Đavolja rabota

Kao grom iz vedra neba odjeknula je izjava premijerke Ane Brnabić: „Ispunili smo sve zahteve ekoloških protesta i stavili tačku na Rio Tinto u Republici Srbiji!“ Budimo iskreni - svi smo ovim zatečeni! Naravno, malo je onih koji veruju da je tačka na Rio Tinto stavljena zbog ekoloških razloga i da je Vlada Srbije naprasno „pozelenela“. Ta tačka na Rio Tinto stavljena je iz očajanja, ne bi li ova vlast ikako opstala i nakon predstojećih izbora. Jer, i domaći „zeleni“ imaju zaleđinu sa Zapada. A koliko do prošle nedelje prorežimski tabloidi bljuvali su vatru na svakoga ko bi se usudio da kaže nešto protiv Rio Tinta. Bilo je i pozivanja na Svevišnjeg, koji se „potrudio da Srbima ispod zemlje podari ogromno bogatstvo od 200 milijardi dolara u rudama“. Ali, Svevišnji se, jelda, potrudio da „mnogi među Srbima pomisle da je kopanje rude – đavolja rabota“. Tako je „rudno bogatstvo pretvoreno u prokletstvo“, a sve to se dešava zemlji koja je nastala na rudarenju. Ali, `ajde baš da se podsetimo kako je to ova zemlja nastala na rudarenju i koju vajdu je od toga narod i onda imao? Srednjovekovnu Rašku osnovali su, zvanično, Nemanjići, pobivši trećinu stanovništva koje nije htelo da se odrekne stare vere i da primi hrišćanstvo. Pritom, treba odmah reći da su Nemanjići poreklom Sasi, koji su se kao vešti rudari raštrkali, najpre po Maloj Aziji. Naravno da je Nemanja hteo da sakrije to svoje sasko, rudarsko poreklo, pa je palio čitava sela iz kojih se širila priča da su Nemanjići došli „iz Bakarnog gumna maloazijskog, gde su radili kao rudari“. Uzgred, Nemanja je tamo i izgubio nogu u rudarskom oknu. Ni današnji ozbiljni i savesni istoričari ne mogu da utvrde ko je Nemanjin otac, a postoji sedam „kandidata“ za to mesto. A mati Nemanjina se uopšte ni ne pominje, niti se zna njeno ime. I, sve to podseća na biografiju i druga Tita... Prva rudarska stanica Sasa bila je Brskovo, gde su oni ne samo rudarili, već i gradom upravljali, uživali autonomiju, imali svog kneza, crkvu, sveštenstvo i autonomno sudstvo. Iz Brskova su, krajem 13. veka, odlazili na Rudnik, a potom i u Trepču i Novo Brdo. Dolaskom Sasa, srpska srednjovekovna država dobila je najnapredniju rudarsku tehnologiju. Ali, sada dolazimo na ono glavno - šta je od toga imao običan srpski narod u Raškoj? Ništa! Kao što narod ništa ne bi imao ni od Rio Tinta. Zlato i srebro Nemanjića odlazilo je u Veneciju, za „crno plemstvo“, kome su i Nemanjići pripadali. Danas, zlato iz Bora odlazi uglavnom za Kinu ili ko zna gde, a Borani ne mogu da izađu iz svojih stanova i kuća zbog nepodnošljivo zagađenog vazduha... Francuski putopisac Bukar je 1332. zapisao: „U Srbiji ima sto rudnika zlata i sto rudnika srebra.“ A putopisac Kratkovil dodaje: „Ono što je u Srbiji najznačajnije je da se tamo zlato i srebro mogu naći kao što se voda nalazi na izvorima.“ Sa svim tim zlatom su poslednji Nemanjići pobegli od Turaka u Veneciju i dalje na Zapad, ukrštajući se sa tamošnjim srednjovekovnim tajkunima, sa čijim se naslednicima i današnji srpski tajkuni povezuju. Turke rudarenje nije zanimalo, a kada su otišli odavde, Srbe su „zajašile“ srpske vojvode. Rudarski posao nastavio je kralj Aleksandar. On je zlatom iz Bora kupovao akcije francuske železnice, čeličana u Pitsburgu i rudnika dijamanata u Johanesburgu... K. G. Jung, moj guru iz Švice, glasno se pita: „Nisam siguran da je Svevišnji poturio Srbima ispod zemlje toliko rude zlata i srebra. Pre će biti da je to uradio Đavo. Sem ako Svevišnji i Đavo nisu u dosluhu!“ Na to se moja Crna nadovezuje: „Ako je Ana Brnabić odustala od Rio Tinta, znači li to da se odrekla i đavolje rabote? Ili će se vratiti Đavolu kada prođu izbori...“