Pođem, klecnem, idem, zastajavam

To već liči na tradiciju: na svaki pokazatelj da vlast svoju poziciju doživljava kao uzdrmanu, sa opozicione strane začuje se - pucanj u sopstvenu nogu. Opozicioni „pođem, klecnem, idem, zastajavam, šetalicu satu zadržavam“ ritam, ipak, nije dovoljan razlog da se vlast prepusti rutinskom čekanju aprilskih izbora. Na to, između ostalog, ukazuje najava davanja novih sto evra za mlade krajem maja ili početkom juna, koju je Aleksandar Vučić dao u ovonedeljnom ćaskanju sa Milomirom Marićem – tačno prema starom receptu sa dva opanka (jedan pre, drugi posle izbora). Udarnički rad SNS aktivista na terenu ukazuje da je u toku akcija „grebanja“ i poslednje potencijalne zalihe glasova, a videli smo i pompezne poteze, koji bi trebalo da pokažu da naprednjaci imaju podršku asova u raznim oblastima - od Novaka Đokovića, do uglednih naučnika, lekara, umetnika. Sada znamo i da je Vučić za svog zamenika na funkciji šefa izbornog štaba SNS postavio hiperaktivnog Gorana Vesića, zamenika gradonačelnika Beograda, koji ne deluje očajno što će, bez obzira na izborni rezultat, morati da se iseli iz Starog dvora. A tvrdio je da su sve njegove ambicije vezane za Beograd i samo Beograd. Na zanimljiv detalj podsetio je, tim povodom, Nikola Jovanović, nesuđeni opozicioni kandidat za gradonačelnika, sada predsednik Centra za lokalnu samoupravu: „Vesić je vodio posebno agresivnu kampanju uoči gradskih izbora 2018. godine, protiv svog današnjeg potpredsednika i kandidata za gradonačelnika Aleksandra Šapića. Tvrdio je da je priroda njegove vlasti ’kriminal, korupcija i nepotizam’“, setio se Jovanović. Opozicionim kandidatima je, zato, posavetovao da Vesića „ignorišu i ne nasedaju na njegove provokacije“, te da se „bave sobom i svojim programom i što više budu u kontaktu sa biračima“. Savet je odličan, iako je mala verovatnoća da bi se iskusni Vesić odlučio da „sabotažom“ beogradskih izbora ugrozi interese SNS-a, a samim tim i sopstvene. Osveta Šapiću za izbacivanje sa terena može i da sačeka. Na opozicionoj strani i dalje je, čini se, sve suprotno od toga: uprkos velikim rečima, akcije ukazuju na veliku verovatnoću stavljanja partikularnog interesa u prvi plan, nauštrb opštem. O tome govori i prošlonedeljna iznenadna drama izazvana odustajanjem Skupštine slobodne Srbije od dogovora sa Ujedinjenom Srbijom, kako se sada zove opoziciona koalicija u kojoj su SSP, DS, NS, PSG i neke još manje stranke. Za one koji temeljnije prate političke događaje, izlazak SSS iz najvećeg opozicionog saveza nije bio sasvim neočekivan. Ostalima bi koristio podsetnik: dogovori oko saradnje na parlamentarnim izborima trajali su dugo, a rezultat je krajem decembra saopštila Biljana Stojković, jedna od istaknutijih ličnosti udruženja intelektualaca formiranog sa ciljem da pomogne ujedinjenje različitih aktera u borbi sa režimom. Tri četvrtine članstva, rekla je, podržalo je dogovor prema kome je predstavnicima SSS trebalo da pripadne pet „sigurnih“ poslaničkih mesta na zajedničkoj listi – taman za formiranje posebne poslaničke grupe. Situacija se promenila nakon što je SSP jednostrano za kandidata za predsednika Srbije predložio bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije Zdravka Ponoša. Iz SSS su počeli da stižu različiti signali, ali i dve zvanične vesti: da je Božo Prelević, član SSS, odustao od predsedničke kandidature (iako je nikad zvanično nije bio ni najavio) te da je SSS ocenila da je Zdravko Ponoš „častan i pošten čovek i dobar kandidat za predsednika“, ali i da žali što ne postoji jedinstven opozicioni dogovor oko kandidata (saopšteno nakon dvodnevnog većanja). Samo dva dana kasnije priča je vraćena na početak. Najpre se pojavila informacija o pregovorima SSS i koalicije Moramo, a onda je, na čudan način, u javnost stiglo interno pismo Saveta SSS članstvu u kome se objašnjavaju razlozi za izlazak iz Ujedinjene Srbije. Opšta pometnja među članovima Saveta SSS, praćena kontradiktornim izjavama (Čedomir Čupić, Dušan Teodorović, Rade Panić) dobila je u ponedeljak epilog koji, ipak, ostavlja mogućnost za nove nastavke. „Više od 78 posto članova SSS izjasnilo se protiv učešća u koaliciji Ujedinjena Srbija i za saradnju sa drugim strankama“, rekla je profesorka Stojković i objasnila da je reč o koaliciji Moramo „sa kojom SSS sve vreme ima komunikaciju, ali se ta komunikacija ne odnosi na učešće na njihovoj izbornoj listi“. Na direktno pitanje da li će SSS izaći na izbore, rekla je da je članstvo SSS pre skoro pola godine odlučilo da se ne izađe na izbore, ali da je to sada „upitno“. Da je reč o matematici, bila bi to lako rešiva jednačina: ako je učešće na izborima „upitno“, to znači da nije nemoguće. A ako nije reč o potencijalnom učešću na izbornoj listi, ostaje samo – predsednički nivo. Tu matematika prestaje da bude dovoljna, a iz koalicije Moramo, sa kojom SSS sarađuje, za sada stižu samo najave mogućeg isticanja „predsedničkog kandidata ili kandidatkinje“ i stav da „ima vremena“. Ono što ne deluje upitno jeste da ni SSS nije uspeo u cilju zbog kog je osnovan i za koji se svi na opozicionoj sceni deklarativno zalažu – ujedinjenju opozicije. I to ne samo po pitanju zajedničkog, ili makar koordinisanog izlaska na izbore, već jedinstva nema ni u načinu na koji je opoziciona javnost, sudeći prema društvenim mrežama, čitala pismo Saveta SSS. Dok je za jedne najupečatljiviji bio deo u kom se Dragan Đilas kritikuje zbog pokušaja da nametne svoju volju, za druge je poenta bila u tvrdnji da nijedan od aktera koalicije SSP-NS-DS nije hteo da se pismeno obaveže da će prebaciti deo finansijskih sredstava SSS-u, jer je „račun DS u blokadi, NS ne ume da prebaci novac, SSP ume, ali pod određenim uslovima“. A zapravo, priča o pismu SSS koje je neplanirano dospelo u javnost ne govori samo o sporazumima i nesporazumima grupe intelektualaca sa probuđenim političkim ambicijama na jednoj, i grupe opozicionih stranaka sa jednim dominantnim liderom, na drugoj strani. U toj priči je i dobar deo razloga zbog kojih opoziciona scena u celini danas izgleda tako kako izgleda. I bar deo objašnjenja situacije u kojoj broj građana nezadovoljnih stanjem u Srbiji daleko prevazilazi broj glasova na koje, na izborima, mogu da računaju sve opozicione stranke zajedno. Dvostrano je to nerazumevanje. S jedne strane, prodemokratske stranke teško uspevaju da shvate pogled na svet i potrebe građana kojima pokušavaju da se obrate. I sve to iako još od 1991. postoji važna lekcija iz te oblasti: na izborima u Rakovici, veliki pisac Borislav Pekić tada je, kao kandidat Demokratske stranke za poslanika u Skupštini Srbije, izgubio od više nego prizemnog Vojislava Šešelja. Da je ta lekcija naučena, ne bi priča o izmeštanju spomenika Stefanu Nemanji bila prva poruka kandidata za gradonačelnika Beograda najveće opozicione grupacije, upućena biračima od kojih se očekuje da pokrenu lavinu potrebnu za smenu autokratske vlasti. I ne bi se pričom o estetici išlo protiv onih koji su nešto napravili i to bučno razglasili, sve vreme snažno pumpajući osećanje nacionalnog ponosa. Nema, s druge strane, osnova ni za očekivanje da bi opoziciono orijentisana javnost, koja, prema svim istraživanjima, vapi za udruživanjem opozicije u borbi protiv naprednjačke vlasti, mogla da razume stranačke računice i razloge zbog kojih spisak izbornih lista i kandidata neprekidno raste. Jer, ne može se sve objasniti pojednostavljenim „rade za Vučića“ obrascem. Naprotiv – stranke gledaju svoj interes i žele da „minuli rad“, kakav god on bio, „naplate“ u vidu poslaničkih i odborničkih mandata, jer oni osiguravaju političku budućnost. A kada se tako gleda, protivnik nije samo onaj koga opozicioni birači tako vide, već i konkurentska partija, naročito ona ideološki bliska. Istovremeno, zadatak predsedničkog kandidata nije samo da „Vučića otera u drugi krug“, već i da poveća šanse stranačke liste da preskoči izborni cenzus. Procene političkih analitičara su različite: ima onih koji tvrde da bi veći broj predsedničkih kandidata „izvukao“ veći broj birača, pa bi se lakše obezbedio drugi izborni krug. Drugi, opet, veruju da bi veliki broj kandidata garantovao samo veliku apatiju nezadovoljnog dela biračkog tela. Prvi navedeni stav zagovara, između ostalih, bivši predsednik Srbije Boris Tadić. Ne fali mu ni samouverenosti: u subotu je, na predstavljanju ujedinjenja SDS sa Demokratama Srbije, formiranim nakon poslednjeg raskola u DS, poslao i poruku koja deluje kao odgovor istraživanjima javnog mnenja u kojima se SDS skoro ne vidi: „Kada su svi mislili da nemamo šanse, pobedili smo.“ Dok se čeka da Tadić, Moramo i drugi prelome oko predsedničke kandidature, podsetimo još jednom: sve što pomenuti i nepomenuti borci za slobodu žele da postignu i dokažu lakše bi postigli kada bi se udružili makar po pitanju izborne kontrole. Jeste se MUP oglasio u pokušaju da opovrgne tvrdnje o postojanju organizovane šeme prijavljivanja novih „stanovnika“ Beograda radi glasanja na predstojećim izborima, koje su, uz prateće video-snimke, stigle od Dragana Đilasa i Borka Stefanovića. Ali, niti su svi u to poverovali, niti je to jedini način na koji bi vlast mogla pokušati da utiče na izborni rezultat. Nisu se naprednjaci ni u (po njih) bolja vremena oslanjali samo na propagandu koja građane jedne od najsiromašnijih zemalja Evrope uspeva da uveri da žive u blagostanju. „Bugarski voz“ su, uostalom, doveli pre brzog, pa ne bi bilo zgoreg da se na to glasanje malo bolje pripazi. Vera Didanović