Inflatorni požar vlast gasi benzinom

„Od rimskog imperatora Dioklecijana, preko Američke i Francuske revolucije, do Ričarda Niksona, vlasti su pokušavale da zaustave inflaciju kontrolom zarada i cena. Nijedna takva šema nije uspela.” (M. Rotbard) Slikovitu sintagmu u navodima iz naslova ovog teksta upotrebio je Dragoslav Avramović, rukovodilac projekta slamanja hiperinflacije 1994. NJegove jedinstvene društvene uloge - od spasitelja do neprijatelja - u tamnom vilajetu bezizlazne hiperinflacije i sloma javnih finansija valja se setiti bar svakog 24. januara. U tako brzo i uspešno slamanje hiperinflacije, kao što se desilo početkom 1994, skoro niko nije verovao, pa ni sam Avramović. Od vremena kada ga je nomenklatura Slobodana Miloševića, nakon samo 15 meseci, eliminisala sa javne ekonomsko-političke scene i smenila sa mesta guvernera NBS, s obrazloženjem da je „prekoračio dužnosti“, Avramović je imao jedinstvenu ulogu. Od tada je bio tek samo polusatanizovan (u potpunosti ražalovan ali sa „priznatim zaslugama“), ali zato otvoren za saradnju, kako sa nezavisnim stručnjacima, naučnim asocijacijama, kao i sa sindikalistima i retkim hrabrim privrednicima, a sve to u interesu, kako je voleo da kaže „radničke klase“, penzionera i naroda Srbije. Zvanično izmerena inflacija za samo tri dana, od 21. do 24. januara, iznosila je na godišnjem nivou čak 3,9 biliona posto. „Socijalna samoubistva“ bila su redovna posledica nemogućnosti starijih i nemoćnih, najviše beogradskih penzionera, da bilo kako organizuju svoj dohodak. Program monetarne rekonstrukcije povratio je samo delimično dostojanstvo potrošača. Sve je, međutim, trajalo relativno kratko, jer je rušenje „superdinara“ - pad njegove tržišne vrednosti, usled „gvozdenih zakona ekonomije“ (emisija kredita koji se neće vratiti) - ponovo izazvalo urušavanje prethodno oporavljenih plata i penzija, već nakon avgusta 1994. Sadašnja dešavanja u vezi sa inflacijom, kao svojevrsna igra vatrom, mogla su da se pretpostave i nisu, naravno, karakteristična samo za Srbiju. Zvanično se pominje da je za polovinu naše inflacije krivo svetsko tržište energenata kao i hrane i sirovina. Takođe je iznet „podatak“ da u pogledu inflacije bolje stojimo nego većina zemalja EU. Podaci Eurostata kažu da su u proseku u EU potrošačke cene između decembra 2020. i 2021. povećane pet, a u Srbiji i zvanično 7,9 odsto. Tačno je da je veći deo sveta, pa i Evropska centralna banka, u sklopu „pandemijske“ antikrizne politike, emitovao mnogo novca bez pokrića. Vlade širom sveta računale su da to zbog usporene tražnje neće izazvati rast cena, ili da će se on bar „rastegnuti“ na malo duži period. I prethodna istorijska iskustva govorila su da je umerena inflacija bolja nego deflacija, ali bi ipak nosioci ekonomske politike možda više trebalo da pamte onu oksimoronsku konstataciju da je inflacija „dobra stvar koju treba strogo izbegavati“. I ovoga puta se pokazala kao tačna. Ponešto se uvek, mada privremeno, inflacijom dobije: nešto viši rast ili manji pad BDP-a, zahvaljujući oživljavanju tražnje, brže punjenje državne kase, nesnalaženje dela inflatornih gubitnika i preraspodele usled promenljive dinamike rasta cena, tzv. sektorska distribucija inflacije. Tu je i „monetarna iluzija“ po kojoj ljudi više vole da im cene i plate rastu pet odsto godišnje, nego da su cene stabilne, a da im plate uopšte ne rastu. U Srbiji se tako skoro permanentno isplaćuju vanredni novčani paketi „helikopterskog novca“, čas svim građanima, pa omladini, onda penzionerima, pa dolaze na red vojska, policija, zdravstvo i prosveta. A šta beše sa onim uređivanjem sistema plata, sa „platnim razredima“, najavljenim još 2014? Šta u toj konstelaciji uopšte znače i čemu služe „socijalne karte“? Ili možda i nije vreme da se za to pita? Fiskalni savet je sabrao samo sumu neselektivno podeljene podrške svim tim kategorijama građana. Do izbora, dakle za manje od dve godine, ta cifra mogla bi da dostigne 2,2 milijarde evra, a do kraja 2022, ako ostane dosadašnja ili slična struktura vlasti, sigurno ne manje od 2,5 milijardi. Ako se tome pridodaju, dobrim delom opravdane, ali ipak proinflatorne isplate minimalaca ugroženim firmama i sektorima, oslobađanje od poreza, kreditna podrška preduzećima za koju garantuje država, u uslovima ekonomske stagnacije tokom većeg dela perioda pandemije, u Srbiji je emitovano pet milijardi evra nezarađenog novca ili oko 10 odsto BDP-a. Kada će se emisija kupovne moći bez pokrića pretvoriti u dodatnu tražnju i kada će se startovati lanac inflatorne spirale: cene - plate - kamate - kurs, samo je pitanje vremena. Slede neminovno podizanje referentne kamatne stope (kako bi novac poskupeo i smanjila se tražnja) i fiskalne restrikcije. Međutim, novac je za svet daleko jeftiniji nego za nas, jer je euribor samo jedan deo ukupne cene dinarskih kredita, koji su za naše korisnike daleko skuplji zbog valutnog i inflatornog rizika. A ono današnje „bičevanje ekonomije“ odnosi se na gašenje požara benzinom, kontrolu cena u uslovima rasta tražnje. Avramović se mnogo puta suprotstavljao svojevremenim smešnim pokušajima da se cene „zaustavljaju“ (definišu na određenim datumima), a da se pri tome za kupovinu strateških dobara, osnovnih namirnica ili goriva dele bonovi. Imao je običaj da kaže da „na sve deformitete tržišta, konačni odgovor imaju gvozdeni zakoni ekonomije“. Krajem novembra 2021. u Srbiji su zamrznute cene određenih pakovanja šećera, brašna tip 400 i tip 500, suncokretovog ulja, dugotrajnog mleka i svinjskog buta. Uredba je stupila na snagu 2. decembra 2021, a trebalo je da bude na snazi 60 dana. Iako je prvobitno bilo predviđeno da se može produžiti na još dva meseca, Vlada je 28. januara odlučila da ostane na snazi još 90 dana. Taman dok ne prođu izbori. Do tada Vlada će pokušati da zadrži inflaciju „na prihvatljivom nivou ispod osam odsto“ ili da i po tom parametru bude „uspešnija od ostatka Evrope i sveta“. Da ne bude zabune, dok cene odabrane robe budu na ledu, proizvođači će morati da trgovcima isporučuju iste količine kao i prethodnih 12 meseci. Za sve koji se toga ne budu pridržavali predviđene su velike kazne. E sad, zamislite proizvođača mleka koji ima jednu kravu i veleprodavcu isporučuje 20 litara mleka dnevno. Ako mu, ne daj bože, krava crkne, što se nažalost dešava, moraće da kupi drugu, koja daje najmanje istu količinu mleka za svakodnevnu isporuku. Čak i ako možda nije imao više nameru da se bavi stočarstvom. A šta će da rade oni koje dalja proizvodnja tera u gubitak, jer su im povećani ostali troškovi, a cene svojih proizvoda ne smeju da povećavaju? Iako ih nastavak proizvodnje gura u sve veći minus, oni ne smeju da zaustave isporuke, jer ih Vlada primorava na to. Umesto da im budući uslovi poslovanja budu koliko-toliko predvidljivi, privrednici su upali u svojevrsno vrzino kolo. U ovom momentu nema tog ozbiljnog i odgovornog preduzetnika koji bi mogao definisati uslove isporuke i cenu usluge na rok duži od tri meseca. Isto važi i za radničke sindikate i njihove zahteve o usklađivanju zarada zaposlenih, koji mnogo bolje od zvanične statistike registruju poskupljenja svega što im je potrebno za život. Inflacija nije tek samo jednosmeran rast cena. To je poremećaj koji vodi ka gubicima, preraspodelama koje svako želi da izbegne i da nađe način da taj teret prevali na drugoga. Prava, ona razorna i nekontrolisana inflacija, koju stariji dobro pamte, nije stanje kada se cene povećavaju, već stanje u kome cene rastu samo zato što neke druge cene rastu. Pri tome je pravilo da se razorna inflacija jednom mora zaustaviti, i to uglavnom prilično oštro, tvrdim prizemljenjem, koje znači restrikcije, nižu potrošnju i nazadovanje u elementarnim reformama. Kada inflacija uzme stvari pod svoje, onda se, bez obzira na strategije, neko vreme valja samo njom baviti. Tim pre što najveće štete od inflacije trpi država, njen finansijski i realni portfelj. Samo što se na kraju svi gubici države prevale - na građane. Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu u Beogradu