Po volji Alaha ili Amerike

Za NIN iz Luksora Ako igde možete da zaboravite na koronu, onda je to Egipat. Za ulazak vam je potreban samo zeleni ausvajs, čija se valjanost proverava letimičnim pogledom. Maske ne nosi ni pola procenta stanovništva, mahom starije žene. Za njih je osmišljen plastični gedžet o koji se, preko hidžaba, kače vrpce maske, što napred ostavlja otvor za oči, koliki je bio i pre pandemije. Distance su minimalne u prenaseljenim mestima koja čine svega 7,7 odsto površine zemlje od milion kvadratnih kilometara. Ostalo je pustinja. Konkretno, proces stiskanja se odvija po mikrobusevima, najpopularnijim prevoznim sredstvima, kao i uličnim pijacama... i čestim masovnim svadbenim slavljima i pomenima. U takvom ambijentu gužve i stalnog meteža, kovid-ambulante su nevidljive, ako ih uopšte ima. Preko radija i TV-a mahom se sluša Ku’ran, a ne vesti, što takođe održava dobro raspoloženje. Žitelji manjih varoši skloni su da filozofiraju da „korona ne postoji, da smo korona mi sami“. Bez obzira na to da li smo vakcinisani, a jesmo u sličnoj srazmeri, ako se posmatraju zvanični podaci naših dveju država. Nezvanično, ovde je odskoro vakcina uslov pri dizanju kredita, kupovini kola, odlaska u penziju... I šta onda neki rade? Kupe falsifikat. Inače, u površnom razgovoru, na šta je turista omeđen, virus se ne pominje, jer to ne bi bilo u duhu turističkog gostoprimstva, u prividnom zaletu početkom januara. Kad su se Srbi razmileli po Hurgadi, zapadnjaci po egzotičnijim mestima, dok Rusa ima svuda, u deluks smeštaju. Baš ako sa nekim od lokalnih ljudi postanete nešto bliži, taj će okriviti koronu za drastičan pad broja gostiju. Neko će ipak reći da je za to još krivlji odnos Zapada prema predsedniku zemlje, Abdelu Fatahu el Sisiju. Jednom od predvodnika Arapskog proleća, sa kontroverznom reputacijom i u samom Egiptu. „Zapadni mediji svašta pišu i plaše turiste“, smatra tridesetogodišnji Šerif Hasan, na ispomoći stricu u radnji i restoranu na zapadnoj strani Luksora. Taj delić priobalja (Ramle ili Pesak) odiše retro šarmom šarenih kafanskih stolnjaka i neasfaltiranih ulica (kao i ogromni deo urbanog Egipta). Šerif je jedan od retkih što strance ne vuče za rukav, kako se doživljava manir upornog nutkanja koječega, od suvenira, taksija, motocikala, tuk-tukova.., do prevoza na drugu obalu Nila i raznoraznih izleta u drevnu istoriju. Po njemu je Sisi „najbolji predsednik do sada“, pa nabraja novostečene blagodati: dobre puteve, mnogobrojna radna mesta, na stotine bolnica, mnoštvo fabrika i mostova... U berićet spada i obnovljena pruga Kairo-Asuan, i veća socijalna davanja, i bolje organizovana vojska, i stroža saobraćajna policija koja je desetkovala udese. Egipat je dobio i više čiste vode, ali je od svega najvažnija sigurnost, nastala zatiranjem kriminala. Čvrstom rukom predsednika, po Šerifovom mišljenju. Jedino što ne valja jesu poskupljenja, i ogromna cena za građevinske dozvole. Mogao bi Šerif da podmiti da napravi kuću na svom parčencetu zemlje, kao što rade oni za vakcinu (kao i pi-si-ar), ali, tada mu ne bi ostalo novca za zidanje. A dok ga ponovo skupi, moraće da vadi novu licencu. Imati nešto svoje, za njega je neprikosnoveni imperativ, iako se dobro slaže sa brojnom familijom, sa kojom stanuje. Zato gotovo da zavidi onima na desnoj obali koje su vlasti iselile ne bi li konačno bila otkrivena Avenija sfingi što se proteže skoro pa tri kilometra od hrama u Karnaku do drugog u Luksoru (što je ispraćeno veličanstvenom ceremonijom, čiji se snimak emituje na hurgadskom aerodromu). Za svoje divlje napravljene kuće, ti srećkovići su dobili legalne stanove. Da li bi on prodao zemlju kada bi dobio dovoljno para? I bi, i ne bi, zavisno od ponuđene cifre i boljitka po državu. Da li manje državnog dobra želi Husein, menadžer jednog er-bi-en-bija, ako kaže da su ti stanovi daleko u planini, i da ih niko zapravo ne želi, jer je sav život uz Nil? I ako novoj pruzi spočitava da vozovi drastično kasne, a sigurnosti da je militaristička? Međutim, Husein ovo ne bi izrekao u prisustvu Šerifa, jer se ovde ne zadeva oko politike. Među nama, Šerif veliča napredak Egipta i građenjem novih džamija i crkava, od kojih u jednu može da stane 20.000 vernika. Sisi je takva faca da čestita Božić svim hrišćanima! I još je napravio Novi Kairo, pa administrativni centar prestonice premešta u pustinju. Reklamne skice projekta na netu nagoveštavaju srećne stanare staklenih oblakodera što neodoljivo podsećaju na Dubai. Ili..? Čiji se novac na ovo troši? „Egipatski“, Šerif je siguran da nisu u pitanju krediti. Koju lepu reč za Sisija ima i njegov stric Muhamed, glava porodice. Ta vrsta hijerarhije ovde se vrlo ceni, pa se sestrić povlači iz razgovora. „Sisi nije diktator (zašta se sumnjiči), on je doktor“, starac zaokružujuje sve što je Šerif izneo. Istina, i Mubarak je bio dobar, ali „okružen lošim ljudima“. Muhamed se seća i Nasera i Sadata, sa nostalgičnim sentimentom, iako samo Sisiju pripisuje moć ispunjenja snova svakog Egipćanina. Ti snovi su sasvim skromni, shodni uobičajenom načinu života, nezamislivo usporenom i bez posebnih ambicija. Svaki pogled unapred praćen je uzrečicom „inšalah“. Po tom principu, ako Alahu bude po volji, biće dovršeni i započeti spratovi zgrada iz kojih štrči armatura. Iako gomile dokonih sede i puše, oni što rade, uposleni su od jutra do sutra, ali se teže i prljavije radnje poveravaju mlađima. Nasrtljivost je legitimni vid konkurencije, imun na ogovaranje „zaista vrednih“ na račun drugih što teže za „lakom zaradom“, koje nema bez neke vrste prevare. „Osvešćeniji“ tu tananu notu animoziteta stavljaju u kontekst „fitne“, razdora pod tuđim uticajem, kakva je bila i revolucija, kada su „strane tajne službe radile na razbijanju Egipta, iz čiste zavisti“, kako to posmatra Sale(h), kapetan feluke, arapske jedrilice ručne izrade. „Mir je jeftin, a rat vrlo skup“, on poentira. I naglašava glavnu vajdu – prodaju oružja tolikih razmera da danas svaka familija raspolaže bar po jednim mitraljezom. Iza svega stoji Amerika, Sale(h)u se podrazumeva. U isto veruje i Muhamed, koji kaže: „Amerikanci su krivi za sve loše, i uskoro će im doći kraj“. Posledično američkim „zlodelima“, žao mu je Irana, Iraka, Sirije, Jemena.., pa i Bosne, po čijoj blizini Srbiju jedino prepoznaje ona šačica vanhurgadskih Egipćana koja je uopšte čula za našu državu. NJu stoga ne vezuju za izvoz recepta za Arapsko proleće. Ni Jugoslavija im ništa ne znači, za Tita nikad nisu čuli, kao ni za Noleta Đokovića. NJih zanima fudbal i u tom smislu se diče Muhamedom Salahom. Kad on zabije gol, osećaj je „vau“, baš kakav im pruža i Sisi, svojom politikom. Međutim, vremešni Seif, Nubijac, ima sasvim drugačije mišljenje. „I Naser, i Mubarak, i Sisi, deo su vojnih struktura, sa jedinim ciljem da ojačaju armiju, u koju regrutuju nesposobne za bilo koji drugi posao“, on primećuje. Naser mu je posebno odbojan, odgovoran za raseljavanje nubijskog stanovništva zbog izgradnje brane u Asuanu, kad su potopljeni i mnogi njihovi hramovi. Paralelno se radilo i na zatiranju nubijske kulture i jezika, a sve „pod masonskim uplivom“. Jedini koji je „mislio svojom glavom“ bio je Sadat (zašto je njome i platio u atentatu 1981). Način na koji govori Seif je delikatan, ali bez ikakvog straha od posledica, za razliku od Šerifa koji u polušali kaže da se nada da posle svojih reči neće da završi „iza rešetaka“ . Sve iako je imao same afirmativne tvrdnje, jer ko zna „ko će to kako da protumači“. Ta zebnja nije bez osnova, kako svedoči primer Kaira, gde policija zna da bane u stanove u centru, ako se primeti da ih deli omladina. LJubazno, ali bespogovorno policajci traže na pregled sadržaj mobilnih telefona i kompjutera, putem kojih je, a posredstvom društvenih mreža, revolucija i buknula. U strahu, mladi se sele ka periferiji u želji za privatnošću. Tek oni ne pričaju o politici, „u paranoji da i zidovi slušaju“. Insistiranje na patriotizmu, vrlo bliskom nacionalizmu, forsira se od osnovne škole, zbornim pevanjem himne pred časove. Do zrele dobi osećaj pripadnosti naciji narasta nezavisno od simpatija prema vrhuški. Stoga Husein, iako inače skeptik, gotovo provokativno pita da li je Srbija bogatija od Egipta. Premda ne zna ni da li je ona evropska država. Pa sad, kako se uzme, u pogledu prirodnog i drugog blaga Egipat prednjači, moramo da priznamo. Ali, kad je standard u pitanju, tu smo znatno bolji jer vozimo novija kola, ne živimo u tom broju u trošnim kućercima, idemo u strane zemlje – izazvani, i sami postajemo „patriote“. Prosečna plata, opet, ne može da bude merilo ni tamo ni ovde, jer ne odražava stvarni disbalans između bogatih i siromašnih. Tako i Egipćani imaju i buljuke prosjaka i svoje „baje“ na čelu kompanija u čijem su vlasništvu neka nilska ostrva (nekad prinčevska). A Samih Saviris poseduje El Gunu, mnogo luksuzniju od Hurgade, koju, zbog veštačkih kanala, zovu Venecijom na Crvenom moru. S druge strane, sirotinja je vrlo pogođena merama štednje, kao delom Sisijeve strategije napretka. Ali, sve je to volja Alaha, kako većina rezonuje. Najveći ponos svakog je stoga hadžiluk u Meku, što je ranije bilo „daleko pristupačnije“, o čemu govore murali na mnogim kućama, sad uveliko izraubovanim. Sa iscrtanim avionima, brodovima, konjima, kamilama, kako su domaćini išli na hodočašće. Kao dokaz religioznosti danas služe tamne mrlje na čelu muškaraca, nastale predanim klanjanjem, dok je većini Meka nedostižna. Svejedno kojeg su ranga, Egipćani su stalno nasmejani, spremni i da prime šalu na svoj račun. Često preterana ljubaznost ponekad ipak budi dozu podozrenja žrtve prema predatoru. Osetljivi na svoje dostojanstvo, poželeće da dobiju fidbek pitajući stranca za utisak. „Otvoreni ste i srdačni“, bio bi najpošteniji odgovor. Ono što bi ostalo prećutano jeste veća simpatija prema prostodušnijim Nubijcima, kontinuirano potlačenim. Za razliku od Kopta, u kojima Sisi prepoznaje izvor glasova, pa im podilazi građenjem bogomolja i čestitanjem praznika. Šta su sve oni zajedno od njega dobili, teško je dokučiti u kratkom krstarenju Egiptom. I da li su opustele suvenirnice, smeštajni kapaciteti, arheološki punktovi.., rezultat njegove politike, ili pak pandemije. Kao i da li česti vojni ček-pointi služe za zaštitu od terorista, ili da lokalnom stanovništvu uliju poverenje u snagu države. Ako to bude po volji Alaha, ili možda Amerike... Dragana Nikoletić