Amerikanci nisu raspoloženi za još jedan rat

Sve dok politički lideri nastavljaju da istorijske narative koriste kako bi raspaljivali nacionalističke sentimente, moć tih mitova neće biti nadvladana, kaže Ijan Buruma, holandski publicista i pisac sa stalnim boravkom u Sjedinjenim Državama, u intervjuu za Project Syndicate. Ekskluzivna prava objavljivanja Buruminih kolumni za Project Syndicate, pa tako i ovog intervjua, u Srbiji ima naš nedeljnik. Pisali ste 2019. da političari koji raspiruju „tribalističku mržnju“ i ohrabruju „huliganski duh“ nanose ozbiljnu štetu liberalnoj demokratiji. Šestojanuarski napad na američki Kapitol, iniciran istupom tadašnjeg predsednika Donalda Trampa, predstavljao je egzemplaran primer kako politički lider ljudima „stvara osećaj da su dobili dozvolu da naruše sve norme civilizovanog ponašanja“. Godinu dana kasnije, smatrate li da je napravljen ikakav napredak u smeru koji bi vodio vraćanju tog duha u bocu? Ili fokus na „nedostojno“ ponašanje nekih i dalje skreće pažnju s problema koje je Tramp eksploatisao? Uopšte ne mislim da je duh vraćen u bocu. U laž da je Tramp „pokraden“ na izborima i dalje je uvereno preko 60 odsto republikanskih birača. Grupe koje veruju da im neko otima zemlju, ili da beli Amerikanci bivaju „zamenjeni“ manjinama i imigrantima druge boje kože, nasilje vide kao legitiman način da uzvrate. U njihovim umovima, Trampov reizbor bi im dao dozvolu da postupaju u skladu s takvom percepcijom. Trojica penzionisanih američkih generala upozoravaju na mogućnost nove, ozbiljnije pobune - i „smrtonosnog haosa“ u redovima američke vojske - tokom 2024. godine (kada slede predsednički izbori, prim.). To je razlog zbog koga sve demokrate - a ne samo članovi Demokratske stranke - moraju da preuzmu sve moguće pravne korake kako bi bili smanjeni izgledi da se tako nešto desi. Fokus na „nedostojno“ ponašanje rulje možda zbilja predstavlja skretanje pažnje, ali od esencijalne je važnosti da oni koji tom masom manipulišu i huškaju je za to snose odgovornost. Prošlog februara predvideli ste da bi to što predsedniku DŽou Bajdenu „nedostaje harizma moglo da bude njegova najveća snaga“. „Briljantan ili herojski lik“, kakav Bajden nije, imao bi manje šanse nego neki „vešt politički operator“, kakav Bajden jeste, da sprovede novi NJu dil potreban Sjedinjenim Državama. Bajden je na zakonodavnom planu postigao mnogo više nego Tramp, uprkos daleko tanjim većinama u oba doma Kongresa. Ali sad kad njegov rejting tone, kako uveriti Amerikance da im je potreban neko poput Nevila Čemberlena - a ne neko poput Vinstona Čerčila - da bi ih izveo iz kriza kroz koje danas prolaze? Pre svega, nekakav Čerčil je poslednje što je Americi u ovom trenutku potrebno. Čerčil je bio inspirativan lider u ratu, ali njegov liderski stil nimalo nije bio prikladan za mirnodopsko doba. I mada je Bajdenov rejting sada nizak, to je verovatno u najvećoj meri odraz ponovnog broja rasta inficiranih kovidom, te kontinuiranog rasta inflacije. Kad pandemija bude stavljena pod kontrolu a inflacija počne da opada, njegova popularnost bi ponovo mogla početi da raste. Avaj, to se možda neće desiti pre ovogodišnjih međuizbora (za Predstavnički dom i Senat, prim.). U svakom slučaju, ne mislim da bi bilo mudro da se Bajden, koji ima 79 godina, kandiduje za drugi mandat 2024. Ustupajući mesto nekom mlađem kandidatu učinio bi svojoj zemlji - i čitavom svetu - veliku uslugu. Jedan lider koji bi voleo da ga doživljavaju kao modernog Čerčila, pisali ste prošlog septembra, jeste britanski premijer Boris DŽonson. Taj „Čerčilov kompleks“, kako ga nazivate u istoimenoj knjizi, sugeriše da bi DŽonson mogao da podlegne „instinktivnim simpatijama za specijalne odnose“ sa SAD koji su „Britaniju već uvukli u nekoliko budalastih američkih ratova“. U eri započetoj britanskim izlaskom iz Evropske unije, kakve alternative toj „fiksaciji“ na specijalne odnose sa SAD Britanija zapravo ima? Na mnogo načina, šteta izazvana Bregzitom je već načinjena, s tim da će britanska ekonomija i dalje trpeti njegove posledice. Sloboda kretanja je uskraćena britanskim državljanima koji bi da rade u inostranstvu i Evropljanima koji bi da rade u Britaniji, a britanski odnosi s evropskim susedima su narušeni. Kao što pokazuje jedna nedavna anketa, to nije ono što većina Britanaca želi. Slažem se s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom da bi Evropa trebalo da smanji zavisnost od SAD kad je u upitanju njena bezbednost. Uostalom, Britanija je za SAD daleko manje važna od nostalgije koju specijalni odnosi impliciraju. A ideja da bi Ujedinjeno Kraljevstvo moglo da bude „indopacifička“ sila je prosto smešna. Britanija više nije deo EU, ali je i dalje deo Evrope. Stoga bi trebalo da tešnje sarađuje s Francuskom, jedinom drugom evropskom zemljom koja ima izvesnu težinu kada je reč o vojnoj moći. Što pre Britanija i EU nađu prijateljski i kooperativni modus vivendi, to bolje. Često ste ukazivali kako istorijski narativi - od kineskog „stoleća poniženja“ do Čemberlenovog „kukavičkog“ popuštanja nacističkoj Nemačkoj - i dan-danas usmeravaju međunarodnu politiku. Kako moć tako potentnih narativa može da bude nadvladana ili kanalisana na takav način da doprinesu dugotrajnom miru i stabilnosti na žarištima poput Tajvana ili Ukrajine? Sve dok politički lideri nastavljaju da takve narative koriste kako bi raspaljivali nacionalističke sentimente, moć ovih mitova neće moći da bude nadvladana. Ali za mnoge lidere to je jedini način da dođu do vlasti ili na njoj ostanu. Štaviše, da bi se takvo stanje promenilo, režimi u zemljama poput Rusije i Kine morali bi da postanu manje autoritarni i da više izlaze u susret različitim gledištima u javnom mnenju, dok bi zapadne zemlje - pre svih SAD - morale da poprave stanje svojih demokratija. Zbilja verujem da će Čemberlenov duh, barem neko vreme, počivati u miru; ne bi se reklo da su Amerikanci trenutno raspoloženi za još jedan rat. Ali naravno, mnogo je faktora - od kojih na poslednjem mestu svakako nisu ponašanje Rusije i Kine - koji bi mogli uticati da se to promeni. Nisam optimista kad su u pitanju izgledi da autoritarnost u tim zemljama u dogledno vreme počne da slabi. Vaša knjiga Taming the Gods: Religion and Democracy on Three Continents iz 2012. ukazuje na izazov koji religija predstavlja sekularnoj politici. Šta je potrebno kako bi se „pripitomila“ religija u zemlji poput SAD? I obrnuto, da li je francuski princip laiciteta, na osnovu koga se izražavanje verskih osećanja često suzbija u ime striktnog sekularizma, upotrebljiv model? SAD bi trebalo da se drže principa odvojenosti države i crkve na način na koji je to propisano ustavom. Velika ironija novije američke istorije jeste da taj dugotrajni (ali često osporavani) aranžman koji su uspostavili protestantski očevi osnivači kako bi verske vlasti držale podalje od političke vlasti danas osporavaju ne samo protestantski evangelisti, nego u sve većoj meri i desničarski katolici poput najmanje četvoro sudija Vrhovnog suda, bivšeg ministra pravde i državnog tužioca Vilijama Bara i ekstremno desnog aktiviste Stiva Benona. Francuski princip laiciteta je izvorno osmišljen kako bi Katoličku crkvu sprečio da se meša u poslove Republike. Stoga bi se, s obzirom na trenutno stanje stvari u SAD, moglo učiniti kako bi to bio koristan model i za Ameriku. Ali ja ne mislim da jeste. Za razliku od francuskog, američki pristup principu odvojenosti države i crkve za cilj je imao da zaštiti ne samo integritet sekularnih institucija, nego i autonomiju verskih institucija. Ovo je jedna od temeljnih razlika između Američke i Francuske revolucije. U knjizi The Wages of Guilt: Memories of War in Germany and Japan iz 2015, sugerišete da je, nasuprot Nemcima koji su se u velikoj meri suočili s istinom o najmračnijim poglavljima vlastite istorije, Japan još daleko od toga. Nedavni pokušaji zapadnih zemalja da se konačno suoče s nasleđem ropstva i kolonijalizma pokazali su se krajnje kontroverznim, kao što pokazuje primer debate u SAD o „kritičkoj rasnoj teoriji“. Mnogo se pisalo o tome šta je sve ispravno Nemačka učinila nakon Drugog svetskog rata, ali šta su Japan - pa i sama Nemačka - činili pogrešno? I da li posleratno iskustvo nudi bilo kakve korisne lekcije za aktuelno suočavanje s pitanjem rasizma? Da budemo načisto, kad kažemo da je „Nemačka“ zauzela relativno dobar odnos prema svojoj nacističkoj prošlosti, pod tim podrazumevamo bivšu Saveznu Republiku Nemačku, ne Demokratsku Republiku Nemačku. U svakom slučaju, nisam siguran da ima puno korisnih lekcija koje bi mogle biti primenjene na sadašnje rasne tenzije u SAD. Nemačka i Japan su morali da obnove odnose sa zemljama koje su okupirali - a u slučaju Nemaca i čije su stanovništvo pokušali da unište. One su takođe uložile trud da obične ljude edukuju o skorijoj prošlosti, i na tom planu nisu uvek bile uspešne. Ali ni Nemci ni Japanci - kao ni zemlje koje su okupirali - više ne moraju da se nose s ozbiljnim socioekonomskim posledicama Drugog svetskog rata. U Nemačkoj živi zanemarljiv broj Jevreja, a ni oni koji žive nisu izloženi represiji. Socijalni problemi na istoku zemlje nisu posledica nacizma, nego komunizma. Situacija je sasvim drugačija u SAD, gde nasleđe ropstva i dalje utiče na živote i životne stavove potomaka robova, kao i belačkog stanovništva. Ritualni gestovi, finansijske kompenzacije ili ideološko obrazovanje - bila to „kritička rasna teorija“ ili nešto drugo - taj problem neće rešiti. Jedini način da se to prevaziđe jeste akcija - na primer, da se crnačkom stanovništvu obezbedi pristup boljim školama, boljim stanovima i boljim radnim mestima. Situacija će se popraviti tek kad crni Amerikanci budu imali iste izglede za pristojan život kao i bilo ko drugi. Kada ste se 2019. osvrtali na burne reakcije koje je izazvala vaša odluka da, u svojstvu urednika NJujork rivju of buks, objavite članak Điana Gomešija, optuženog za silovanje, koristeći primer iz vaše knjige Murder in Amsterdam: Liberal Europe, Islam, and Limits of Tolerance, ukazali ste na razliku između podrške slobodi govora nekog ko se suprotstavlja nekoj moćnoj instituciji i slobodi govora nekog ko napada ranjivu manjinu. Moglo bi se tvrditi da ta opaska u velikoj meri objašnjava buru koju je izazvala odluka da ponudite prostor Gomešiju. Postoji li principijelan način na koji urednici i drugi koji oblikuju javni diskurs mogu da osiguraju da sloboda izražavanja ne radi u korist očuvanja na diskriminaciji zasnovane dinamike moći? Ne bih Gomešiju dao prostor da je napao ranjivu manjinu. On nije napadao nikoga. Napisao je lično svedočanstvo o tome kako društvo nastavlja da ga kažnjava i nakon što je na sudu dokazana njegova nevinost. To je bilo nešto što me je interesovalo. Da li jedno takvo viđenje radi u korist očuvanja na diskriminaciji zasnovane dinamike moći zavisi od toga kako ko gleda na to, i o tome se može razgovarati. Verujem da urednik ili pisac treba da ima slobodu da objavi nešto što je sporno ili kontroverzno, i trebalo bi da ljudi imaju slobodu da to onda kritikuju. Ali taj pisac ili urednik ne bi trebalo da zbog toga ostane bez posla. (Buruma je u septembru 2018, pod pritiskom zbog objavljivanja pomenutog članka, podneo ostavku na uredničko mesto u NJujork rivju of buks, prim. prev.) Valter Benjamin je pisao da „ne postoji nijedan dokument o civilizaciji koji nije u isto vreme i dokument o varvarstvu“. Vaša knjiga iz 2014, Theater of Cruelty: Art, Film and the Shadows of War, mogla bi da bude shvaćena i kao proširena meditacija na temu ove dijalektike. Koji savremeni umetnici ili umetnička dela po vašem mišljenju uspevaju da sublimišu naizgled neograničeni kapacitet ljudskog roda za varvarstvo? Holokaust je najveće varvarstvo 20. stoleća. Veliki deo umetničke delatnosti Anselma Kifera čini suočavanje s nasleđem tog neizbrisivog zločina u Nemačkoj. Od svih filmova koji su pokušali da pojme užase Drugog svetskog rata, mislim da je film Elema Klimova Idi i gledaj (1985) u tom smislu otišao najdalje. A kad je o subliminalnom nasilju reč, mislim da filmovi Kventina Tarantina, iako neujednačenog kvaliteta, predstavljaju dobar primer. © Project Syndicate, 2022.