Još da policija počne da isteruje iz karantina

To što su sve ulice već danima puste, ako izuzmemo redove ispred kovid ambulanti, ni najmanje ne bi trebalo da nas zabrinjava - omikron „nije ništa“, a onih nekoliko nezaraženih stanovnika mogu da uživaju u činjenici da nakon 30 godina prvi put više nema špica u saobraćaju. Nema ni razloga da se „fasciniramo“ visokim brojkama zaraženih, kako nam je objasnio dr Milenko Šekler, jer je tako svuda u svetu, a omikron omogućava nastavak „nekog normalnijeg života“ s obzirom na to da je dokaz da je „virus prešao dve trećine puta i da je za sada sve na dobrom putu“. Tu tezu je podržao i državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Mirsad Đerlek, uz dodatak: „Ne treba dizati paniku u ovom trenutku, ja sam više za to da se spusti lopta i izbegnu bombaste izjave, kao – doći će do kolapsa određenih sistema u Srbiji.“ Šteta što činovnici Ministarstva zdravlja imaju zabranu da komuniciraju sa NIN-om jer bi baš bilo interesantno dobiti odgovor na pitanje – a gde dublje da spustimo loptu? Da li da je ukopamo u zemlju ili je dovoljno da prećutimo činjenicu da je, recimo, u Kliničko-bolničkom centru Bežanijska kosa trenutno inficirano 92 medicinara, a da je leskovačka bolnica, uz 65 inficiranih članova osoblja, ostala i bez anesteziologa? Ili da se pravimo kako razumemo zbog čega je KBC „Dragiša Mišović“ ponovo vraćen u kovid režim (taman su posle dve godine zakazali preglede svim svojim hroničnim i davno zapuštenim pacijentima) iako je „omikron toliko blag“ da se broj inficiranih ne odražava na broj hospitalizovanih? I da pritom prihvatimo kao realnost da i mimo zdravstva sve funkcioniše jer su se čak i deca vratila redovnom obrazovanju iako je samo u Nišu trenutno zaraženo 1.000 učenika i 200 nastavnika za koje ne može da se nađe zamena. „Imam utisak da nas baš sluđuju oni koji tako uspešno stvaraju dva paralelna sveta. Jedan u kome je omikron šala i virus na izdisaju, tako da bi bilo dobro da se svi zarazimo (ako dosad nismo), steknemo imunitet i vratimo se srećni i zadovoljni svojim starim životima. Drugi je onaj u kom lekari peti put oblače skafandere, ulaze u zone nedefinisanog radnog vremena, susreta sa klinički nepredvidivim stanjima i smrtima toliko velikog broja ljudi svakog dana! Međutim, polako, ali sigurno to se pretvorilo u cifre, koje monotonim tonom pročita neki spiker, a sa ciljem da ljudi na njih postanu potpuno neosetljivi“, kaže dr epidemiologije Verica Ilić. Upravo te smrti su razlog zbog koga ne možemo da spustimo loptu. U ovom trenutku se u bolnicama nalazi oko 3.700 kovid pozitivnih pacijenata, nadležni nas ubeđuju da se radi o daleko lakšim kliničkim slikama nego pre, bržem protoku pacijenata i malom broju u intenzivnoj nezi, što znači da ni najmanje nije logično da dnevno gubimo skoro 60 ljudi. U danu u kom smo imali najveći broj hospitalizovanih – 9.731 (27. decembra 2020), umrlo je 47 ljudi. Skoro godinu dana kasnije, kada su sajmovi prestali da budu bolnice i kada je najveći broj hospitalizovanih bio oko 6.000, broj umrlih je bio upravo kao ovih dana – oko 59. Na pitanje šta se događa, lekari iz crvenih zona objašnjavaju da se radi o starijim ljudima sa brojnim pratećim oboljenjima, ali dr Milan Parezanović, načelnik Infektivnog odeljenja bolnice u Kraljevu, ističe još nešto: „Do napretka bolesti dolazi i zbog toga što su bolnice već dve godine u kovid sistemu. Bolesnici sa hroničnim, prvenstveno kardiovaskularnim bolestima, sa malignitetima, nisu mogli redovno da se kontrolišu, da uzimaju redovno terapiju i kod takvih bolesnika dolazi do pogoršanja osnovnih bolesti i povećanja smrtnosti.“ Dakle, sistem se nije raspao, ali se i pored blagog soja smrtnost povećala jer je usled nemanja pristupa zdravstvu narušeno opšte zdravlje stanovništva?! A na pitanje šta će preduzeti, premijerka i predsednica Kriznog štaba Ana Brnabić lakonski odgovara da nijedna protivepidemijska mera ne može da „sustigne“ omikron soj korona virusa, jer se on širi „neverovatnom“ brzinom. Ali, da ne bi bilo kako baš ništa ne radi, ponudila je povratak dece u škole jer se tu dobija najbolje obrazovanje (ovih dana i tetkice zamenjuju obolele profesore) i jer su one „sigurne zone“ u kojima nema zaražavanja, a „Batutov“ izveštaj da je u periodu od 20. do 26. januara zaraženo 5.480 mališana je valjda samo glasina. I još nešto – da se karantin za obolele skrati sa 14 na sedam dana. Kada je „Batut“ predložio izmenu pravila za izolaciju kontakata (ne obolelih) u materijalu koji je pratio predlog (tabela) nalazila se analiza američkog Centra za kontrolu bolesti o efektima skraćivanja dužine izolacije, iz koje se vidi da nakon sedam dana od infekcije 10,7 odsto ljudi i dalje mogu da prenose zarazu, a da se taj rizik smanjuje na pola ako su pre toga negativno testirani, ali ne nestaje. S obzirom na to da je verovatnoća da neko nakon 14 dana nekog zarazi 0,1 odsto, naše vlasti su skraćenjem izolacije verovatnoću da će neko po završetku izolacije ipak nekoga zaraziti, povećali sto puta. „Odluke koje se kod nas donose ne mogu biti nonšalancija, jer je ta vrsta ponašanja rezervisana za mirnodopske prilike i vremena. U vreme epidemije sa ogromnim brojem obolelih i umrlih to ponašanje bi pre moglo da se okarakteriše kao nebriga, zloupotreba prava odlučivanja, ali možda i kao namera: da ljudi što kraće ostaju u kućama, da se što kraće leče, da se više ne radi PCR test pa se tako i ne utvrđuje dužina zaraznosti i opasnosti po druge. To je valjda onaj deo priče o ekonomiji, da ljudi što kraće odsustvuju sa posla. Ima dokaza (ali naučnih, pa se oni u nas ne vrednuju dovoljno) da postoji i taj postkovid! Posledice infekcije koje će ostaviti puno invalida i ljudi manje sposobnih za rad, nego što su bili pre bolesti. Ima li i to veze sa tom ekonomijom? Drugi problem je što u našoj sredini karantin ne znači baš mnogo. Ako nemate protivepidemijske mere ili ih imate deklarativno, jer se ne primenjuju, onda ni smisao karantina (izolacije obolelih i kontakata sa obolelima), takođe nemaju smisla. Iz iskustva do sada, ljudi znaju da ih niko neće kontrolisati da li poštuju meru izolacije ili bilo koju drugu, a to podrazumeva da ih neće ni poštovati“, kaže dr Ilić. Ako je ideja bila da se dopuste narodno veselje i sloboda koju nijedna zemlja u pandemiji nije dala zarad predstojećih izbora, teško da je uspela – previše porodica je izgubilo članove, što zbog kovida što zbog raspada zdravstvenog sistema, da bi aplaudirale „velikodušnoj“ vlasti. Ukoliko se ne radi o kupovini glasova već taktici prokužavanja, tek to je promašaj – prenebregli su mutacije virusa i činjenicu da ista osoba može da se zarazi više puta. A možda se ne radi ni o jednoj pomenutoj mogućnosti, već samo o gomili amatera koji ne umeju da reše ni problem kanalizacije, a ne života i zdravlja ljudi. Sandra Petrušić