Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   08.12.2022. 11:46
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
„Варвари“ пред вратима

Вучић више никада неће добити онолико гласова колико му је потребно да остане оно што је био - апсолутни господар Србије. Њега не тишти то што је слаб већ што никад неће бити јачи

Губитак Београда на референдуму Александар Вучић може да преживи само ако задржи Београд на изборима. А ако узмемо да је референдум, овог пута о уставним променама, израз сагласности владара и народа, онда су председник и грађани Београда, Новог Сада, Ниша и још неких градова у озбиљном несагласју. И то нема никакве везе са правосуђем, посебно са независним. Колико год да су референдум исфорсирали странци и бавио се питањем симболичке природе, јер је овом режиму свеједно где ће се подобни тужиоци и судије бирати, референдум је кроз политички сукоб чак и некомпактне опозиције и власти израстао у јаку и важну метафору. Зато је Вучић након пребројавања гласова онако и беснео и страначким колегама поручио: „Ево ви сте паметни, узмите сада па водите странку“, наводно љут што су се неки страначки прваци јавно залагали за одбацивање уставних промена. Па побогу, ако Владимир Ђукановић који је био највидљивији експонент партијских „одметника“ има толики утицај на Београђане, Новосађане и Нишлије, онда Вучић заиста има озбиљан проблем. И то много више са својима него са опозицијом. Осим то што нема везе с памећу. Осетљиви сензори властодршца, набаждарени на емпатију према себи самима, регистровали су бројке и слова најновијих истраживања која тренутно указују да би Београд могао бити изгубљен и на изборима.
И није реч ни само о Београду. Чак и ако као реалполитичку чињеницу усвојимо претпоставку да ће Вучић добити парламентарне изборе, реч је о тренду. Он више никада неће добити онолико гласова колико му је потребно да остане оно што је био – апсолутни господар Србије. Једноставно је, бирачи који су га напустили, претходно га пуну деценију чувајући на власти, више му се неће вратити. А лидери кооперативне опозиције – чију је подршку добијао на миг и нешто мало дневница, овај пут знају да је чекање Вучићевог пада врабац у руци.
Дакле, Вучића не тишти то што је слаб већ што никад неће бити јачи. Опет, не може му сe одрећи да је врхунски манипулатор власти и да ће вероватно и направити владу, али тај кабинет ће се неко време забавити о свом јаду и неће бити од најбољег интереса ни странцима ни себи. Речју, врата тврђаве су скоро разваљена, и док „варвари“ не нахрупе кроз њих, партијски пробисвети, страначки тајкуни, државни криминалци имају пар месеци да промисле хоће ли преживети бранећи Вучића или ће се извући ако се направе мртвима.
А Београд и избори за главни град су управо та напола разваљена капија, а протести због којих је председник недавно натеран на дефанзиву и то не само у престоници, могли би постати нека врста финала овдашње политичке игре – грдно судилиште за касту на власти. И ништа боље од коначног политичког исхода тих протеста неће профилисати снагу или слабост и власти и опозиције. Отуда је Вучић, ако је веровати наводима опозиције, посегао за мађарским сценариом и у помоћ позвао Милорада Додика. Након снимака које емитује опозиција а из којих се да наслутити да се људи из Републике Српске пријављују да живе у Београду како би на градским изборима могли и гласати, јасно је да је једина идеја и смисао ове операције опстанак по сваку цену. И нема везе што се након тога неће знати да ли Вучић контролише Додика, како су то замислили странци, или је обратно. Важно је спасавати Рим, без обзира на то што је огрезао у криминал, корупцију, непотизам и што је оно мало преосталих институција потчињено императору. Или баш зато. И ту неће помоћи ни додатних сто еврића за клинце. Њих не занима власт, они траже да се наплате за спискану младост.
Отуда баражна паљба по Владети Јанковићу и Здравку Поношу, колико год да је очекивана, представља израз немоћи, недостатак свежих политичких магистрала или ситуацију у којој режим нема јачи аргумент о сопственој политичкој пристојности од простачког пребројавања нечијих година или ишчитавања крштенице. Зато је то и ситуација у којој су сви политички евнуси, укључујући и Бориса Тадића, приморани да покажу све оно што заиста јесу. По наређењу или добровољно, сасвим је свеједно.
И шта на крају остаје? Пошто су сва позивања на „жути олош“ неповратно потрошена, у страху од подвлачења црте, власт не бира средства. Зато је за опозицију, ако жели власт, једино важно да и на компликована питања има једноставне одговоре. И да се не понаша као варвари. Чак ни према ружним споменицима.
Јер било би глупо да Ђука не преузме напредњаке, кад је већ онако маестрално одрадио референдум.



Зоран Прерадовић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар



Коментари

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вулин министар унутрашњих послова

Из Милове Црне Горе је извезено више кокаина него пршута.

Прочитајте све мисли
bg