Manje džuda, više šaha

Ruski predsednik Vladimir Putin redovno demonstrira svoje poznavanje džuda i drugih borilačkih veština. Uspeh u tim sportovima često zavisi od onoga što Japanci zovu kuzushi - izbacivanja protivnika iz ravnoteže primenom tehnika osmišljenih da poremete njegov fizički i mentalni ekvilibrijum. Putin je Sjedinjene Države i NATO pokušao da izbaci iz ravnoteže mobilisanjem preko 100.000 ruskih vojnika duž ukrajinske granice. Budući da ne skriva uverenost u to da su Rusija i Ukrajina organski povezane, moguće je da Putin obnavljanje te veze vidi kao način za cementiranje svog političkog nasleđa - tako što će izbrisati ono što je po njemu bilo ponižavanje kome je Rusija bila izložena u decenijama nakon kolapsa Sovjetskog Saveza. Moguće je da Putin veruje kako je, preteći Ukrajini, u stanju da je destabilizuje i stvori uslove za smenu njenog aktuelnog, prozapadnog rukovodstva i instaliranje novog, daleko naklonjenijeg Kremlju. Još je verovatnije da je procenio kako će mobilizacijom trupa naterati Sjedinjene Države i predsednika DŽoa Bajdena da ustuknu i prihvate povratak Ukrajine u rusku sferu uticaja. Uostalom, nije prošlo mnogo od američkog haotičnog i skoro pa bezuslovnog povlačenja iz Avganistana. Putin je najvećim delom prošao nekažnjeno za aneksiju Krima 2014; a i kineski predsednik Si Đinping se malo obazirao, ili nije nimalo, na proteste iz sveta zbog gušenja demokratije u Hongkongu. Zato SAD, iz daljine posmatrane, deluju slabo, podeljeno i zagledane u same sebe. Ovome treba dodati Putinov manjak poštovanja za američke saveznike u Evropi. Nakon što je nepromišljeno odlučila da postepeno eliminiše upotrebu nuklearne energije, Nemačka je sebi dopustila da postane mnogo zavisnija od ruskog gasa i - kao što je često bio slučaj i sa Zapadnom Nemačkom tokom Hladnog rata - beži od konfrontacije s Kremljom. Osim toga, Putin je gomilanje trupa započeo s primicanjem zime, kada bi niske temperature i visoke cene goriva Rusiji donele dodatnu prednost. Francuzi su bili fokusirani na svoje predsedničke izbore, dok je Velika Britanija bila zauzeta kovidom-19, Bregzitom i ponašanjem premijera Borisa DŽonsona. Povrh toga, Putin je preduzeo korake kako bi umanjio ranjivost Rusije, posebno kad je reč o efektima ekonomskih sankcija. U decembru 2021. ruske devizne rezerve su dostigle rekordni nivo od 630 milijardi dolara, dok su visoke cene nafte vlastima omogućile značajne budžetske prihode. A Kina, koja Rusiji već pruža diplomatsku podršku, tu je za slučaj da Kremlju zatreba i ona finansijska. Ali dok je Putin fabrikovao ukrajinsku krizu, uveren da ima jasnu prednost u odnosu na Zapad, počinio je grešku koja se može pokazati opasnom čak i za iskusnog praktičara borilačkih veština poput njega: potcenio je protivnika. Bajden i NATO jesu poručili da neće direktno intervenisati stavljajući se na ukrajinsku stranu, ali to nije isto što i pristanak na rusku dominaciju. Zapravo, SAD su organizovale sveobuhvatan odgovor na ruski izazov. Poslale su naoružanje u Ukrajinu kako bi troškovi eventualne ruske invazije i okupacije bili uvećani. Formulisani su planovi za jačanje pozicija članica NATO geografski najbližih Rusiji. Pripremaju se ozbiljne ekonomske sankcije. A preusmeravanje gasa ka Evropi delimično bi kompenzovalo eventualno obustavljanje isporuka iz Rusije. Svim ovim se želi reći da Putinov inicijalni zahvat nije uspeo da nanese odlučujući udarac protivniku. Oni koji ocenjuju da je ruski predsednik Zapad doveo tačno tamo gde je želeo da bude naopako su razumeli situaciju. Putin je sebe doveo u nezavidnu poziciju: mora ili da eskalira situaciju. ili da nađe način da, spasavajući obraz, nekako odstupi. SAD su Putinu mudro ponudile platformu za deeskalaciju. Ona bi mogla da obuhvata novu strukturu koja bi doprinela učvršćenju bezbednosti u Evropi, kao i aranžmane za kontrolu naoružanja kojima bi se ograničili opseg i lokacije niza odbrambenih sistema. Kroz revitalizovani i revidirani pregovarački proces u Minsk formatu potražilo bi se političko rešenje za istočnu Ukrajinu, kojim bi bio omogućen značajan nivo autonomije za tamošnje stanovništvo (čiji veliki deo čine etnički Rusi) i zamena ruskih vojnika pripadnicima međunarodnih mirovnih snaga. SAD su takođe signalizirale da Ukrajina ne samo da neće skoro u NATO, nego još ko zna koliko dugo. Da li bi takav epilog zadovoljio Putina, neizvesno je. On neće dobiti odgovor kakav je želeo - potvrdu da Ukrajina nikad neće moći da se priključi NATO, ili da će NATO povući svoje snage na pozicije na kojima su bile pre više od dve decenije, pre nego što je Alijansa krenula da se širi na centralnu i istočnu Evropu. Ali će verovatno imati nekoliko sedmica da razmotri svoje naredne korake. Prošle sedmice je otputovao u Peking da bi prisustvovao otvaranju Zimskih olimpijskih igara - a Si je jasno stavio do znanja kako mu ne bi bilo drago da eventualni rat u Ukrajini baci u zasenak ovu priliku za promociju Kine, uoči kongresa Komunističke partije na kome će naredne jeseni tražiti i treći mandat. Putin ipak ima jednu drugu opciju. Mogao bi da poveća rusko vojno prisustvo u zapadnoj hemisferi, tvrdeći da Americi radi isto ono što je NATO uradio Rusiji. Ali bi to bio rizičan potez, i ničim ne bi doprinelo smanjenju njegove zabrinutosti kad je reč o Evropi. Nemoguće je predvideti kako će Putin postupiti; moguće je da ni on sam to još nije odlučio. Možda će se opredeliti za takozvani manji upad, ili ograničenu intervenciju, moguće kroz povećanje ruskog vojnog prisustva u istočnoj Ukrajini. Takav smer delovanja Putinu bi omogućio da ima na šta da pokaže kao na rezultat ruske agresivne diplomatije, a da istovremeno izbegne da za to bude ozbiljno kažnjen, budući da nije verovatno da bi članice NATO bile u stanju da postignu konsenzus oko toga kako odgovoriti na poteze Moskve. To bi takođe bilo konzistentno s pristupom karakterističnim za borilačke veštine, gde se traga za taktičkim otvaranjima kako bi se protivnik izbacio iz ravnoteže. Ali takav scenario u fokus stavlja ograničenja borilačkih veština, koje više počivaju na taktici nego na strategiji. Aktuelna, velikim delom fabrikovana kriza u Ukrajini nosi rizik da Rusiju dovede u goru poziciju od one u kojoj je bila: da kontroliše malo manje teritorije, ali da se suoči s dodatnim sankcijama, jačim NATO, te susednom zemljom čiji je narod u međuvremenu u još većoj meri razvio zaseban, antiruski identitet. Zato bi, kad se vrati u svoju daču, Putinu dobro bilo da se posveti jednoj drugoj igri koja se takođe usko vezuje za Ruse: šahu - gde najbolji igrači planiraju i po nekoliko poteza unapred, i respektuju svoje protivnike. Ričard Haas predsednik njujorškog instituta Savet za spoljne odnose © Project Syndicate, 2022.