Veliki nered pod nebom

Stara kineska kletva navodno kaže (iako nema veze s Kinom – verovatno ju je izmislio neki zapadni posmatrač): „Dabogda živeo u zanimljiva vremena!“ Zanimljiva vremena su vremena nevolja, konfuzije i patnje. Čini se da u zapadnim „demokratskim“ zemljama u poslednje vreme prisustvujemo čudnom fenomenu koji dokazuje da zaista živimo u zanimljivim vremenima. Jedna od najpoznatijih izreka Mao Cedunga je: „Veliki je nered pod nebom; situacija je odlična.“ Lako je razumeti šta je Mao hteo da kaže: kad se postojeći društveni poredak raspada, predstojeći haos revolucionarnim snagama nudi priliku da odlučno zauzmu političku moć. Veliki nered pod nebom danas izvesno postoji: pandemija kovida-19, globalno zagrevanje, znaci novog hladnog rata i erupcija narodnih protesta i društvenih antagonizama samo su neke od kriza koje nas opsedaju. Ali da li je situacija u ovom, našem haosu takođe odlična ili je opasnost od samouništenja previsoka? Razlika između situacije o kojoj je Mao govorio i naše najbolje se da uspostaviti kroz malecnu terminološku distinkciju. Mao je govorio o neredu pod nebom, gde „nebo“, ili veliki Drugi u kojem god obliku – neumoljive logike istorijskih procesa, zakoni društvenog razvoja – i dalje postoji i diskretno reguliše društveni haos. Danas bi trebalo da govorimo o samom nebu kao području nereda. Šta pod ovim podrazumevam? U Podeljenom nebu (1963), klasičnom istočnonemačkom romanu Kriste Volf o uticaju podeljenosti Nemačke na pojedinca, Manfred (koji je izabrao Zapadnu Nemačku) tokom poslednjeg susreta sa svojom ljubavi Ritom izgovara: „Čak i ako je naša zemlja podeljena, i dalje smo pod istim nebom.“ Rita (koja je odlučila da ostane u Istočnoj Nemačkoj) ogorčeno odgovara: „Ne, prvo su podelili nebo.“ Roman nudi ispravan uvid u to kako su naše „zemaljske“ podele i borbe naposletku utemeljene u „podeljenom nebu“; to jest, u mnogo radikalnijoj i isključivoj podeli (simboličkog) univerzuma u kojem obitavamo. U situaciji današnjice, nebo nije podeljeno na samo dve sfere, kako je bilo za vreme Hladnog rata u kojem su se sučeljavala dva globalna svetonazora. Današnje podele neba se iscrtavaju u svakoj zemlji ponaosob. U SAD, na delu je ideološki i politički građanski rat između populističke alternativne desnice i liberalno-demokratskog establišmenta. U Evropi, oni što negiraju kovid-19 postaju istinski narodni pokret… prostori za uspostavljanje zajedničkog jezika su sve manji, što se ogleda u zatvaranju javnih prostora, a sve to se dešava u vreme u kojem ukrštanje nekolicine kriza zahteva globalnu solidarnost i međunarodnu saradnju. Šta ih sprečava? Mnogi zapadni levičari su toliko opsednuti kritikom neoliberalnog kapitalizma da previđaju veliku promenu, prelazak s neoliberalnog kapitalizma na čudni postkapitalizam kojeg neki analitičari nazivaju „korporativni neofeudalizam“. Kad se bogatstvo zahvaljujući ključnoj ulozi „opšteg intelekta“ (društvenog znanja i saradnje) akumulira nesrazmerno u odnosu na vreme i rad koji su utrošeni na njegovo stvaranje, rezultat nije, kako je Marks očekivao, samouništenje kapitalizma, već postepena transformacija profita u rentu. Preduslov te transformacije je privatizacija upravo „opšteg intelekta“ i drugih zajedničkih dobara. Pogledajmo slučaj Bila Gejtsa: kako je postao jedan od najbogatijih ljudi na svetu? NJegovo bogatstvo nema nikakve veze s troškovima proizvodnje Majkrosoftovih proizvoda (čak bi se moglo tvrditi da Majkrosoft svojim intelektualnim radnicima daje relativno visoke zarade). Dakle, Gejtsovo bogatstvo nije posledica uspešne proizvodnje dobrog softvera po nižim cenama u odnosu na konkurenciju, ili u većoj eksploataciji njegovih intelektualnih radnika. Zašto, onda, milioni ljudi i dalje kupuju Majkrosoftove proizvode? Zato što se Majkrosoft nametnuo kao gotovo univerzalni standard, skoro pa monopolista, direktno otelovljenje „opšteg intelekta“. Stvari su slične i sa DŽefom Bezosom i Amazonom, s Eplom, Fejsbukom, itd. – u svim ovim slučajevima, zajednička dobra po sebi – platforme kao prostori društvene razmene i interakcije – privatizovana su, što nas, njihove korisnike, stavlja u poziciju kmetova koji plaćaju rentu vlasniku zajedničkog dobra kao feudalnom gazdi. Nedavno smo saznali da bi „dva odsto bogatstva Ilona Maska moglo da reši pitanje gladi u svetu, kako je rekao direktor Organizacije za hranu i poljoprivredu pri UN“, što je jasan pokazatelj korporativnog neofeudalizma. Što se tiče Fejsbuka, „Mark Zakerberg ima ’jednostranu kontrolu nad tri milijarde ljudi’ zahvaljujući svojoj neprikosnovenoj poziciji na vrhu Fejsbuka, kako je rekla uzbunjivačica Franses Hogen britanskim poslanicima dok je pozivala na hitnu spoljnu kontrolu nad menadžmentom ove tehnološke kompanije i na smanjivanje štete koju kompanija nanosi društvu“. Javni prostor kao veliko dostignuće modernosti polako nestaje. Nekoliko dana nakon što je Hogen iznela svoja otkrića, Zakerberg je najavio da će njegova kompanija promeniti ime iz „Fejsbuk“ u „Meta“. NJegovo viđenje „metaverzuma“ je istinski manifest neofeudalizma: „Zakerberg želi da metaverzum na kraju obuhvati ostatak naše stvarnosti – da poveže deliće ovdašnjeg stvarnog prostora s tamošnjim stvarnim prostorom i da ih podvede pod njega. U virtualnoj i proširenoj budućnosti koju nam je Fejsbuk osmislio, neće se Zakerbergove simulacije podići na nivo stvarnog, već će naša ponašanja i interakcije postati toliko standardizovani i mehanizovani da stvarnost više neće ništa značiti. Naši avatari neće praviti ljudske facijalne ekspresije, već će praviti ikonične ’lajk’ gestove. Umesto da delimo vazduh i prostor, sarađivaćemo na digitalnim dokumentima. Učićemo da unazadimo svoje iskustvo bivanja s drugim ljudskim bićima na nivo gledanja njihove projekcije u sobi, poput Pokemon figurice u proširenoj stvarnosti.“ Metaverzum će delovati kao virtuelni prostor iza (meta) naše izlomljene i bolne stvarnosti, kao virtuelni prostor u kojem ćemo bez poteškoća intereagovati kroz svoje avatare, s elementima proširene stvarnosti (stvarnosti koju prekrivaju digitalni znaci). Ništa manje nego ostvarena metafizika: metafizički prostor koji potpuno obujmljuje stvarnost, kojoj će, pak, biti dozvoljeno da u tom prostoru postoji fragmentarno, tek toliko da mogu da se ispolje digitalne smernice za manipulaciju našom percepcijom i delokrugom. Kvaka je u tome što ćemo dobiti zajedničko dobro u privatnom vlasništvu, s feudalnim gospodarom-privatnikom koji nadgleda naše interakcije i na njih utiče. Ova nova faza globalne ekonomije podrazumeva drugačije funkcionisanje finansijske sfere. Janis Varufakis je primetio jednu čudnu činjenicu koja se desila na proleće 2020. godine: istog dana kada su državni statističari u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu registrovali ogroman pad BDP-a, čak u odnosu na pad BDP-a u vreme Velike recesije, berze su registrovale ogromni rast. Ukratko, iako „realna“ ekonomija stagnira, a možda se i smanjuje, berze rastu – što pokazuje da se fiktivni finansijski kapital obrće u sopstvenom krugu, potpuno odvojeno od „realne“ ekonomije. Tu finansijske mere opravdane pandemijom stupaju na scenu: na neki način su preokrenule tradicionalnu kejnzijansku proceduru, to jest, njihov cilj nije bio da pomognu „realnoj ekonomiji“, već da ulože ogromne količine novca u finansijsku sferu (kako bi se sprečio finansijski kolaps poput onog iz 2008. godine), sve vreme se trudeći da većina tog novca ne završi u „realnoj“ ekonomiji (što bi dovelo do hiperinflacije). Ali ono što ovu situaciju čini istinski opasnom, ono što nas gura u novi varvarizam, jeste to što privatizovana zajednička dobra koegzistiraju s novim talasom međudržavnog takmičenja koje protivreči hitnoj potrebi za stvaranjem novog modela odnošenja prema okolini, radikalnoj političko-ekonomskoj promeni koju Peter Sloterdijk naziva „pripitomljavanjem divlje životinje Kulture“. Svaka kultura je do sada disciplinovala/obrazovala svoje članove i garantovala im je civilizovani mir, ali su odnosi različitih kultura i država bili pod trajnom senkom mogućeg rata. Epohe mira bile su ništa drugo do trenutna primirja. Celokupna državna etika kulminira u najvišim činovima herojstva, u spremnosti pojedinca da svoj život žrtvuje u ime države, što znači da divlji, varvarski odnosi između država služe kao osnova etičkog života unutar samih država. Danas su stvari još gore. Umesto civilizovanja (odnosa između) kultura, tekuća privatizacija zajedničkih dobara potkopava etičku supstancu unutar svake kulture i gura nas nazad u varvarstvo. Međutim, onog trenutka kad u potpunosti prihvatimo činjenicu da živimo na svemirskom brodu „Zemlja“, zadatak koji nam se nameće je uvođenje univerzalne solidarnosti i saradnje svih ljudskih zajednica. Ne postoji nekakva viša istorijska nužnost koja nas gura u ovom smeru – istorija ovde nije na našoj strani, ona nas vodi ka kolektivnom samoubistvu. Kao što je Valter Benjamin pisao, naš zadatak danas nije da guramo voz istorijskog napretka, već da povučemo kočnicu pre nego što svi završimo u postkapitalističkom varvarstvu. Kovid-kriza se poslednjih meseci sve očiglednije prepliće s drugim društvenim, političkim, klimatskim i ekonomskim krizama. Pandemija se mora sanirati zajedno s globalnim zagrevanjem, sa sve većim klasnim antagonizmima, patrijarhatom i mizoginijom i mnogim drugim krizama koje se nadopunjuju u kompleksnoj igri. Tu igru nije moguće kontrolisati, puna je opasnosti i više ne možemo da računamo na neke nebeske garancije da će nam se rešenje jasno ukazati. Zato je ova situacija, inače izuzetno rizična, u biti politička: situacija izrazito nije odlična i zato je delanje neophodno. Tek se sa svime navedenim u vidu može razumeti šta se trenutno dešava u Kini. Tamošnja nedavna kampanja protiv velikih korporacija i otvaranje nove berze u Pekingu, koja bi služila promociji malih preduzeća, može da se sagleda kao kampanja protiv neofeudalnog korporatizma, to jest, kao pokušaj vraćanja „normalnog“ kapitalizma. Ironija situacije je očigledna: kapitalizam ne može da preživi bez snažnog komunističkog režima, a istovremeno predstavlja odbranu protiv neofeudalnog korporatističkog postkapitalizma… zato s velikim interesovanjem pratim rad Vanga Huninga, trenutnog člana Stalnog odbora Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine i direktora Centralne komisije za vođenje izgradnje duhovne civilizacije. Vang s pravom podvlači ključnu ulogu kulture i područja simboličkih fikcija. Istinski materijalistički otpor temama „fikcije stvarnosti“ (subjektivističkih sumnji u stilu „da li je ono što opažamo kao stvarno samo još jedna fikcija“) nije strogo razgraničenje između fikcije i stvarnosti, već premeštanje fokusa na stvarnost fikcija. Fikcije nisu izvan stvarnosti, one su materijalizovane u našim društvenim interakcijama, u institucijama i običajima. Kao što vidimo na osnovu brloga u kojem smo, uništavanje fikcija na kojima počivaju naše društvene interakcije vodi ka raspadu naše društvene stvarnosti. Vang je sebe odredio kao neokonzervativca – šta to znači? Ako je verovati našim velikim medijima, Vang je mozak koji stoji iza skorašnjeg zaokreta kineske politike. Kad sam pročitao da je jedna od nedavno usvojenih mera kineskih vlasti zabrana „996“, moram da priznam da mi je prva asocijacija bila seksualne prirode: „69“ u našem slengu označava pozu u kojoj muškarac izvodi kunilingus, a žena felacio, pa sam pomislio da „996“ označava neku još perverzniju seksualnu praksu koja se proširila u Kini, a koja uključuje dva muškarca i ženu (pošto je žena u Kini manje). Onda sam saznao da „996“ označava brutalnu radnu dinamiku koju nameću mnoge korporacije u Kini (radni dan traje od devet pre podne do devet uveče, šest dana nedeljno). Ipak, na neki način nisam bio skroz pogrešio: trenutna kampanja u Kini ima dvostruku metu: veću ekonomsku jednakost, uključujući bolje radne uslove, i eliminaciju zapadnjačke pop-kulture fokusirane na seks, konzumerizam i kulturu obožavanja. Šta onda u današnjim uslovima znači biti neokonzervativac? Sredinom oktobra 2019. godine, kineski mediji su počeli orkestrirano da tvrde da su „demonstracije u Evropi i Južnoj Americi direktna posledica tolerancije Zapada spram nemira u Hongkongu“. Bivši kineski diplomata Vang Žen je u kolumni za Beijing News napisao da je „pogubni uticaj ’haotičnog Hongkonga’ počeo da se vidi u zapadnom svetu“, to jest da su demonstracije u Čileu i Španiji učile na onima iz Hongkonga. Urednički komentar u Global Times je u istom maniru optužio demonstrante u Hongkongu da „izvoze revolucije ostatku sveta“: „Zapad plaća cenu podrške neredima u Hongkongu, jer su ovi potpalili nasilje u drugim delovima sveta i najavili političke rizike koje Zapad ne može da reguliše. (…) Mnogo je problema na Zapadu i mnogo različitih nezadovoljstava tinja ispod površine. Mnoga će se naposletku ispoljiti baš kao u Hongkongu.“ Tu je i zloslutni zaključak: „Katalonija je verovatno samo početak.“ Iako je nategnuto tvrditi da su demonstracije u Hongkongu inspirisale one u Barseloni i Čileu, sve tri pojedinačno jesu eskalirale u opšte nezadovoljstvo koje je očigledno vrebalo i već postojalo. Čekao se samo odgovarajući okidač, a eksplozije su bile toliko velike da su se protesti nastavili i nakon što su konkretni, sporni zakoni i mere bili povučeni. Komunistička Kina diskretno igra na kartu solidarnosti s nosiocima moći širom sveta, a protiv pobunjeničkog stanovništva, i upozorava zapadne zemlje da ne potcenjuju nezadovoljstvo unutar svojih društava – kao da, ispod svih ideoloških i geopolitičkih tenzija, suštinski dele interes očuvanja moći… ali, hoće li ovakva odbrana obaviti posao? Jirgen Habermas se u svojoj interpretaciji pada istočnoevropskog komunizma pokazuje kao vrhunski levičarski fukujamista koji prihvata postojeći liberalno-demokratski poredak kao najbolji mogući. Trebalo bi da se trudimo da učinimo pravednijim, kaže on, ali ne treba da preispitujemo njegove osnovne premise. Zato je s dobrodošlicom dočekao ono što su mnogi levičari videli kao veliku manjkavost antikomunističkih protesta u istočnoj Evropi: činjenicu da te proteste nisu pokrenule neke nove vizije postkomunističke budućnosti. Kako je rekao, revolucije u centralnoj i istočnoj Evropi su se svodile na „popravljanje“ ili „sustizanje“ (nachholende), njihov cilj je bio da tamošnjim društvima omoguće ono što su zapadnoevropska društva već imala; drugim rečima, da se vrate u zapadnoevropsku normalnost. Međutim, gilets jaunes (žuti prsluci) u Francuskoj, protesti u Španiji i drugi slični protesti današnjice definitivno nisu pokreti sustizanja. U njima je nešto što je nemoguće ne nazvati dubokim nezadovoljstvom liberalno-demokratskim kapitalizmom. Novina je to što se populistička desnica pokazala kao mnogo sposobnija u preusmeravanju ovih erupcija od levice. Alen Badju je povodom gilets janues stoga s punim pravom rekao: „Tout ce qui bouge n’est pas rouge“ – nije crveno sve što se mrda (i pravi nerede). Populistička desnica danas učestvuje u dugoj tradiciji narodnih protesta koji su najvećim delom bili levičarski. Čini se da je Kina ovde zauzela neokonzervativnu stranu: snažnom nacionalnom državom i promocijom patriotizma i tradicionalnih vrednosti kontroliše potencijalno rušilačku dinamiku moderne globalne ekonomije i posledična nezadovoljstva u narodu. Gde su granice ovakvog pristupa? Vang veruje da je njegov zadatak uspostavljanje novog nebeskog poretka i to nije puki izgovor za uvođenje potpune kontrole KPK nad društvenim životom. Vang odgovara na stvarni problem. Pre trideset godina je napisao knjigu Amerika protiv Amerike u kojoj je pronicljivo zapazio antagonizme američkog načina života, uključujući njegove mračnije strane: društvenu dezintegraciju, manjak solidarnosti i zajedničkih vrednosti, nihilistički konzumerizam i individualizam… Trampov populizam bio je lažni izlaz: on je upravo vrhunac društvene dezintegracije, jer je u javni govor uveo opscenost i time mu je oduzeo dostojanstvo. To ne samo da je zabranjeno, nego je i nezamislivo u Kini. Definitivno nikada nećemo videti da neki visoki kineski zvaničnik radi ono što je javno radio Tramp: da govori o veličini svog penisa, da imitira zvukove ženskog orgazma… Vangov strah bio je da se ista bolest može proširiti i po Kini – što se sad dešava na nivou masovne i pop-kulture i protiv čega su kao očajnički pokušaj pokrenute reforme. Opet, hoće li upaliti? Skeptičan sam. Prvo, u toj reformi vidim tenziju između sadržaja i forme: sadržaj – uspostavljanje stožernih vrednosti koje zajednicu drže na okupu – nameće se u vidu mobilizacije, svojevrsnog vanrednog stanja za koje je odgovoran državni aparat. Iako je cilj reforme suprotan ciljevima kulturne revolucije, sličnosti u vođenju kampanje postoje. Tenzija koju sam pominjao može da dovede do cinične neverice u pučanstvu, i to je opasno. Uopšte uzev, tekuća kampanja u Kini mi previše liči na tipične konzervativne pokušaje da se uživa u benefitima kapitalističke dinamike, ali da se njeni rušilački aspekti podjarme snažnom nacionalnom državom i patriotskim vrednostima. Baš tu je glavna zamka. Karlo Ginzburg je sugerisao da je sram zbog sopstvene zemlje, a ne ljubav prema njoj, možda pravi dokaz pripadnosti zajednici. Najbolji primer takvog srama desio se 2014. godine, kada je na stotine ljudi koji su preživeli Holokaust i njihovih potomaka kupilo oglasni prostor u subotnjem NJujork tajmsu, kako bi osudili „masakr nad Palestincima u Gazi i okupaciju i kolonizaciju istorijske Palestine“: „Grozničava ekstremna, rasistička dehumanizacija Palestinaca u izraelskom društvu nas duboko uznemirava“, pisalo je u saopštenju. Možda će sada neki Izraelci iznaći hrabrosti da osete sramotu zbog onoga što Izrael radi na Zapadnoj obali i na sopstvenoj teritoriji – ne, naravno, sramotu zbog toga što su Jevreji, već upravo suprotno, sramotu zbog onoga što izraelska politika radi najvrednijem nasleđu judaizma. „Uz državu, bila u pravu ili ne“ je jedna od najgadnijih parola koja savršeno ilustruje sve što ne valja sa bezuslovnim patriotizmom. Isto važi za Kinu. Prostor u kojem možemo da razvijemo takvo kritičko mišljenje jeste prostor javnog korišćenja razuma. U čuvenom pasusu eseja „Šta je prosvetiteljstvo?“, Imanuel Kant razlikuje „javno“ i „privatno“ korišćenje razuma: „privatno“ nije lični prostor pojedinca nezavisan od zajednice, već je zajedničko-institucionalni poredak u kojem se pojedinac konkretno identifikuje; s druge strane, „javno“ je transnacionalna univerzalnost u kojoj pojedinac koristi svoj razum. „Javna upotreba čovekovog uma mora u svako doba da bude slobodna i jedino ona može da ostvari prosvećenost među ljudima; no, privatna upotreba uma sme češće da bude veoma usko ograničena, a da se za to ipak naročito ne odmogne napredak prosvećenosti. Pod javnom upotrebom čovekovog vlastitog uma podrazumevam onu koju neko, kao naučenjak, čini od njega pred svekolikom čitalačkom publikom. Privatnom upotrebom nazivam onu koju on od svoga uma sme da čini u izvesnim građanskim dužnostima, ili službama, koje su mu poverene.“ Zato Kantova formula prosvetiteljstva nije: „Ne povinuj se, misli slobodno!“, ili: „Ne povinuj se, misli i buni se“, već: „Misli slobodno, javno iznesi mišljenje, i povinuj se!“ Isto važi za vaksoskeptike: debatujte, obznanite svoje sumnje, ali poštujte mere koje propisuju javni autoriteti. Bez takvog praktičnog saglasja, otplutaćemo u društvo plemenskih frakcija, što se već dešava u mnogim zapadnim zemljama. Ali bez prostora za javnu upotrebu razuma, država po sebi dolazi u opasnost da postane tek još jedna instanca privatne upotrebe razuma. Prostor za javnu upotrebu razuma nije isto što i demokratija, kako je tumači zapadni liberalizam – i Lenjin je u poslednjoj godini svoje aktivne vladavine uvideo neophodnost za organom koji bi otelovio javnu upotrebu razuma. Priznavši diktatorsku prirodu sovjetskog režima, predložio je ustanovljenje Centralne kontrolne komisije – nezavisnog, obrazovnog i nadzornog organa s „apolitičnom“ oštricom u kojoj bi bili najbolji učitelji i tehnokratski stručnjaci i čiji bi zadatak bio nadgledanje „politizovanog“ Centralnog komiteta i njegovih tela. U „sanjanju“ (njegov izraz) o poslu koji predstoji Komisiji, Lenjin opisuje kako bi ovo telo trebalo da pribegne „nekom poluhumornom triku, lukavosti, nekoj varci ili nečemu tog tipa. Znam da bi u ozbiljnim i poštenim državama zapadne Evrope takva ideja užasnula ljude i da je niti jedan jedini pristojni zvaničnik ne bi razmotrio. Nadam se, međutim, da još nismo tolike birokrate i da će u našoj sredini diskusija o toj ideji biti tek izvor zabave. Zaista, zašto ne kombinovati zadovoljstvo s korisnošću? Zašto ne pribeći nekom humornom ili poluhumornom triku kako bismo razotkrili nešto smešno, nešto štetno, nešto polusmešno, poluštetno, itd?“ Možda i Kini treba Centralna kontrolna komisija. NJen prvi zadatak bi bio da primeti dubinsku strukturnu homologiju između maoističke permanentne samorevolucije, permanentne borbe protiv okoštavanja državnih struktura i inherentne dinamike kapitalizma. Mislim da je Vang potajno svestan toga. U iskušenju sam da ovde parafraziram pošalicu Bertolta Brehta – umesto „Šta je jedna pljačka banke u odnosu na osnivanje banke“, da ide: „Šta su nasilni i rušilački ispadi jednog vojnika u kulturnoj revoluciji u odnosu na istinsku kulturnu revoluciju, neprestano poništavanje svih oblika života omogućenih kapitalističkom reprodukcijom?“ Danas se tragedija Velikog skoka unapred ponavlja kao komedija ubrzanog kapitalističkog Velikog skoka unapred, skoka u modernizaciju. Stari slogan, „po livnicu za svako selo“, dobija novo ruho, „po neboder za svaku ulicu“. Neki naivni levičari tvrde da su nasleđe kulturne revolucije i maoizam uopšte svojevrsna kontrateža razuzdanom kapitalizmu koja sprečava njegove najgore oblike i održava minimum društvene solidarnosti. Međutim, šta ako je slučaj upravo suprotan? Šta ako je kulturna revolucija, iako nehotično i zato okrutnije ironično, sa svojim brutalnim brisanjem prošlih tradicija predstavljala šok zahvaljujući kojem se desila potonja kapitalistička eksplozija? Šta ako Kinu moramo pridodati listi država u kojima su prirodne, vojne ili društvene katastrofe omogućile bujanje kapitalizma, a koju je sastavila Naomi Klajn? Vrhunska istorijska ironija je u tome što je upravo Mao stvorio ideološke uslove za ubrzani razvoj kapitalizma, i to tako što je pocepao tradicionalno društveno tkivo Kine. Kako je pozivao ljude, naročito omladinu, da učestvuju u kulturnoj revoluciji? Ne čekajte da vam drugi kažu šta da radite, vi imate prava da se pobunite! Stoga, mislite i delajte samostalno, uništite kulturne relikvije, odreknite se svojih starijih, napadajte ih, ali isto činite i s vlastima i partijskim zvaničnicima! Obrišite represivne državne mehanizme i organizujte se u komune! Taj poziv je imao svoju publiku – usledila je eksplozija neobuzdane strasti za delegitimizacijom svih oblika autoriteta, zbog čega je naposletku vojska morala da interveniše i zavede neki red. Neokonzervativni zaokret u Kini je zatvorio ceo krug emancipatornih politika. Veliki konzervativac T. S. Eliot je u svojim Beleškama ka definiciji kulture naznačio da postoje trenuci u kojima je jedini izbor onaj između jeresi i gubitka vere, kada se vera spasava sektaškim odvajanjem od ostatka lešine. Lenjin je ovo uradio u odnosu na tradicionalni marksizam, Mao je imao svoju priču, a evo šta mora da se uradi danas. Kada su boljševici 1922. godine, nakon neočekivane pobede u građanskom ratu, morali da uvedu NEP („Novu ekonomsku politiku“ koja je dozvoljavala mnogo širi udeo tržišne ekonomije i privatnog vlasništva), Lenjin je napisao kratak tekst pod naslovom „O uspinjanju na visoku planinu“. Da bi opisao ulogu povlačenja u revolucionarnom procesu, on koristi poređenje s planinarem koji nakon prvog pokušaja osvajanja novog vrha mora da se vrati u dolinu. U prenesenom značenju – kako se povući bez oportunističke izdaje odanosti revoluciji. Nakon popisa dostignuća i neuspeha sovjetske države, Lenjin zaključuje: „Komunisti koji nemaju iluzija, koji se ne prepuštaju malodušju, i koji čuvaju snagu i pokretljivost kako bi ’počeli ispočetka’, opet, pa ponovo, u susret izuzetno teškom zadatku, nisu propali (i sasvim izvesno neće nestati).“ Ovde Lenjin piše u najboljem beketovskom duhu, jer zaziva rečenice iz novele Worstward Ho: „Pokušaj ponovo. Propadni ponovo. Propadni bolje.“ NJegov zaključak – početi ispočetka, opet, pa ponovo – pokazuje da ne govori o usporavanju progresa i utvrđivanju gradiva, već upravo o vraćanju na početnu poziciju: treba „početi ispočetka“, a ne s mesta gde smo prethodno zastali. Kjerkegorovski rečeno, revolucioni proces nije postepeni napredak, već je repetativna kretnja, kretnja ponavljanja početka, opet, pa ponovo… i mi smo danas baš tu, nakon „opskurne propasti“ iz 1989. godine, definitivnog kraja epohe koja je počela s Oktobarskom revolucijom. Zato treba odbaciti kontinuitet s onim što je levica postigla u poslednja dva veka. Iako će uzvišeni trenuci poput uspeha jakobinaca u Francuskoj revoluciji i Oktobarske revolucije zauvek biti ključan deo sećanja, ta priča je gotova, sve treba ponovo promisliti i početi od nule. Danas je kapitalizam mnogo više revolucionaran od tradicionalne levice koja je opsednuta zaštitom svojih starih dostignuća kao što je država blagostanja – samo se treba setiti koliko je kapitalizam promenio celokupnu teksturu naših društava poslednjih decenija. Zato strategija radikalne levice danas treba da kombinuje pragmatizam s principijelnim stanovištima, pomalo kao kada je Lenjin uveo NEP u ranim 1920. Sovjetska sila je tada dozvolila određeni nivo privatnog vlasništva i tržišne ekonomije; NEP je očigledno bio uzor reformama koje je sproveo Deng Sijao Ping, a koje su u Kini otvorile vrata kapitalističkom slobodnom tržištu (pod kontrolom vladajuće KPK), pa zbog toga umesto pola decenije liberalizacije tržišta danas u Kini imamo već pola veka onoga što eufemistički zovu „socijalizmom s kineskim karakteristikama“. Da li onda Kina već pola veka prati svoju, uvećanu verziju NEP-a? Umesto da ismevamo ili prokazujemo ove mere kao poraz socijalizma, kao korak ka (autoritarnom) kapitalizmu, trebalo bi da rizikujemo i ovu logiku sprovedemo do ekstrema. Nakon raspada istočnoevropskog socijalizma 1990. godine, nastala je jedna šala: socijalizam je tranzicija od kapitalizma ka kapitalizmu. Ali šta ako sam kapitalizam definišemo kao socijalistički NEP, kao prelaz sa feudalizma (ili predmodernih društava generalno) ka socijalizmu? Ukidanjem predmodernih društvenih odnosa vazalstva i nadmoći, s ustanovljenjem principa ličnih sloboda i ljudskih prava, kapitalistička modernost je po sebi već socijalistička – nije ni čudo što je modernost uvek iznova rađala pobune protiv koncepta nadmoći i što su pobune uvek išle ka ekonomskoj jednakosti (velike seljačke bune u Nemačkoj na početku 16. veka, jakobinci, itd.). Kapitalizam je faza prelaska s predmodernosti na socijalizam u smislu kompromisne formacije: prihvata kraj direktnih odnosa nadmoći i dominacije, to jest, prihvata princip lične slobode i jednakosti, ali (kao što Marks reče u svojoj klasičnoj formulaciji), transponuje dominaciju s međuljudskih odnosa na odnose između stvari (robe): kao pojedinci, svi smo slobodni, ali dominacija opstaje u odnosima prema robi koju razmenjujemo na tržištu. Zato je u marksizmu jedini način da postignemo istinski slobodan život – ukidanje kapitalizma. Zagovornici kapitalizma će ovo rešenje proglasiti utopijskim. Zar lekcija staljinizma nije upravo to: ukineš li kapitalizam, ukinućeš i slobodu, a nadmoć će se brutalno vratiti u polje direktnih odnosa? S druge strane, zagovornici kapitalizma ne vide problem u tome što kapitalizam u krizi oživljava feudalne elemente – zar se to ne dešava s ulogom megakorporacija, zbog kojih su pojedini ekonomisti i društveni analitičari počeli da govore o neofeudalnom korporativnom kapitalizmu? Ovo je, onda, danas istinska alternativa: ni kapitalizam ni socijalizam, ni liberalna demokratija ni desničarski populizam, već je pitanje koja je vrsta postkapitalizma prihvatljiva: korporativni neofeudalizam ili socijalizam. Da li će kapitalizam na kraju biti samo jedan prelazak s nižih na više stupnjeve feudalizma ili će biti prelazak s feudalizma ka socijalizmu?