Stranputice „Sijeve misli“

Diktatori ne vole kad drugi ocenjuju njihov rad. Svaka procena uspeha ili neuspeha takvih lidera, čak i kada stiže od bliskih saradnika i savetnika, veliki je korak ka potkopavanju njihovog autoriteta. Da budu kritikovani, a kamoli da kritiku podstiču - to ne dolazi u obzir. Mora biti da kineski predsednik Si Đinping, najmoćniji lider Komunističke partije Kine još od vremena Mao Cedunga, u tom pogledu gaji posebno snažna uverenja. Na ovogodišnjem 20. kongresu KP Kine Si će tražiti podršku za svoj plan da na vlasti ostane i u trećem mandatu, čime će biti ukinuto ograničenje, koje je svojevremeno uveo Deng Sjaoping i sve do sada je bilo poštovano, da nijedan lider na vlasti ne ostaje duže od dva mandata. Takav aranžman delom je osmišljen kako bi se sprečio povratak u diktaturu Maovog tipa, i njegovim uvođenjem je rukovođenje KP Kine uspešno kolektivizovano. Ali dovoljno je baciti pogled na kult ličnosti koji je uspostavio Si i prokljuviti značenje „Sijeve misli“, sada uključene i najviše partijske akte, da bi se shvatile namere aktuelnog kineskog lidera. Prvo, Sijeva sveobuhvatna filozofija afirmiše princip da je KP Kine nastavljač svega najboljeg iz kineske istorije i kulture. Drugo, snažno je prisutan element na istorijskom resantimanu utemeljenog nacionalizma. Treća, i verovatno najvažnija, jeste instrukcija partijskom članstvu i svim Kinezima da nikad ne smeju da zaborave da je Si taj koji se pita za sve, od trenutka kad se ujutro probude pa sve dok pred spavanje ne ugase svetlo. A i nakon toga nastavlja da ih gleda i nadzire. No, iako Si ne želi da drugi preispituju njegov učinak, predsednikovi najbliži savetnici sigurno uočavaju da je protraćio godine tokom kojih je kineska moć, zahvaljujući vlastitoj ekonomskoj snazi i problemima u koje su zapadne zemlje zapale nakon globalne finansijske krize 2008, bila na vrhuncu. Egzistencijalni problemi Kine koja je prešla svoj zenit sada će postati još očigledniji. Zemlja više ne izgleda kao neupitno nova i zabrinjavajuće uspešna sila kakva je bila. U izvesnom smislu, to je čini potencijalno još problematičnijom i opasnijom po ostatak sveta. Najdramatičnija recentna manifestacija početka kineskog opadanja jeste kriza kompanije za promet nekretnina Evergrande. Upoređivati ovaj slučaj s kolapsom Leman bradersa 2008. ne čini se dobrom polaznom tačkom. Debakl Evergrandea prevazilazi okvire ogromnog tržišnog neuspeha i objedinjuje dve od tri velike egzistencijalne pretnje s kojima se suočavaju kineske vlasti. Prvi je prekomerna zaduženost, posebno u sektoru nekretnina. Danas je Kini potrebno da se zaduži dvostruko više da bi dostigla istu stopu rasta kakvu je imala pre deset godina. Kenet Rogof s Univerziteta Harvard i Juančen Jan s Univerziteta Cingua procenjuju da na sektore nekretnina i građevine otpada 29 odsto kineskog BDP-a. Prodaja zemljišta posebno je važna kao generator prihoda lokalnih samouprava, a nekih 78 odsto kineskog personalnog bogatstva čine domovi u kojima ljudi žive. A ukupna zaduženost Kine se između 2008. i 2019. povećala osam puta, i sada je skoro tri puta veća od njenog BDP-a. Drugi kapitalni problem Kine je onaj demografski: vrtoglavi rast zaduženosti i opadajuća produktivnost praćeni su dramatičnim smanjenjem radno sposobnog stanovništva. Procenjuje se da će do 2050. broj ekonomski aktivnih Kineza opasti za 194 miliona. Povrh toga, u padu su i broj porodica i stopa priraštaja, budući da je neravnoteža u broju muškaraca i žena i dalje prisutna. Taj nesklad je najveći među najmlađima: među onima uzrasta od 10 do 14 godina, na svakih 100 devojčica ima 120 dečaka. S obzirom na opadajući broj porodica, nimalo ne čudi da je bum stanogradnje za posledicu imao nebrojeno mnogo praznih stanova i najmanje pedeset gradova-duhova (potpuno novih gradova koje nema ko da naseli, prim.). Sijev odgovor na rastuće ekonomske probleme bio je da udvostruči svoju posvećenost povećanju kontrole nad kineskim privatnim sektorom - koji je produktivniji od državnog - te favorizovanju velikih firmi u državnom vlasništvu. Takva politika motivisana je Sijevim strahom od gubitka kontrole - odnosno prelaska kontrole u ruke velikih tehnoloških firmi - kao i svešću o tome da sistem nagrađivanja za dostignuća u privatnom sektoru uvećava nejednakost, koja predstavlja treću slabu tačku kineskog komunizma. DŽini koeficijent, kojim se meri nejednakost prihoda i bogatstva, pokazuje da je u današnjoj Kini nejednakost veća nego u mnogim razvijenim zapadnim zemljama, i da se približava američkim nivoima ekonomskog dispariteta. To što je nekolicina milijardera primorana da se odrekne dela svog bogatstva u korist države, ili da ga usmeri u državne projekte, neće mnogo promeniti. Da bi nejednakost bila smanjena, kineski lideri bi morali da demontiraju samu strukturu moći KP, čiji je sistem nagrađivanja takav da favorizuje partijske ešelone koji sve drže pod kontrolom. Osim visoke zaduženosti, nepovoljnih demografskih trendova i rastuće nejednakosti, Sijeva Kina se s ogromnim izazovima suočava i kada je reč o resursima i stanju životne sredine. Ona uvozi više sirove nafte nego bilo koja druga zemlja, a ima problem i s bezbednošću hrane. Plaća se i ceh klimatskih promena, posebno kad je reč o nestašicama vode u severnom delu zemlje. Kina raspolaže sa samo sedam odsto globalnih rezervi pijaće vode, a u njoj živi 18 odsto svetske populacije; pritom, postoji veliki nesklad u pogledu toga gde je stanovništvo koncentrisano a gde se nalazišta vode nalaze. Kineski doprinos smanjenju globalnih emisija ugljen-dioksida verovatno će se ispostaviti kao dodatni ograničavajući faktor ekonomskog rasta, koji će u svakom slučaju verovatno stagnirati usled dužničkih i demografskih problema zemlje. Si bi stoga mogao da pokuša da političku kontrolu zadrži još opsežnijim merama nadzora i dodatnim uterivanjem straha u ljude, a sve to u okolnostima kad stanovništvo u sve većoj meri oseća efekte negativnih ekonomskih kretanja. Trebalo bi takođe da bude jasno da se, kad je geopolitika u pitanju, Sijev režim preigrao. Opsednut idejom da su Sjedinjene Države i njeni saveznici u liberalnim demokratijama u nezaustavljivom opadanju, Si se hvalio kako Kina želi „budućnost u kojoj ćemo mi imati inicijativu i zauzimati dominantnu poziciju“. Oslanjajući se na diplomatiju „vučjih ratnika“, Kina bi, veruju u Pekingu, trebalo da dominira indopacifičkim regionom i svetu demonstrira uspešnost vlastitog modela totalitarizma. Ali kineski susedi - od Indije do Japana, od Južne Koreje do Singapura, od Australije do Vijetnama - pokazuju rastuću spremnost da se odupru Sijevom demonstriranju sile. Osim toga, SAD nisu bez uspeha u uspostavljanju novih partnerstava sa zemljama tog dela sveta. Cilj nije da se oko Kine podigne ograda od bambusa, kao u nekom novom hladnom ratu. Umesto toga, liberalne demokratije nastoje da obuzdaju loše ponašanje Kine, nateraju je da plati cenu za siledžijska kršenja međunarodnih sporazuma, te sarađuju s njom kad je to u globalnom interesu - pod uslovom da se Peking drži dogovorenog. Objektivna istina, što bi rekli marksisti, jeste da je kineska agresivna diplomatija doživela neuspeh. Sada će Kina morati da promeni pristup. Opasnost leži u mogućnosti da Si, za koga neki veruju da je sklon rizicima, postane još agresivniji. Umesto da ekonomskim rastom obezbedi prećutnu političku saglasnost kineske javnosti, njenu podršku bi, u uslovima pogoršanja ekonomske situacije, mogao da pokuša da pridobije raspirivanjem nacionalističkih strasti - posebno kad je o Tajvanu reč. Alarmantno veliki broj eksperata danas na kineski napad na Tajvan gleda kao na realnu mogućnost. Stoga su po mnogo osnova ovo opasna vremena. Liberalne demokratije moraju da, diskretno ali odlučno, Sijevom režimu stave do znanja da su povučene crvene linije koje Kina ne sme da prelazi, i da jedna od tih linija prolazi kroz vode Tajvanskog tesnaca. Kris Paten kancelar Univerziteta Oksford, poslednji britanski guverner Hongkonga i bivši evropski komesar za spoljne poslove © Project Syndicate, 2021.