Digitalni eho rata

Iako živimo posledice ratova 1990-ih u bivšoj SFRJ, nikada do kraja nismo shvatili zašto su se dogodili. Neki su se pravili da ratovanja nije ni bilo, gurali pod tepih ili afektivno zauzimali stranu pod uticajem propagande koja i danas raspiruje mržnju među nama, nekada zavađenim. Umesto da naš i politički vrh naših komšija insistira na pomirenju kroz preispitivanje svojih postupaka, o traumama govore uglavnom poslenici kulture i umetnosti. Zalazeći tamo i gde se „ne sme“, u najdublje rane (koncentracionih) logora. „U Hercegovini su bila četiri glavna logora - Gabela, Dretelj, Koštana bolnica i Helidrom“, kaže sociološkinja Nermina Trbonja, koautorka audiovizuelne instalacije A0H1L9IMB4, predstavljene nedavno u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Neobičan naziv rada odnosi se na jedinstveni broj lične karte sačinjen od inicijala logoraša. Broj je u galerijskom prostoru preobražen u savremeni QR kod čijim skeniranjem, sa printa na zidu, postajete svedok sintetisanih sudbina zatočenika, po ideji multimedijalnog umetnika/fotografa Ivana Hrkaša. „Zanimljivo je da je QR kod izmišljen u Japanu 1994, za komercijalne potrebe auto-industrije, baš u trenutku kada se logori u Hercegovini zatvaraju“, Hrkaš objašnjava. Osobenost ove konceptualne „robne oznake“ su tlocrti mučilišta, što je čini personalizovanom. Nasuprot toj digitalizovanoj atmosferi, koju na bosanskom jeziku pronosi glumac Sead Đulić, direktor Mostarskog pozorišta mladih (dok englesku verziju teksta interpretira njegov kolega Ermin Bravo, profesor na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu), prostiru se dva tradicionalna stolačka ćilima. Simbola „rituala socijalizacije, u kome su reči i emocije bitnije od telesnog komfora i društvenog statusa“, kako Trbonja dodaje. Na njima se sedi dok se u srce prima potresni narativ, ili se oni iz pijeteta zaobilaze. Tako svedeni na nivo čoveka, sa potrebom i da priča, i da sluša, stvarno ćete čuti informacije iz prve ruke kako je to bilo na mestima gde je sav ljudski jad isplivao. Na opšte iznenađenje, ispovesti su saopštene mirno, odišući željom za razumom, tako drugačije od govora „patriota“ iz svih tabora. Čućete ono o čemu se danas ćuti u udžbenicima istorije – da je postojalo vreme kad se „nije znalo šta je Srbin, Hrvat, Musliman“. I kad su radile fabrike, lepo se zarađivalo, putovalo, družilo... A onda rat došao kao grom iz vedra neba, satirući nesnađene, a „vešte“ istiskujući na čeone pozicije. Među rajom u uniformi bilo je „mnogo pijanih i drogiranih“, nahuškanih da sprovode nečiju politiku. Odjednom, ti ispovednici neće biti žrtve, već vrsta heroja što proklamuju istinu, iz ugla običnih zanatlija, poljoprivrednika, nastavnika, muzičara... „Poenta našeg umjetničkog rada jeste da se čuju marginalizovani glasovi onih koji su sav taj užas proživjeli i koji su svjedoci i dobra i zla“, ističe Trbonja. Oni će vam pomoći da bolje razumete prošlost, kreiranu po meri velikih igrača, ona primećuje, otkrivajući recept iskonstruisanih sukoba. „Atmosferu prvo naelektrišu izjave političara. Na scenu onda stupaju paravojne formacije pod upravom kriminalaca, obično do tada stacioniranih u inostranstvu, i sa poznavanjem strategija kako da se ljudi zavade“, Trbonja nabraja. NJihove glavešine, te Arkane, kapetan-Dragane... karakterišu već uspostavljene mreže trgovine drogom i oružjem, a kasnije i ljudima. Horde njima potčinjenih zatim naprave velike zulume, obično u malim mestima gde se dotad živelo u slozi. Besomučne krađe, ubijanja i kasapljenja generišu strah i mržnju u narodu. Na sve to dođu strane agenture što formiraju vojne kampove gde se uči primena ekstremnog nasilja nad svakim ko se smatra „drugim“ i „drugačijim“. Ovih „pasa rata“ bilo je sa svih strana sveta, od SAD i Rusije, do arapskih zemalja i država EU. Neki od njih su se zločinima i proslavili, kao DŽeki Arklov, Šveđanin, zapamćen po nadimku Crni Đavo. I svi su oni bili u službi profitera na ratovima, zašto su sukobi i dizajnirani. „Etničke vojske se formiraju tek krajem rata kao njegov rezultat, dok se u njega kreće da bi se odbranio kućni prag, porodica, preduzeće...“, ističe Trbonja. JNA se sve vreme nameće kao jugoslovenska vojska, premda sa njom sve manje ima zajedničkog, svedenog na „dezertere“ koji su najstrože kažnjavani. I mediji su svoj deo posla zdušno obavljali, plasirajući ratnohuškačku retoriku. Podela na „nas, pravedne“ i „njih“, demonizovane, postaje sve oštrija, kao da se nikad neće presabrati. Rad A0H1L9IMB4 otkriva i „prećutanu ekonomsku pozadinu rata – masovno otimanje fabrika, preduzeća, državnih rezervi i javne imovine“, kažu autori. „Iako finansijska narav prošlog rata ostavlja možda i najteže posljedice za bosanskohercegovačko društvo, do danas se ovo razumijevanje pojavljuje kao ‘ružičasti slon u sobi’ kojeg i domaći i međunarodni pravni mehanizmi ignorišu“, naglašava Trbonja. Logori su, opet, bili mesta sušte afirmacije nasilja. Dovoljno je bilo da se zoveš Huso, primera radi, pa da budeš zatočen. Svrha mučenja je bila da u logorašu zatre svako zrnce dostojanstva. Ali, uvek se tu našao neki od stražara da doturi malo hrane, vode, koju cigaretu, što je vraćalo veru u ljudskost, targetiranu da bude zatrta. Žilava, kakva jeste, ljudskost je ipak pobedila, ako je suditi po solidarnosti među zatvorenicima. Tolikoj, da su mnogi odbijali da napuste logor i nakon što su odatle pušteni, ili otkupljeni od rodbine za pozamašne svote. Ipak, iza svog tog dešavanja ostale su ogromne ozlede, i za tlačene, i za tlačitelje. „Još nema jezika da pojasni sve nijanse ratnih frustracija“, primećuje Trbonja, u njih računajući i redukciju identiteta na nacionalni ili etnički okvir. Na žrtvu ili na zločinca. A tim suženim „ja“ lako je manipulisati. Tako i „danas teško možemo reći da u Stocu vlada mir“. „Ratna pravila i ratne podele upisani su u svaki kutak gradske arhitekture i oblikuju realnost njegovih stanovnika, segregiranih spram etničke ili vjerske pripadnosti, koji danas već mehanički žive princip nemešanja“, ona opisuje. „Sa onim koji je označen kao drugi se ne govori, ne ide se zajedno u školu, ne igra (pa čak ni onlajn), ne druži u istim kafićima, ne liječi u istim ustanovama, niti se radi u zajedničkim, ionako malobrojnim kancelarijama“, njena je „razglednica“ iz Stoca, kao paradigmi bratoubilaštva. „Ipak, uprkos naporu sistema da apsurditet postane jedina stvarnost, u Stocu mnogi antifašizam žive svakodnevno“, tvrdi Trbonja. U tome prednjače mladi, rođeni nakon devedesetih, iako se informišu preko društvenih mreža, takođe pod vrstom cenzure, ili dobijaju nacionalističke inpute iz porodice. Mnogi odustaju od potrage za istinom, begom u sadržaje oslobođene podela (poput planinarenja). Drugi se pak opiru podsticanju osećaja ugroženosti na etničkim principima, zalažući se za neselektivno poštovanje ljudskih prava i sloboda, kakav je pokret Jer me se tiče. „LJudi su međusobno mnogo povezaniji nego što se predstavlja u politički koordinisanim medijima“, tvrde autori A0H1L9IMB4. Oni što ne mogu da svare političku represiju, zauvek odlaze. Aktivnog otpora nema u nužnoj meri, jer je politika jedini poslodavac u zemlji uništenih ili prodatih privrednih resursa. NJima nije data prilika da se oslobode prošlosti, kamena oko vrata svih nekada bratskih naroda i narodnosti. Zašto je važno da se umetnički rad A0H1L9IMB4 vidi i u Beogradu, i u Zagrebu, i u Prištini..? Zato što o ratu govori ljudskim jezikom, onim koji svi razumemo, bez potrebe za preuveličavanjem ili minorizacijom. Zato što će nas učitavanje QR koda sa fotografije oplemeniti, i eventualno sprečiti ponavljanje scenarija, u koji god da se kontekst stave „mi“ i „oni“. Dragana Nikoletić