Obaranje zveri

Iza režima Aleksandra Vučića gomilaju se, kao sasvim uobičajena stvar, tragovi nasilnih smrti. Nerasvetljena politička ubistva, mrtvi na radu, mrtvi zbog poslovnih prioriteta, zbog tuđih investicija, mrtvi zbog tuđe gluposti i nestručnosti, mrtvi od sumanutog, u našoj istoriji nezabeleženog, zagađenja. Smrt se prikriva, ponekad se najednom razotkrije u nekim strašnim brojevima i procentima. Sazna se koliko nas je manje, pa se posle računa koliko je prebeglo nekud daleko u ovaj zemaljski svet, a koliko na onaj drugi, još dalji. Režim ubija. Kad ne ubija planski, ubija nezainteresovano, takoreći kolateralno, nonšalantno. Bilo bi dobro zato kad bismo se za početak zapitali šta su tačno ovi izbori koji nam predstoje u aprilu. Pretvaraju li se, polako i opasno, u neku, za mnoge već ispričanu apatičnu priču. Ili ne? Jesu li nešto više od bilo čega što smo videli pre? Nude li drugačiju nadu, ili je to ona stara koja je već sutra podsećanje na poznate mučne poraze? Govori se: imamo šansu u Beogradu, ostalo nije realno, ali to je prvi korak. Eto i ja spadam u te umerene optimiste i samom sebi idem na živce pristajanjem na takvu „stvarnost“. Verujem, mada sa zadrškom, da će uspeh opozicije u Beogradu - a šanse su ovoga puta nesumnjivo velike - biti neminovno i prvi korak ka padu Aleksandra Vučića i njegovom privođenju pravdi. I bilo bi divno da je tako. Verujem, bez zadrške, da je izborna ponuda zaista vrlo solidna, gotovo bolja nego ikad. Iskreno verujem u mladost, energiju i kreativnost Dobrice Veselinovića. Verujem i u dobre namere Vladete Jankovića. Verujem i u to da bi se, kao što će svakako biti neophodno, dve koalicije našle u sasvim solidnoj saradnji. Sve je to stvar ličnog mišljenja, naklonosti i političke procene. Ali ono u šta mnogo manje verujem je da se ovaj režim može rušiti postupno. Svaki delić ovog režima je otrovna suština njegove celovitosti. Svako njegovo parče proizvodi stotine istovetnih gnusoba. Ubrzanje njegovog čudovišnog umnožavanja srazmerno je stepenu njegove ugroženosti. Ubijaće i rušiće sve pred sobom da bi opstao. Takva se zver ne može savladavati deo po deo. Takva se zver obara jednim udarcem. Šta su dakle ti izbori u aprilu? Šta su, ako je to što imamo pred sobom i oko sebe režim koji neskriveno živi od naše propasti? Koji se ruga našem sunovratu i poniženju. Koji procenjuje i bagatelno kupuje dostojanstvo svoje naredne žrtve. Šta su ovi izbori ako su ti kojima se na izborima suprotstavljamo krvnici sa naplatnih rampi, nalogodavci paljenja kuća, vlasnici batinaških hordi? Šta su ovi izbori ako nam sem njih nijedan drugi izbor nije preostao? Usput, nemamo li već dovoljno iskustva s režimom koji nema kud, sem u rat? Nisu li to oni isti kojima je rat izvorno stanje stvari: mulj iz kojeg su iznikla čudovišna deca čudovišnih roditelja? Ne izlazi se na ove izbore zato što postoje uslovi za njihovo održavanje, već uprkos tome što ne postoje. Ovo nisu izbori na kojima se glasa i posle glasanja ide kući da se na televiziji prate rezultati, već izbori gde se na biračko mesto odlazi s prijateljima od poverenja, gde se staje u živi zid dok se glasovi ne prebroje. Ovo su izbori na kojima se već danas glasa. Na kojima je dozvoljeno teranje u materinu svakog ko vam kaže: nemamo šanse. Koliko objektivno može da traje oslobođena prestonica države koja ne postoji, koju je jedan psihopatski režim već pretvorio u otrovno investitorsko multinacionalno đubrište, u ruski vojni satelit i u kinesku ekonomsku koloniju? Svakako ne dugo ako se paralelno ne ostvari i značajan rezultat na izborima za Narodnu skupštinu, a to će se dogoditi samo ako se iskreno i na osnovu ponuđenih argumenata saglasimo da je glas oružje za osvajanje slobode, a ne za uspeh jedne ili druge partije. Ekološki protesti obeležili su celu proteklu godinu, doneli su novu i drugačiju građansku svest i koheziju. Povezali su selo i grad. Nastala je koalicija koja artikuliše ekološki bunt u konkretnu političku ideju. Ali to i dalje nije dovoljno. Neophodna je snažna poruka jedinstva cele demokratske Srbije, makar po nekolicini praktičnih, egzistencijalnih i vrednosnih pitanja, i ne postoji nijedan izgovor zbog kojeg bi dominantne opozicione kolone smele da propuste priliku da je zajedno pošalju. Sporazum je ponuđen. Zove se Sporazum za odgovornu Srbiju.