Milan Vlajčić

Milan Vlajčić je rekao za sebe da pripada onoj gotovo zaboravljenoj školi kulturnog i kultivisanog novinarstva koja se držala tradicije i istinoljubive otvorenosti da se imenuju protagonisti pojava i događaja. Smatrao je da novinarstvo bez etičkog i kritičkog stava i nije novinarstvo. Zato ga je i ostvarivao toliko godina kao slobodni i kritički korektiv i društva i kulture. Kao hroničar najvažnijih zbivanja u kulturi i analitičar svih fenomena relevantnih za skalu vrednosti savremenosti, Vlajčić je osporavao gluvonemu egzistenciju banalnosti i u stvarnosti i u stvaralaštvu. I kad je svoje opservacije u šali nazivao haiku-komentarima, on nije promašivao u njihovom lucidnom i vrednosnom određenju. Tamo je bilo najprisutnije in media res. To se obznanilo i u rubrici Cigla u zidu, koja se održala dvanaest godina kao važna tačka kritičkog nespokoja. Vlajčić je bio majstor da izabere značajnu temu i da je dovede do snažne poente. Znalo se da to razume, ali i oseća. NJegovo kazivanje je bilo uvek proživljeno, mladalački poletno, aktuelno i originalno. Istaknuto mesto u svim njegovim esejima i komentarima, sabranim u spisima (dvanaest knjiga počev od Poprišta u ediciji Nezavisnih izdanja Slobodana Mašića, 1971), zauzima tema o zaboravu ličnosti iz javnog života, iz naše kulture. Znao je da u nas vlada ne samo nekultura zaborava već i opasnost od nestajanja temeljnih vrednosti jer u vrednovanju preovlađuju estradni kriterijumi. Negodovao je što je Dragutin Gostuški, značajan kritičar i mislilac, gotovo pao u zaborav iako njegov buntovni duh kritičara nedostaje jer nema baš nikoga ko bi mogao tako suvereno da oceni bezdan trivijalnosti u kome smo se našli i u kome istrajavamo. U stvari, nije bio u pravu, takvu misaonu snagu i kritički duh imao je baš Milan Vlajčić, koji na stagnaciju kritičke misli nikada nije pristajao i nije se libio da iskaže svoje mišljenje i kao stav razlike, i kao mogućnost u novim tumačenjima fenomena i (ne)vrednosti kulture. Snagom kritičarske strasti branio je vrednosti u kulturi koje su bile pritisnute gorkim plodovima populizma i antielitizma. Od devedesetih godina prošlog veka pratili su nas kontrakulturni, mrzotvorni i mitotvorni nacionalistički delirijumi. Vlajčić je bio siguran da je kultura preduslov za modernizacijske procese i za suštinsku promenu. Verovao je da je ona brana da ne „potonemo u varvarstvo“. U njoj bi kritička svest objavila raskid sa mitologizovanom istorijom, mrtvom tradicijom, autoritarnim mentalitetom, autokratskom vladavinom i političkom arheologijom. Kao slobodni građanin i kao borac za pravedno i moderno društvo, najžešće kritike Vlajčić je koliko juče upućivao bahatim političkim silnicima i njihovim blatoidima, koji su održavali anomično društvo, u kome vladaju haos, nasilje i bezakonje. Zato je bio i učesnik u svim građanskim protestima, u građanskoj neposlušnosti. Nemerljivo obrazovan, erudita, profesionalac od formata, rafiniranog ukusa, duhovit, lucidan, šarmantan, pravdoljubiv i dobroćudan komentarisao je godinama sve što je bilo neophodno da se preispita i protumači, da se prevrednuje. Bila je to uvek prava reč u pravo vreme. Ništa ga nije moglo pokolebati da obrazloži svoje uverljivo nepristajanje na vladavinu nevrednosti. Nije bio samo nadmoćno kompetentan kritičar filma, književnosti i muzike, nego i pouzdan analitičar u domenu kulturologije, fenomenologije i krizologije. Jasne i visoke kriterijume pratila je saglasnost estetskih i etičkih merila. NJegovoj intelektualnoj radoznalosti nije bilo kraja, ali ni njegovom nastojanju da svoja saznanja nesebično podeli sa drugima, sa javnošću. To mu je omogućilo da postane suvereni branitelj vrednosti u kulturi našeg bolesnog društva. A ova gospodstvena i blagorodna ličnost, odlazeći, darivao nas je tek napisanom knjigom Kavijar za sirotinju. Tako ćemo se s njim ponovo sresti.