Moć sagrađena na neistinama

Ovo je jedan iz serije, mahom kritičkih, članaka posvećenih našem predsedniku Republike, njegovom odnosu prema krupnim društvenim pitanjima, načinu na koji ih tumači i rešava, o tome kako bira svoje saradnike i kako se odnosi prema njima, kako tumači pomeranja na našoj političkoj pozornici i kako formira i modifikuje generalnu viziju našeg društvenog razvoja. U nekim dosadašnjim tekstovima analiziran je njegov nonšalantan i lagodan odnos prema Ustavu, spremnost da učestvuje u neravnopravnoj političkoj utakmici, u kojoj njegova stranka ima ogromne prednosti u odnosu na sve ostale, neverovatna sklonost da se meša u poslove skoro svih resora i državnih agencija i neviđen afinitet za nastupanje na javnim manifestacijama i slikanje po televizijama i drugim medijima. Te njegove markantne, a ipak brojne karakteristike uzimane su i tretirane kao izolovane crte kroz koje se ipak ogleda i prikazuje ceo čovek. Tako se, uslovno govoreći, dolazi do čitave serije njegovih analitičkih portreta čije uklapanje u jednu složeniju celinu daje širok uvid u ponašanje i delovanje najmoćnijeg čoveka u ovoj zemlji. Ovde će biti ispitan njegov odnos prema istini i implikacije tog odnosa, posebno u meri u kojoj on odstupa od onoga što bi se moglo očekivati od neuobičajeno moćnog čoveka koji je sticajem prilika zauzeo ključno, izrazito dominantno mesto u ovom društvu. Ključna reč u ovom kontekstu je moć; ona je takva i tolika da od njegovih stavova i odluka zavise razvojni izgledi i generalno opredeljujuće razvojne tendencije svekolikog društva. Taj uticaj je tako snažan i predodređujući da sam u jednom nedavnom tekstu sugerisao da se Srbija metaforički preimenuje u Vučićistan. Dugo se već ističe predsednikova nekonzistentnost u različitim izjavama, pri čemu one sadrže protivrečne i logički neodržive tvrdnje: ako je istina ono što je govorio i čak naglašavao u vremenu t, ne može biti tačno ono što je sa istim žarom i posvećenošću tvrdio u nekom kasnijem vremenu t+s. Na najnovijim ekološkim protestima prosto su se razlegale emfatične tvrdnje o njegovim neistinama, pri čemu je za ovu reč korišćen nešto grublji i neugodniji sinonim iz narodnog vokabulara. U selu Trbušnici kod Loznice ti uzvici su dostigli nivo pravog krešenda, a jedan prodorni ženski glas razgovetno je iskazao kako predsednik može samo slučajno da izrekne istinu, i to jedino kad mu se ona „omakne“. Artikulacija ovog nezadovoljstva, i to sve češća i sve gromkija, ukazuje na deficit poverenja, bez koga nema zdravog društva i delotvorne koordinacije društvenih aktivnosti. Bez dobre koordinacije nema efikasnosti niti šire shvaćene racionalnosti socijalnih procesa, a samim tim nema ni zadovoljavajućeg, dovoljno dinamičkog razvitka. Pre nego što se prikažu neka drastičnija, dalekosežnija odstupanja od istine, uputno je postaviti pitanje zašto se ona uopšte javljaju. Prva moguća hipoteza jeste predsednikova nedovoljna upućenost u vrlo široku materiju sa kojom se on tako smelo i po kratkom postupku hvata ukoštac. Ta hipoteza je veoma uverljiva jer niko, pa ni On, ne može biti ekspertski upućen u tako širok spektar pitanja, počev od prirode i verovatnog delovanja novih lekova za virus korona sve do stanja zaliha i tendencija u domenu snabdevenosti prehrambenih proizvoda, posebno uključujući stanje snabdevenosti oljuštenim pirinčem. Druga hipoteza, reklo bi se jednako uverljiva, bila bi da se tu radi o korišćenju neistina u svesnoj manipulaciji političkim procesima radi postizanja partikularnih ciljeva koji se na drugi, etički poželjniji način ne daju realizovati. Ovde ta druga, očito delikatna hipoteza neće biti razmatrana, sem što će biti rečeno da ovaj autor o njoj ima tačno isti stav kao i bilo koji čitalac. U tom kontekstu, ipak, treba reći da eventualna odstupanja od istine u javnim nastupima i delanju predsednika u ovom društvu mogu da imaju kobne posledice, s obzirom na njegovu ogromnu moć i jednako širok akcioni angažman, kao i da široke klase subjekata koriste elemente njegovih izjava za prognoziranje okolnosti u kojima će ubuduće delovati – tako zavedeni privredni akteri ne mogu da se ne upuštaju u pogrešne odluke, a gubitak na efikasnosti i rasipanje oskudnih resursa iz tog sledi gotovo aksiomatski. Vlast uz ostalo ima i nadležnost i dužnost da u decentralizovanoj tržišnoj privredi ekonomske subjekte obaveštava o stvarima koje oni sa svojim ograničenim vidokrugom ne mogu sami pouzdano da sagledavaju, a ako vlast nalazi za shodno da u toj bitnoj funkciji emituje pogrešne informacije, krajnji rezultat tog upravljačkog „nestašluka“ ne može biti daleko od katastrofe. A u privrednoj široj javnosti registrovano je mnogo toga što našeg predsednika direktno vezuje za neistine ili, kako se dalo razabrati iz ženskog glasa puštenog povišenim tonom u Trbušnici, prosto rečeno laži. Za ovaj prikaz ipak je pogodniji jedan elegantnije izveden, rafinirani pristup kakav sistematski neguju i redovno primenjuju istraživački novinari. Oni metodički vode i zaista efektno objavljuju svoj Istinomer u kome se naš predsednik ne provodi dobro. U Istinomeru od 10. januara neistine su rangirane po svojoj dalekosežnosti i drastičnosti, bivajući označene rednim brojevima, pa su najkrupnije smeštene na početak tabele, naš predsednik je čak zauzeo prva dva mesta! To je opasna mera njegovog odstupanja od istine. Ovde valja istaći da metodologija Istinomera ne dozvoljava nekakva iskrivljivanja i nameštanja formulacija kako bi se predsednik što više ocrnio. Naprotiv, tu nekih opširnijih verbalnih komentara faktički nema - snimatelji načine slike u različitim situacijama, pri čemu je poruka jedne direktno suprotstavljena drugoj. U tim snimcima dat je samo predsednikov lik i glas, te on sam daje jasan auditivni dokaz neistinitosti onoga što je ranije tvrdio, a što je verno – jer drukčije i ne može – snimljeno i sačuvano. Tehnologija je nemilosrdna i surova, ni u jednoj stvari ne dozvoljava naknadna podešavanja i neposrednom očiglednošću nemilosrdno kažnjava onoga ko je okrenuo leđa Istini. Zaključak se nameće sam po sebi - čovek tako moćan i na tako visokom položaju morao bi tvrdo, takoreći dogmatski da se drži istine, a ako to nije slučaj, onda sledi porazan i tužan komentar po njega, po celo društvo i posebno po glasačko telo koje ga iz izbora u izbore podržava, sa tendencijom da ga bezmalo ovekoveči. Nemoguće je ne razmotriti jednu na prvi pogled sitnu i beznačajnu stvar, ali takvu da predstavlja pravi biser u razmatranju odnosa našeg predsednika prema istini. Poznat je, široko je pretresan i još uvek se temperamentno komentariše poznati tragični slučaj u Doljevcu, gde je nečijom krivicom na pravdi Boga smrtno stradala Stanika Gligorijević. Iako je jedan čovek osuđen kao odgovoran za tu smrt, slučaj je ostao nerazjašnjen. Ostale su teške sumnje da je stvarno odgovoran neko ko je po položaju daleko iznad osuđenog vozača, a stvar nije mogla definitivno i pouzdano da se razjasni na sudu jer su nedostajala − svesno uklonjena – dva minuta trake na kojoj je kontrolnom kamerom ceo slučaj snimljen. Predsednik je izjavio – a nema sumnje da je u pitanju istina – da raspolaže tim nedostajućim delom snimka, ali da ga ne daje na uvid sudu i javnosti jer je, kako kaže, reč o strašnom prizoru. Ovo je neshvatljivo i grozomorno, baš koliko i sam deo snimka koji je predsednik uskratio sudskoj instanci i široj javnosti. Evidentno je i zdravom razumu neupitno da „strahota“ snimka ne može ni pod kojim uslovima biti razlog za njegovo pridržavanje te tako lišavanje šire javnosti, pa čak i suda, da dođe do nasušno potrebne istine. NJegov od(iz)govor nije i nikada neće moći da bude prihvatljiv. Ovim se on legitimiše kao prikrivalac, te tako i neprijatelj istine. Ovakva sablazan nikakvim kvalifikacijama ne može da se ublaži, takav čin prikrivanja istine, uz stav koji može da se okvalifikuje i kao opstrukcija sudskog procesa, ostaje skandalozan i neoprostiv. Ovaj slučaj je mala tačka u mozaiku predsednikovih sudara sa istinom, ali on je takav da poput drugih – ovde raspravljenih, ali i onih koji to ovoga puta nisu – detalja kroz suženu vizuru odslikava celog predsednika. Pretpostavljajući benevolentno da mu je taj kritični deo snimka zagubljen ili uništen, još uvek je ostajala mogućnost da se sudu javi u svojstvu svedoka i saopšti detalje koji bi pomogli da se dođe do pune istine. Nekome će se možda nametnuti i pitanje Kakva je to zemlja u kojoj je Predsednik takav? * Mozaik sitnijih detalja kroz koje se odslikava i pokazuje ceo Predsednik isuviše je bogat i razuđen da bi svi njegovi kamenčići mogli da se istraže u jednom jedinom tekstu. Na tu temu, idući od kamenčića do kamenčića, napisao sam već nekoliko tekstova, a ako me nešto ozbiljnije ne omete, biće ih još, kako je uvodno nagovešteno. Prvi tekst iz te serije pod naslovom Predsednik i ja objavljen je u Vremenu (br. 1558 od 12. novembra 2020, st. 36-38). Svi potonji tekstovi na temu Predsednika, i svi intonirani kritički sa razlozima koji bi morali da budu posve vidljivi, naslovljeni su tako da počinju sa tim „istorijskim“ naslovom, a sadrže i neke bliže određujuće dodatke. Time se objašnjava unekoliko čudnovat naslov ovog članka. Ako me ne omete nešto nepredviđeno, serija kritičkih članaka posvećenih našem Predsedniku ovim neće biti okončana. Nije moguće ne najaviti jedan u kome će biti pretresene dve ključne tvrdnje sa kojima vlast mesecima već bombarduje našu javnost, sve dok je potpuno ne obesvesti. Prva od njih jeste uveliko već zamorno isticanje kako smo najbrže rastuća privreda u regionu, „pa i šire“ i kako smo se izmetnuli u nekog opasnog balkanskog rastućeg tigra. Druga tvrdnja odnosi se na našu tobožnju veliku finansijsku snagu zahvaljujući kojoj država može da se upusti u smele razvojne poduhvate, a budžet je bogato popunjen i dozvoljava finansiranje široke skale društveno korisnih aktivnosti. Reč je o grozdovima izvedenih tvrdnji kitnjasto raspoređenih oko ove dve osnovne floskule. Argumentovano pobijanje ovih tvrdnji stvar je koja poprima dimenzije patriotskog čina. Autor je profesor emeritus