Hoće li nam dozvoliti i da ne peremo ruke

Izgleda da je Srbija odlučila da bar u jednom aspektu sledi Evropu, pa je najavila da i ona od marta ukida sve te strašne protiv pandemijske mere. Lepo, mada nam nije najjasnije šta se to tačno ukida? Zabrana masovnih skupova i obaveza nošenja maski? Pa tek smo prevalili polovinu februara kada je SNS održao predizborni skup u Merošini, pred 15.000 ljudi bez maski. I da situacija bude još mizernija, vladajuća stranka je u prve redove gurnula svog novog igrača, dr Jelenu Begović, direktorku Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, jednu od retkih osoba bliskih vlasti koja je tokom cele pandemije vukla smislene i korisne poteze i koju do pomenutog mitinga nismo videli bez maske, a još manje u akciji masovnog kršenja mera. A onda su je stavili na poslaničku listu i to je bilo dovoljno da sa njima podeli šeretsko ruganje koroni. Ako je tako već danas (a tako je imajući u vidu da je premijerka imala niz zamerki i uvreda na račun kampa Sava Manojlovića, čak i na njihov izbor hrane, ali ne i na činjenicu da i oni krše te dve i po mere koje su zvanično još na snazi), nejasno je čime će nas to obradovati u martu? Dozvoliće nam da ne peremo ruke? Na osnovu najave članice Kriznog štaba dr Tanje Jovanović, uskoro ćemo saznati, jer će već tokom marta biti upriličena sednica na kojoj će proceniti situaciju nakon raspusta i odlučiti da li da popuste neke ili sve mere - ma šta to značilo. To je očito ono što je morala da kaže kao deo Brnabićkinog tima za borbu protiv pandemije, ali je kao profesor virusologije imala potrebu da doda još nešto: „Moramo da razmislimo pre nego što donesemo odluku o ukidanju mera, da ne prenaglimo, jer je kod nas još uvek visok broj umrlih od kovida-19. Brojke i kolektivni imunitet evropskih zemalja koje su ukinule mere, ne mogu da se poredi sa našim... Da je procenat vakcinisanih veći, i kod nas bi se situacija sa novozaraženima i umrlima uveliko smirivala.“ Za poslednjih mesec dana prvom dozom je vakcinisano 19.095 osoba, tako da bismo tim tempom evropski prosek mogli da dostignemo za 10 godina. Ali nema veze, ipak ćemo slediti Evropu i žrtvovati neke ljude dok se korona ne povuče sama od sebe ili dok ne prođe ta decenija koja nam je potrebna za vakcinaciju. A u međuvremenu ćemo živeti lepo i u uverenju da je omikron toliko blag da se leči lakše od kijavice. „Problem je upravo to što je u javnosti plasirana priča da omikron daje slabu kliničku sliku i da se od njega ne umire. Jasna mi je želja za svetlom na kraju tunela, ali taj senzacionalistički način tumačenja nauke, koji nije jedinstven za Srbiju ali je u njoj jako izražen, poguban je po narodno zdravlje. Mediji, i to svi bez izuzetaka, igraju veoma veliku ulogu a toga, nažalost, nisu svesni. Epidemiologija, nauka koja se prvenstveno bavi verovatnoćom i brojevima na nivou populacije, jasno pokazuje da omikron nije za zanemariti. Ono što želimo da sprečimo epidemiološkim merama jeste veliki pritisak na zdravstveni sistem u smislu velikog broja ljudi kojima je potrebna hospitalizacija, jer su mesta, koliko god se rastegli, limitirana. Ako su inicijalni sojevi bili manje zarazni a davali veći procenat pacijenata sa težom kliničkom slikom, kod omikron soja, koji je nekoliko puta zarazniji i samim tim će stići do mnogo većeg broja ljudi, naći će one najranjivije pa će manji procenat pacijenata sa težom kliničkom slikom i dalje dati velike apsolutne brojeve onih kojima je potrebna nega“, kaže Ivana Prokić, doktor nauka iz oblasti epidemiologije sa Erasmus univerziteta. Nema sumnje da su mesta „limitirana“ i to trenutno daleko više nego u prethodnim talasima. Iako su, prema zvaničnim podacima, bolnice daleko manje popunjene nego u vreme delte, lekari u primarnoj zaštiti su ogorčeni jer im se vraćaju pacijenti koje su uputili na bolničko lečenje i za koje smatraju da su u riziku od težeg oblika, uz obrazloženje da bolest može da se sanira i kod kuće. Čak i da izvori NIN-a koji hoće da ostanu anonimni preteruju, brojke idu u korist onome što tvrde. Najveći broj hospitalizovanih, skoro 10.000, bio je krajem decembra 2020. kada je u proseku umiralo između 40 i 57 osoba. Tokom februara ove godine najveći broj hospitalizovanih je bio 14. februara i iznosio je 4522, a tog dana je preminulo 67 osoba. Čak i ako poredimo broj ljudi na respiratoru (stručnjaci tvrde da samo 10 odsto preživi) statistika je više nego čudna: 17. decembra 2020. na respiratoru su bila 353 pacijenta, a tog dana je umrlo 47, dok je pomenutog 14. februara ove godine na respiratoru bilo 190. Ko su onda ljudi koji u tolikom broju umiru i gde to umiru kada su i bolnice i respiratori duplo manje opterećeni? Normalno je da veći broj zaraženih daje veći broj preminulih, ali čak je i ta računica u našem slučaju sumnjiva imajući u vidu da se procenat smrtnosti od omikron soja u Srbiji veoma razlikuje od smrtnosti u drugim evropskim zemljama. Recimo, u Holandiji je 18. februara zaraženo 49.283 a umrlo je 16, dok su u Srbiji tog dana na 6.298 novoinficiranih umrla 62 kovid pacijenta. Iako je za sagovornicu NIN-a predsednik Vučić rekao da je „neka žena iz Holandije, koja svaki dan drži predavanja jer je naučena da nikada ne može za svoju zemlju da kaže da je uspešna i dobra“, a režimski mediji ga podržali i izveli računicu po kojoj smo bolji od Holandije iako nam ta žena „soli pamet“, ipak ostaje činjenica da u Holandiji u ovom trenutku umire 0,03 od broja obolelih, a u Srbiji poslednjih nedelju dana skoro jedan procenat (0,98), što je više nego što je vlast priznavala tokom delte. „Uz nepostojanje strategije i nadzora bolesti, fijasko od vakcinalne kampanje i veliki afinitet stanovništva ka raznim teorijama zavera, ne čudi me ovakav razvoj situacije. Ne mislim da je protokol lečenja loš ili bitno promenjen, niti da je neadekvatan za omikron, jednostavno dolaze na naplatu svi pogrešni potezi koji su povučeni. Holandija ima veliki procenat vakcinisanog stanovništva (86 odsto) a Srbija nema ni 45 odsto, a to značajno utiče na broj hospitalizovanih i umrlih. Možda je broj inficiranih veliki, ali s obzirom na to da su vakcinisani, oni će proći sa lakšom kliničkom slikom. U Srbiji to nije slučaj, u Srbiji je sve rejting“, kaže „neka žena“ dr Prokić. I stvarno, ako pogledamo spisak lekova koje nam je „Vučić nabavio“, on deluje impozantno. Šteta samo što ne znamo gde idu i kome se daju jer obični smrtnici teško stižu do lekara koji može da im prepiše molnupiravir, već po pravilu dobijaju jeftin i daleko neefikasniji favipiravir, čak i kada imaju faktore rizika da razviju tešku kliničku sliku. Uz to se pojavljuje još jedan problem – na osnovu poslednjeg protokola pacijentima koji su na kućnom lečenju nije indikovano uvođenje antikoagulantne terapije, već samo onima koji su hospitalizovani. Samim tim u primarnoj zaštiti nije uobičajeno da se kontroliše zgrušavanje krvi, čak ni kod pacijenata sa kardiološkim i vaskularnim problemima, čime jedan veliki broj ljudi (posebno imajući u vidu visoke kriterijume da se stigne do bolničkog lečenja) ostaje ozbiljno ugrožen od pojave tromboze. Na to je nedavno upozorio dr Ivo Udovičić, komandant vojne kovid bolnice Karaburma, rečima: „U poslednjih nekoliko meseci pojava tromboze povećana je za četiri do pet puta kod pacijenata koji se leče od kovida ili imaju postkovid sindrom. Ako se odmah ne reaguje, ova pojava u organizmu brzo uzrokuje smrt.“ A ko će odmah da reaguje kada su u pitanju pacijenti koji leže kod kuće? Oni sami? Možda poneki, ali je većina pri dobro plasiranoj tezi da je omikron blag, da je kraj epidemije, da „hoće normalno i slobodno da žive“ u nenormalnim okolnostima, pa dok potraju oni ili epidemija. Sandra Petrušić