Sami na ledini

Konflikti u Udruženju likovnih umetnika Srbije, decenijama prisutni, a periodično aktuelizovani „pučevima“ u upravi, nikada nisu bili sasvim jasni širokoj javnosti, pa čak ni većini članova. Isto je bilo i sa poslednjim pokušajem „nasilne“ promene rukovodstva, u julu prošle godine, koja je, iako brzo ugušena, još više produbila razjedinjenost članstva. Često uverenog da bi se pobedom ili konsolidacijom na vlasti „njihovih“, situacija mogla bar malo poboljšati. NJihove nade se, naime, već dugo vrte u začaranom krugu: da će konačno dobiti beneficije pri nabavci materijala i alata za stvaranje, da će početi da dobijaju nadoknade za izlaganje, da će se porezi na autorske honorare smanjiti, da će biti uređeno tržište, da će biti izmiren dug samostalaca na ime zdravstvenog i penzijskog osiguranja, da će biti regulisano pravo na korišćenje Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ i Galerije ULUS-a u Knez Mihailovoj... I - najzad, da će se Udruženje opet pročuti po svojim profesionalnim dometima, a ne po razmiricama. „Razjedinjenost u okviru ULUS-a slika je i prilika našeg društva“, smatra Mirjana Boba Stojadinović, multimedijalna umetnica i članica Udruženja od 2003. Od „brojnih trvenja“ između struja, nju najviše boli „neprihvatanje različitosti u pojedinačnom stvaralaštvu“, što je „kontradiktornost, jer umetnost bez nje i ne postoji“. Kao što se nematerijalno nasleđe ULUS-a, baštinjeno od 1919, samo po sebi ne podrazumeva, već postoji „samo ukoliko se neprekidno obnavlja aktuelnom umetničkom produkcijom i zastupanjem profesionalnih interesa“. U poslednje spada i izmirenje pomenutog duga državi, što je Stojadinović samoinicijativno rešila. „Dug je država i napravila (odnosno, lokalne samouprave) neuplaćivanjem osiguranja, i na dugovanu svotu naplaćivala kamatu“, Stojadinović podseća. Kako pregovori ULUS-a i drugih asocijacija sa nadležnima maratonski još traju, ona je u PIO fond uplatila oko 1.000 evra koje je, kao samostalna umetnica, dobila na ime kovid pomoći tokom prethodne dve godine. Stoga zaključuje da u tim igrama bez granica između raznih tela, ona samo „statira“. Ni sam ULUS nema aktivniju ulogu u donošenju strateških odluka u oblasti kulturne politike, ograničen na puko održavanje poverenih mu izložbenih prostora, na krpljenje za plate svog administrativnog aparata, na produkciju pokoje izložbe, što se do pre desetak godina nekako i taljigalo, zahvaljujući inerciji i „auratskom renomeu“ Udruženja. Onda se ta inercija sistema iscrpela, ostavljajući umetnike same na ledini tržišne ekonomije i projektnog (su)finansiranja, od kad se uzdaju isključivo u „sopstveni entuzijazam“. Da se stvari pomere s te mrtve tačke, kako Stojadinović napominje – „nužno je da se rukovodstvo ULUS-a više angažuje, što se i dešava tokom poslednje dve godine“, od kada je na čelu novi Upravni odbor. Jer, on doprinosi da se „procesi urušavanja Udruženja ne samo ne nastave, već da se ono otvori i uvede u aktivan dijalog s članstvom, istoričarima umetnosti i kustosima, kao i donosiocima odluka u državnim instancama“. NJihova je zasluga i ulaganje u rad najmlađih kolega, Stojadinović smatra. Aktuelno rukovodstvo sasvim drugačije percipira Nikola Kolja Božović, slikar, član Udruženja i dobitnik Zlatne palete na Prolećnoj izložbi ULUS-a 2001, na koju je ponosan. Priznajući neke dobre trendove u radu Udruženja, naglašava da je i prethodno rukovodstvo uspelo da oživi rad ULUS-a, a trenutnoj vrhuški zamera „insistiranje na ideološkom stavu, koji nameće svima“. Tako „ispada da njih nekoliko desetina maltretira ostalih dve i po hiljade, provocirajući ih izjašnjavanjem o dnevnopolitičkim temama“, o kojima ne dele mišljenje. Stoga poznati slikar uvodi termin iz teorije umetnosti, a to su „profiteri od sukoba i profiteri od međusobne saradnje i harmonije“. „Profiteri od sukoba često se lažno predstavljaju kao zaštitnici javnog interesa, sa čim je u suprotnosti njihovo javno delovanje, pod maskom ’poštene leve inteligencije’. Na toj predrasudi, a banalnoj slici o levičarima, oni i profitiraju, kao i na nezainteresovanosti i neaktivnosti hiljade drugih članova“, kaže Božović, verujući da su netrpeljivosti veoma štetne po ULUS, i da umetnici samo ujedinjeni mogu stvarno pomoći da se položaj esnafa unapredi. Ali, umesto da se zborno mobilišu na zaštiti svojih prava, umetnici često izbegavaju čak i da komentarišu ispravnost postupaka rukovodstva Udruženja. Premda od njega ništa ne dobijaju, osim velikih reči. (Kvazi)ideologija, mimo konkretnih nosilaca, smeta i vajaru Goranu Deniću, umetničkom direktoru Zemunskog malog umetničkog centra (ZMUC). „Kada čujem reč ’udruženje’, istovremeno pomislim na ždanovštinu (ideološku kontrolu života), kulturni kapital i nemački idealizam, o čemu smo učili u gimnaziji, iz filozofije“, on navodi, videći problem u „pridavanju važnosti udruživanju ljudi oko ova tri pojma“. I posledičnom utisku moći, i slici o sebi, izgrađenim na toj osnovi. Rezultat su problemi u odnosima, kako internim, između članova istog udruženja, tako i eksternim, između različitih udruženja, „u sveopštoj potrebi za uspostavljanjem nekakve hijerarhije“. „To je neodvojivo od proklamovanih vrednosti koje se, kao, brane, što najčešće podrazumeva odbranu prava na pristup parama. Međutim, u društvima kakvo je naše, novac nije taj koji igra glavnu ulogu, već uzimanje prava da se sopstveni stav nameće kao opšte pravilo, kao korumpirani kategorički imperativ“, Denić ističe. Navedenom ide u prilog netransparentnost mogućeg profita nosilaca vlasti u ULUS-u, s obzirom na to da funkcije nisu plaćene, pa se (upućena) javnost pita kakva je to vrsta entuzijazma u kontekstu čvrstog držanja za pozicije. Stoga kruže kuloarske priče o nepotističkoj dodeli ateljea i termina za izložbe, svojevremeno, a aktuelno – o korišćenju naziva Udruženja za dobijanje projekata na konkursima. I neku „tezgu“ sa strane, u oba slučaja. Ovo nijedno rukovodstvo nikad ne bi priznalo, insistirajući na svojoj (iskrenoj) nameri da situaciju poboljša za sve stvaraoce. Da li je to moguće, kad se za kulturu izdvaja svega 0,73 odsto ukupnog budžeta, i kad u vodu padaju svi bitni pregovori ULUS-a i državne uprave? I kad se javnost navodi na zaključak „da niko u Udruženju, ali i niko od umetnika izvan njega – nije relevantan“, prema zapažanju Bobe Stojadinović. „Osim što to nije istinito, ovaj stav je poguban za ceo sistem: ukoliko umetnici nisu relevantni, šta onda čini relevantnim državne činovnike koji, počev od ministarstva i gradske uprave, pa do opština, primaju plate za ’kulturu’“, ona postavlja ključno pitanje. Možda i u senci te pojave „umetnici nisu previše simpatični ovom narodu, izgubivši autoritet i auru plemenitih stvaralaca“, kako dodaje Božović. Šta jedan ULUS može protiv takvog odijuma? „Ukoliko se u Udruženju iznova ukoreni energija u-druživanja umesto raz-druživanja, ima nade da će se otvoriti novo poglavlje u istoriji profesionalizacije likovne i vizuelne umetnosti u Srbiji“, veruje Stojadinović. Naglašavajući da „uzajamne različitosti ne smeju da nas bogalje, jer su one bogatstvo“. U ULUS-u, međutim, ali i mnogo šire, više se radi o zauzimanju strana. Kao decenijsko polazište, takvo stanje prinude mnoge odbija i od prijave za članstvo, kao i prisustva sastancima, kao jedine aktivnosti koja se očekuje od članova (pored plaćanja skromne članarine). „Veoma sam lenj i nezainteresovan da me se za nešto pita, da dajem glas predlogu, da imam sud, da imam obavezu na stav, i da na kraju moram da pravim izložbu da bih zadržao status – koji mi ništa ne znači“, po ovom pitanju je decidiran Goran Denić. Osim ako je to status samostalnog umetnika, kada se ipak stiče staž i zdravstvena zaštita. Ostali plivaju kako znaju i umeju, prozivajući češće Ministarstvo kulture, nego ULUS. Ili pristupaju Nezavisnoj kulturnoj sceni Srbije (NKSS) ili drugima, uvereni da je snaga u mnoštvu. A onda opet dođe do sukoba ega i međusobnih optužbi za nekompetentnost. Pa Denić zaključuje - kakvi su akteri, misleći na udruženja, umetnička scena je fantastična. Dragana Nikoletić