kancelariju Nikole Pašića došao je u audijenciju britanski premijer Lojd DŽordž. Ja sam sa Pavom, ćerkom Nikole Pašića i mojom sestrom od ujaka, gledala kroz ključaonicu da ujak pušta zvaničnog gosta da ga čeka četvrt sata, iako ništa ne radi. Kad ga je konačno primio, navodno se začudio što mu niko nije rekao da ga uvaženi gost čeka i prekorio sekretara strogo. Kad je ispratio Lojda DŽordža, rekao je Pavi i meni: `Ja sam njega u Londonu čekao da me primi, pa neka sad čeka i on mene’.“ „Došao ujak sa kraljem Aleksandrom kod nas u vilu u Tolstojevoj uoči Božića. Kralj kaže ujaku: `Šta će vam krizbaum?’ A ujak trlja bradu pa odgovara: `Vaše veličanstvo, ovo nije krizbaum, ovo je naša pravoslavna jelka.` Kralj zaćuta.“ Baka mi je ispričala i ovo: „Posle jednog od mnogobrojnih bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu, Ivo Andrić sa Pavom Pašić, ćerkom Nikole Pašića, došao je da se sakrije u naš podrum. Kad sve utihnu, Milutin (moj tata, primedba M.V.) sa ujakom (bakinim rođenim bratom, primedba M.V.) dr Milutinom Jovanovićem (nekadašnjim poslanikom u Berlinu, Bernu i Varšavi i kolegom Ive Andrića) otpratiše Andrića do Topčiderske zvezde. Usput Andrić pita: `Šta ćemo, gospodine Jovanoviću, da radimo ako dođu komunisti?’ Na šta mu je dr Jovanović odgovorio: `Pa, otići ćemo odavde!’“ Deda je ostao ovde, živeo je jedno vreme u Tolstojevoj 13, a zatim u podrumu i na tavanu u Francuskoj ulici 21 u Beogradu, kod Pave Pašić, svoje sestre od ujaka. Ivo Andrić nikad više nije došao u Tolstojevu. Nije više poznavao ni mog oca, ni dr Milutina Jovanovića. U kuću u Tolstojevoj dolazili su i „levi“ i „desni“. Za sve su bila otvorena vrata, osim za nemačkog okupatora, zbog čega je 1941. moj deda, inž. Marjan Vujović dao neopozivu ostavku na mesto v. d. direktora Tehničke direkcije Beograda. Jedan je od potpisnika peticije protiv nemačke okupacije Jugoslavije. U kuću se potom uselio visoki nemački oficir sa posilnim. Vujovićima su okupatori ponudili privilegije ako ostanu, ali je inž. Marjan sve odbio. Ubio je svoju staru dogu Flokija, jer nije mogao da je prehrani u vremenu oskudice i sa porodicom otišao u svoje rodno selo Trnavu kod Čačka. Posle Drugog svetskog rata u pola vile više od tri decenije bili su useljeni nepozvani stanari. Vile u Tolstojevoj 13, tačno prekoputa rezidencije sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića, više nema. Sagradio ju je moj deda, inž. Marjan Vujović, a srušio Toplica Spasojević, jedan od bogatijih srpskih biznismena. Posle Drugog svetskog rata u Pašićevu kuću u Francuskoj 21 naseljene su kirajdžije, a ćerka Pava „dobila“ je podrum i tavan u sopstvenoj kući. Mnoga značajna istorijska dokumenta kirajdžije su bacile u kante za đubre. Zahvaljujući nekom nepoznatom prolazniku, koji je shvatio da su u pitanju spisi bitni za istoriju, deo dokumenata je spasen i prenet u Arhiv Srbije. Još koja reč o delu nacionalne istorije. Kratko slovo o dedi, maminom rođenom ujaku, soluncu i akademiku dr Kosti Todoroviću. Mnogo je godina trebalo da prođe da bi se kao predsednik Udruženja nosilaca Albanske spomenice izborio za njihov isti status koji su već imali nosioci Partizanske spomenice. Bio je kandidat za predsednika SANU posle Drugog svetskog rata, ali se - kako mi je kasnije ispričao akademik Aleksandar Deroko - sa ondašnjim akademicima dogovorio da je bolje da to mesto pripadne časnom Pavlu Saviću, velikom naučniku, pariskom asistentu Pjera i Marije Kiri. Zašto ne pomenuti i partizansku prošlost Savićevu, koji je bio šifrant pri Glavnom štabu NOVJ? Kad je akademik dr Kosta Todorović dobio Zlatnu diplomu Univerziteta u Gracu i Zlatnu plaketu Srpskog lekarskog društva, čiji je predsednik bio, u zahvalnoj besedi rekao je i ovo: „Mene ne interesuje ko je ko i odakle je, ja sam lekar i moj posao je da lečim. Za mene su pacijenti i oni iz Ciganmale i oni iz Užičke ulice.“ Kad je umro, 1975. Politika je o njemu objavila gotovo čitavu stranu. Pri dnu strane objavljen je i „Telegram saučešća Predsednika Republike“. Nigde nije pominjan Tito, iako je u to vreme bio živ, a dr Todorović mu je, pored dr Zagorke i akademika Radivoja Berovića, po potrebi bio u timu lekara. Na sahrani mu je opelo služio tadašnji patrijarh German u sasluženju sa više vladika SPC. Dok je trajalo činodejstvovanje, političko rukovodstvo Srbije, predvođeno Dražom Markovićem, predsednikom Predsedništva SR Srbije, stajalo je sa strane. Razbežali su se da ih neko, valjda, ne poveže sa Crkvom i soluncima. Ukopu u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu od zvaničnika prisustvovao je samo akademik Pavle Savić, predsednik SANU. On se nad odrom od dr Todorovića oprostio rečima: „Kao lekar, intelektualac i javni radnik u punoj meri odužio je svoj dug narodu u jednom od najburnijih razdoblja njegovog živstvovanja i tako je postao za buduće naraštaje uzor čoveka kod koga nema raskoraka između reči i dela.“ Na večni počinak ispratili su ga solunci u narodnim nošnjama i opancima, sa svećama i cvećem u rukama. Nijedne novine, ni nacionalna televizija, nisu objavile sliku solunaca.