Srbijom i danas upravljaju Gangule

Dok se Srbija teturala od 20. ka 21. veku, u njoj su bitange napredovale kengurovim skokovima, a običan čovek nije mogao ni da pohvata munjevite tranzicione promene. Reditelj Radivoje Andrić uhvatio je duh takvog Beograda i upakovao ga u radove koji su postali opšta kultura - Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje, Kad porastem biću Kengur, Mile protiv tranzicije. Nije neobično što su ti filmovi bili popularni, nije čudno ni to što su voljeni i danas. Ali jeste problem što su danas i aktuelni. Bitange, i to daleko manje simpatične od Laneta i Mome, još avanzuju, a Palme uspevaju kao u tropskim oblastima. Andrić zato kaže da se njegovi junaci nisu pomerili sa mesta na kome smo ih ostavili kada smo izašli iz bioskopa. Jedino je Mile u međuvremenu postao i antivakser. Radivoje Andrić rođen je 1967. u Sarajevu. Filmsku režiju je proučio na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. NJegovo novo delo, Leto kada sam naučila da letim, nedavno je imalo beogradsku premijeru, i prvi je film koji Andrić potpisuje kao reditelj posle osamnaest godina. Vaš novi film je porodični, ali u njemu se našla i priča o pomirenju ljudi zavađenih našim ratovima, priča koja je prevashodno za odrasle. Koliko deca mogu da je shvate? Imali smo kontrolne projekcije, i gledali kako film deluje na ljude iz struke, na reditelje i montažere, ali i na decu i roditelje. Neka deca priču razumeju, neka ne. Deca koja su bila na letovanju u Hrvatskoj ili imaju druge veze sa Hrvatskom ili Bosnom, znaju da je postojao neki sukob. Ali i deca koja nisu dovoljno odrasla ili informisana shvataju onoliko koliko je potrebno - da nešto nije dobro između starijih junaka filma. Voleo bih da sam među decom koja ne razumeju, jer će ona provesti manji deo života pod tim teretom. Nove generacije neće biti opterećene kao naše, i mislim da mržnju neće širiti, ali opterećene će biti. Pošto će i nove generacije biti opterećene našim mržnjama, da li su filmovi dobar način da im se te omraze objasne, pa da naslednici izgrade nešto bolje od ovoga što smo napravili mi? Moram da priznam da nismo imali tako visoke namere kada smo radili na filmu. Meni je prirodnije da radim na „malim“ temama i pričama, i da se nadam da će iz njih da izbije nešto veće. Pomalo sam majstor kvariša. Ako se svi u publici smeju, to je odlično, ali neću da vas pustim da se smejete do kraja, nego ću dodati nešto tužno ili ozbiljno. Kada je tužno, kada sam na ivici patetike, malo ću okrenuti na šalu. Mislim da sve u filmu mora da proistekne iz priče. Ako je ideja nakalemljena na priču, to postaje propagandni pamflet. Postoji i dobra propaganda, ali za to je potrebno da film bude dobro urađen, da ideja ne bude prst u oko, već fino provučena. LJudima koji misle da mrze promenilo bi se mišljenje kada bi upoznali porodicu sa druge strane, porodicu koja je takođe izgubila nekog u našim ratovima. Kada se patnja konkretizuje u jednoj porodici, u jednoj osobi, ako ste ljudsko biće, to mora da vam promeni mišljenje. Mislim da Leto kada sam naučila da letim ima tu poruku - ljudi, upoznajte se. Sve treba sagledati iz više uglova. Razumem ja i desničarski ugao potpuno, razumem i levičarski, kao i ovaj iz sredine, ali treba sagledati sve, a ne da zaključujemo na osnovu objava na društvenim mrežama ili da gradimo svest na osnovu medija. Moram to da kažem vama, čoveku iz medija, ali ne smemo da gradimo sliku sveta na osnovu ovakvih medija; bilo kakvih, a ovakvih posebno. Brojni ljudi iz medija lako bi se saglasili sa vama. Naravno. Poruku ne treba da šaljete direktno, i treba se posvetiti pojedinačnim sudbinama. Ne izmišljam ništa novo, tako je u svakom filmu, jer gledalac mora da se poveže sa glavnim junakom. I u životu se odnosi popravljaju kada se sa nekim povežemo i razmenimo emocije. Ne treba da računamo na to da će države da nam se pomire ili da će društvene mreže nešto popraviti. Ne, bez ličnog kontakta, jedan na jedan, nismo sve sagledali, i ne možemo da znamo pravu sliku. Kada već govorimo o pravoj slici, vaša serija U zagrljaju Crne ruke istoriji pristupa humoristički, što nije često u domaćoj kinematografiji. Naš pogled na istoriju je i neozbiljan (jer smo jednostrani) i preozbiljan (jer sa tom jednostranom istorijom nema šale). Da li vas je sputavala ta dvostruko loša vizura? Bio sam zabrinut zato što su mediji stvorili suludo stanje u kome ljudi, recimo, veruju da je Dara iz Jasenovca živa osoba, a ne lik iz filma. Mediji to potpiruju tako što napišu „Dara iz Jasenovca u poseti kod predsednika“. Razmišljao sam na ovaj način - Engleska ima veliku istoriju, ali ima je i Srbija. Ako Englezi mogu da se sa njom šale, zašto ne bismo mogli i mi? Nisam ja u tome prvi. U Crnom Gruji je bilo manje istorijskih ličnosti, humor je bio drugačiji, ali i tamo su se šalili sa istorijom. Mislim da imamo pravo na to. Kada narod ima malu istoriju, mora da je čuva, ali kad ima veliku, može da bude široke ruke. Time upravo dokazuje da istoriju ima. Takav postupak će možda nekome u publici otvoriti vidike i navesti ga da bolje nauči sopstvenu istoriju. Ako novinar Pera Todorović u seriji Pašića nazove Bugarinom, gledalac će možda kopati po knjigama da bi saznao zašto je Todorović to rekao. U poslednje vreme - a to „poslednje vreme“ već dugo traje - podilazi se ukusu publike. To ne sme da se radi, to ne treba da bude kulturna politika države. Publiku treba terati da ide unapred u intelektualnom, duhovnom, fizičkom, svakom smislu. To je dodatni razlog zbog kog mi se ova serija dopada. Napisana je tako da traži da se gledalac uključi. I ja se smejem glupostima, ali hajde da ne gledamo samo gluposti. Na planu novije istorije, kako se danas snalaze vaši tranzicioni junaci iz Munja, Kad porastem biću Kengur, Tri palme za dve bitange i ribicu? Nisu napredovali, na istim su mestima na kojima su bili, jer je u ovakvom ustrojstvu društva takvim likovima nemoguće da idu napred. A to im nije ni potrebno, jer oni stiču mudrost ne delajući. Sigurno nisu pobedili, ali nije pobedila ni tranzicija ili kako god ovo vreme zovemo. Svi ti likovi su borci. I imaju integritet. Nikakvo vreme ne može da ih uništi. Mislim da ljudi treba da budu takvi, da čvrsto drže do svojih stavova. Dešava se, naravno, da čovek promeni mišljenje, ali to ne znači da je dobro menjati ga na svakih petnaest sekundi, kako vetar dune. O Kenguru ste rekli da je to „veseo film o našem svakodnevnom beznađu“. Ako su junaci tog filma na istom mestu, da li je i beznađe isto? Ne mogu da kažem ni da je bolje ni da je gore, ali dobro nije. Ali ti junaci, a nadam se i mnogi ljudi, uprkos beznađu ne odustaju, i ne treba da se predaju. Ako čovek sačuva integritet i hrabrost, imaće i duh, i onda može da nastavi da se bori. Kao Don Kihot? Nije važno, nastavi. Takva je situacija. Možda će biti bolje, možda će biti gore, tvoje je da se boriš. Čovek onda nema problem sa smislom života, jer ima zadatak... Zvučim pomalo mesijanski, kao Vučić da govori. Dok ste snimali Kengura, da li ste očekivali da bi Aleksandar Šapić, koji je glumio Gangulu, mogao da postane najozbiljniji kandidat za gradonačelnika? Naravno da nisam. Šašavo je sve što se desilo. Ne delim njegove političke stavove, ali on je na snimanju bio sjajan, hrabro se u to upustio. Kad je počeo da se bavi politikom, i kada su počeli napadi na njega, uvek su ga nazivali Gangula, sa pogrdnom konotacijom koju taj nadimak i nosi, po genijalnoj zamisli scenariste Miroslava Momčilovića. Pomišljao sam na to da neću živ ostati ako naletim na njega na ulici. Šta kažete na to što stvarne Gangule igraju ozbiljne političke role širom Srbije? Ne mogu da kažem da me je bilo šta od toga iznenadilo, nije ovo ni prvi ni poslednji put. I ranije je bilo svakakvih ljudi, i u Skupštini, i na čelu raznih institucija - tu je tek stanje strašno, verujem - i tako će biti sve dok ne počne da se sluša struka. To smo svi već hiljadu puta čuli, ali se i dalje ništa ne dešava. Struka mora da bude poput junaka o kojima smo govorili, da ima integritet i da se bori. Ozbiljne države služe tome da postavljaju kontrolore, da ljudi koji su na vlasti imaju mnogo kontrolora. Policija, vojska, država moraju da brane te kontrolore, a ne vlast. Onda ne može da se desi ovakva situacija, iz koje se teško izlazi. Mi smo sada zaglibljeni u blatu, i to u nekakvom teškom, glinastom blatu. Sada treba izvući noge, i to uopšte nije lako. Nije bilo lako ni ranije. Još od Miloševićevog vremena pitamo se kako je neki čovek došao do neke funkcije, priželjkujemo da ode, a onda se ispostavi da je onaj koji ga je zamenio još gori. I to se dešava konstantno. Prestao sam da priželjkujem da se ljudi sklone, jer dolaze još gori. Ako je to namera, perfidna je ali genijalna. I to mora da se spreči. Ako već likovi iz vaših filmova drmaju političkom scenom, neizbežno je setiti se i Gojka iz Munja. Imamo serijsku proizvodnju političara koji rešavaju očite detinje i mladalačke frustracije grabeći se za bilo kakav položaj, bilo kakvu moć. Kada ih vidite, da li pomislite „Zaboga, ovo je moj Gojko“? Ne, nego pomislim kako su mediji otišli dođavola kada su takvi ljudi pred ekranom. Ranije se vodilo računa o tome koga pokazujemo naciji. Taj koga pokazujemo treba da bude primer, da imponuje. Nisu čak ni ljudi poput Gojka krivi, oni se bore za mesto pod suncem. Ali mediji jesu krivi. Ne treba da ih slikaju. Snimatelj ne može da isključi kameru, nema dozvolu za to, ali urednik redakcije ili neka viša instanca mora da kaže „ovo ne može da ide na televiziju, ovo je sramota“. LJudi gledaju u televiziju kao primer, a sad je stanje stvarno strašno. Diletanti su postali zvezde, i to je loše za celu naciju. Na svu sreću i dalje se pišu veoma dobre knjige, a snimi se s vremena na vreme i veoma dobar film. Knjiga je jeftinija, jedan čovek sedne i napiše je, pa je moguće napisati trista knjiga od kojih će tri biti odlične. Nije moguće snimiti trista filmova, jer bismo odavno otišli u bankrot. Jesmo li pominjali beznađe? Ako postoji oko nas, ne moramo da učestvujemo u njemu i da mu doprinosimo. Čupajmo se malo iz tog blata. Sa malo vedrije strane, makar i crnohumorne, šta bi Mile mislio o kovidu? On bi sigurno bio antivakser. Mile je teoretičar zavere, i sad bi procvetao. To, međutim, ne bi valjalo snimati, jer poruka nije dobra. Morao bi da nagrabusi, što znači da bi trebalo da dobije koronu, a nije neki zaplet da sedi na respiratoru. No on je sigurno na pogrešnoj strani. Ipak treba znati da Zoran Cvijanović u seriji sve vreme brani svoj lik. Ne šali se sa njim. Mileta smo osmislili kao nekoga ko zaista pokušava da ubedi publiku u svoje sulude stavove, i zato deluje kao pravi čovek a ne kao neko ko se liku ruga, što je seriju učinilo dobrom. To mi je bilo najbolje snimanje u životu. U ekipi je bilo samo šestoro ljudi - direktor fotografije, jedan rasvetljivač sa vrlo malo opreme, tonac, Cvijanović, ja i ponekad organizator. Svi bismo stali u jedan kombi, i veoma često za vreme vožnje planirali šta i gde radimo, jer je scenario bio napisan otvoreno. Bez obzira na to što sam ja bio reditelj, Cvijanović je bio vođa, jer je bio glavni lik. Dešavalo se da me Cvijanović i malobrojna ekipa isteraju sa snimanja, jer ne mogu da zadržim smeh. Zatvore me u toalet, i ja tamo sedim dok oni snimaju, ali pretpostavljam kad će da naiđe to što mi je smešno i opet se smejem. Onda me isteraju i iz toaleta. Jedan kadar snimanja, možda i više, proveo sam na ulici, i onda su mi sa balkona vikali „Dobro je, snimili smo, dođi da pogledaš.“ Srđa Anđelić je napisao fantastičan tekst, i Cvijanović ga je toliko voleo da ga je učio od reči do reči. Događalo se da sjajno odglumi scenu, da bude smešno, ali da traži da se snima ponovo jer raspored reči nije bio kao u scenariju. Sve smo improvizovali, ali u tekstu nijedna reč nije smela da se dira. Malo je poznato da ste se okušali i kao pozorišni reditelj, to jest da ste 1988. pokušali da u Dadovu postavite predstavu koja nije oduševila jedan komitet... Hteo sam da napravim predstavu od poeme Matije Bećkovića i Duška Radovića Če - tragedija koja traje. NJena poruka je da su heroji ljudi koji poginu na vreme, dok oni koji prežive postaju diktatori. Imalo je to veze sa kultom ličnosti, i došlo je na tapet. Pozvan sam na razgovor u Savez socijalističke omladine Vračar. Tamo je ljudima bilo neprijatno, jer im je posao bio da izribaju jednog klinca. Ispitivali su me suludo: „Da li ti to misliš ili prenosiš ono što Matija Bećković misli?“ Kakvo je to pitanje? Valjda neću prenositi ono što ne mislim. Predstava nije bila zabranjena, ali mi je iz uprave Dadova savetovano da se probe ne nastave. Dramio sam malo, ali sam odustao, i otišao kod Matije Bećkovića da mu kažem da predstave neće biti. Rekao mi je: „Dok si mlad, bolje ti je da te zabranjuju nego da te hvale.“ Cenzura i autocenzura nisu ni nastale ni nestale sa komitetima. Nema više komiteta, ali mislim da postoji namera da se „problem“ saseče u korenu. Navodi se na ono što bi trebalo da se snima, bira se za šta se daje novac. Ipak i dalje mislim da je pogubnije što se pare daju serijama koje spuštaju kulturni nivo publike. Hajde da nam prvi korak bude taj da televizija ponovo ima programe koji su dečji i obrazovni, a ne samo informativa i zabava. Pritom je nivo zabave baš nizak, a o informativi da i ne govorim. Koja tema ili priča su i dalje takav tabu da ne mogu da završe na filmu, makar zato što niko ne bi hteo ili smeo da ih finansira? Ima mnogo takvih priča, ali se ljudi probijaju i uspevaju da snime i ponešto što je tabu. Nisam siguran, ali mislim da je u Hrvatskoj i gora situacija. Jedan moj tamošnji prijatelj, producent, dobio je na konkursu hrvatskog filmskog centra pare za dokumentarac. Pošto je film bio na štetu hrvatske politike, da tako kažem, njegova adresa je objavljena na radiju, što je bio poziv na linč, a iz centra su tražili da im novac vrati, i to sa kamatom. I sve im je vratio da više ne bi imao posla sa njima. Ovde je lošeg mnogo, ali nije sve loše. Film Leto kada sam naučila da letim snimljen je isključivo zato što je Filmski centar Srbije otvorio veći broj konkursa, pa i konkurs za dečji i omladinski film. Kulturna politika države za decu nije postojala, a sada počinje da postoji. Nisam sasvim siguran ko je za to zaslužan, ali verujem da je to poteklo iz Filmskog centra. Sumnjam da je neko „sa vrha“ rekao da su nam potrebni dečji filmovi. Dakle, budi borac, imaj integritet i cepaj, pa kud puklo da puklo. Marko Lovrić