Čekajući rat u Dolini Mira

Za NIN iz Donjecka i Luganska Druga nedelja februara, 6 ujutru je, stojim ispred voza na železničkoj stanici u Kijevu, krećem put istoka Ukrajine. Ispred mene južnokorejski voz koji ide do 200 na sat, nov, uglancan, moderan. Na peronu pored, stari voz iz sovjetskih vremena, nalik na naše. Simbolika ovog prizora ilustruje situaciju u zemlji poslednjih osam godina - Ukrajina jednom nogom ide ka Zapadu, dok drugom stoji u mestu i ne može da se iščupa iz čvrstog ruskog zagrljaja. U samom Kijevu atmosfera je naizgled normalna: na ljudima se ne vidi da se brinu ili plaše, žive svoje živote, šetaju ulicama, ulaze u radnje, piju kafe na trgovima i pored oštre zime kakva zna da bude na istoku Evrope. Ali, kad popričate sa stanovnicima prestonice vidite da su svesni da trenutna kriza i tenzije sa Rusijom mogu da dovedu do scenarija koji niko od njih ne želi. Maksim, iako ima 19 godina, zna da je loše ono što se trenutno dešava u Ukrajini, da je više od 100.000 ruskih vojnika na granici sa njegovom zemljom i da se čuju ratne trube. „Rusija je već u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, a uzela je od Ukrajine i Krim”, rekao nam je dok pričamo o pojačanim tenzijama. Kako je u medijima, tako se osećaju i obični ljudi. Kada se više piše o mogućoj invaziji, objavljuju saopštenja stranih ambasada u kojima pozivaju svoje građane da napuste zemlju, o nagomilavanju sve većeg broja ruskih trupa, tada je i panika veća. Maksim smatra da je dobro što lideri velikih zemalja dolaze u Ukrajinu i daju joj podršku, želi da njegova zemlje bude bliže Zapadu, da bude članica NATO, ali ipak, na ulazak u Evropsku uniju ne gleda blagonaklono. Sviđa mu se britanski model - članica je Alijanse, ali ne i deo evropske porodice. Iako je pretnja od mogućeg izbijanjeg konflikta velika, Ukrajince više od sukoba sa Rusijom brinu korupcija u državnoj administraciji, infacija i povećanje cena grejanja, gasa i električne energije, kao i nezaposlenost. Na petom mestu je vojni konflikt u Donbasu, a na šestom nekompetentnost vlade, prema anketi koju je sproveo Međunarodni republički institut u Ukrajini u novembru. Mladi Jevgenij iz Kijeva kaže da Ukrajina prvo mora da reši unutrašnje stvari, a tek onda da razmišlja kojim putem bi trebalo da ide. Ipak, ukoliko dođe do rata, iako se iskreno nada da neće, spreman je da ide da brani svoju zemlju. „Kad neko uđe u vašu kuću, morate da je zaštitite. To što Rusi rade je pogrešno.“ Na zategnute odnose Ukrajine i Rusije poslednjih godina podseća sve oko Trga nezavisnosti, u narodu poznatog kao Majdan, gde su se 2013. i 2014. godine održavali masovni protesti, čiji je rezultat svrgnuće tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča, a na koncu i ruska aneksija poluostrva Krim. O dešavanjima 2014. godine na Krimu, svedoči novinar Mikola Semena, koji je zbog svog poziva i stava pretrpeo torturu kada je Rusija pripojila poluostrvo. Mnogim novinarima je nakon toga bio zabranjen rad, bili su ili progonjeni ili im je rad bio znatno otežan. Neki od njih su, kao i on, koristili pseudonime kako bi mogli da izveštavaju o tome kakva je zaista situacija. „Ostao sam na Krimu da radim jer novinari idu na mesta gde se nešto dešava. Razumeo sam da moram da pišem o tome i da kao novinar ne možete da odete kada vam vesti dolaze same u sobu. Iako sam morao da promenim ime kada pišem članke, bilo je teško da promeniš svoj stil, način kako pišeš...“. Semena je radio kao novinar 30 godina za vodeće ukrajinske medije. Ispred kuće su mu lepili postere sa njegovim likom i natpisom da „neprijatelj Krima živi ovde“. Oni zaduženi za zastrašivanje su razgovarali sa komšijama i prijateljima novinara, ubeđujući ih da je ono što on radi izdajništvo. „Rezultat svega je da su me procesuirali po zakonima Ruske Federacije zbog mojih tekstova. Dobio sam uslovnu kaznu zatvora na tri godine, dve i po godine je trajalo suđenje, a tri godine nisam smeo ništa da napišem.“   O trenutnoj krizi i šta bi moglo da se desi kaže da je dobro što se svakog dana održavaju pregovori svetskih lidera, i sa jednom i sa drugom stranom. „U isto vreme Putin je spreman da uđe u otvorenu agresiju protiv Ukrajine. To ne bi bila agresija na Ukrajinu, već na ceo svet. Postavio je ultimatum, ali njegovi zahtevi nisu zadovoljeni. Ako svet pokaže slabost on će nastaviti sa svojom agresivnom politikom. Neće se povući, hoće da ga svi smatraju jednakim.“ Nakon više od šest sati putovanja brzim vozom dolazim do grada Kramatorsk, krajnje destinacije i najvećeg grada u Donjeckoj oblasti, odakle ću krenuti put ratne zone. Kramatorsk je udaljen 50 kilometara od fronta na kom se vode borbe ukrajinskih i proruskih snaga. Kao i u Kijevu, situacija na ulicama je mirna, a kroz razgovor sa lokalnim stanovništvom stiče se utisak da ne žele da se opredele za stranu, ukrajinsku ili rusku. Kao i u ostalim mestima na istoku zemlje, osećanja su im pomešana. „Plašim se da, kad se vratim, Ukrajina ovde neće postojati“, kaže mi Jevgenij koji planira po drugi put da ode van zemlje da radi. Ivan Ševčenko mi priča da su u gradu ljudi podeljeni, čak i porodice, jedni podržavaju predsednika Volodimira Zelenskog, dok su drugi za bivšeg lidera Petra Porošenka. Takvo podeljeno mišljenje je i vezano za odnose sa Rusijom. „Dosta ljudi ovde razmišlja, ako dođu Rusi - onda su za Rusiju, ako dođu Ukrajinci - onda su za Ukrajinu.“ Da je situacija daleko od mirne govori i podatak da su se u gradu nekoliko dana posle naše posete održavale vežbe civila u slučaju opasnosti. Zvaničnici redovno obaveštavaju civile šta se dešava, i po njihovim rečima imaju jasan plan u slučaju izbijanja rata. „Sledeće nedelje imamo vežbe za vanredne situacije, ljude upoznajemo šta moraju da rade u toj situaciji, sve mora da ide po planu kako se ne bi stvorila panika”, kaže Pavlo Kirilenko koji se nalazi na čelu Donjecke regionalne administracije. Ono što je glavni problem na istoku zemlje jeste nedostatak radnih mesta. Kada je Ukrajina bila u sastavu SSSR-a, u ovom delu zemlje izgradile su se mnogobrojne fabrike čiji su se proizvodi pravili i izvozili za Rusiju. Nakon što je izbio konflikt i prekinuti odnosi i saradnja sa Rusijom, fabrike počinju da menjaju namenu, ali zasad to ide veoma sporo. Tako je Severodonjeck poznat po čuvenoj fabrici đubriva Azot. Danas fabrika radi polovično, a njen veliki kompleks, iako impozantan, većinom je napušten i zapostavljen. Iz Severodonjecka smo krenuli ka ratnoj zoni, na dan kada su počele zajedničke vojne vežbe Rusije i Belorusije. Krajnja odrednica - prva linija fronta, grad Zolote. Dok putujemo prolazimo pored znakova da ulazimo u zonu. Pokazujemo pasoše dok ukrajinski vojnik sa kalašnjikovim ulazi u kombi i gleda naše isprave. Još jedna surova simbolika na putu ka ratnoj zoni - jedno od sela na putu zove se Dolina Mira. Dok dolazimo do grada Zolote počinje sneg da pada, kao da hladno vreme koje pojačava turobnu atmosferu i razrušeni okoliš oko nas nisu dovoljni da zamislimo šta nas čeka. Na drugom kontrolnom punktu vojnici nam stavljaju pancire i šlemove. Vojnik foto-reporter na pitanje da nam ispriča šta kažu ljudi o životu na drugoj strani, kaže nam da malo govore „jer se plaše kao u vreme Staljina“. Zolote je grad sastavljen od pet sela, a u ratno vreme je podeljen u zone. Pod ukrajinskom kontrolom su Zolote 1, 2, 3 i 4, dok Zolote 5 drže proruske snage. U centru sela koji se nekad zvao Partizanski ili Rodina, stajao je autobus koji vozi ka mirnijem delu zemlje. U samom mestu vide se oštećene kuće od granatiranja i metaka, a ljudi na ulici skoro da nema. Od prve linije fronta gde su stacionirani ukrajinski vojnici, proruske snage su udaljene oko 700 metara. Prema procenama ukrajinskih snaga, tamo se nalazi oko 130 ljudi koji se bore za separatiste. Uveče počinje razmena vatre, na svakih pola sata, sat. Kako nam kažu vojnici, proruske snage „pucaju intenzivno, od večeri do 6 ujutru. Tako je bilo poslednje nedelje“. Komandir ovog odreda, koji nije hteo da otkrije identitet, nalazi se na ovom položaju neprekidno od leta prošle godine. Vojnu akademiju upisao je 2015. godine, a nakon što je diplomirao došao je na istok Ukrajine. Odluku o pristupanju vojsci doneo je posle rata u Ukrajini 2014. „Artiljerijsko granatiranje trebalo bi da nas izmami sa položaja. Pravi cilj je da nas izvuku  na otvoreno polje kako bi na nas neprijateljski snajperisti imali jasan pogled“, objašnjava izuzetno mladi komandir. Hladno vreme jedan je od najvećih protivnika vojnika na prvoj liniji fronta. Iako suočeni sa okrutnim ratnim i zimskim uslovima, ukrajinski vojnici su dobro raspoloženi, a motivacija generalno u armiji je, po njihovim rečima, na visokom nivou. Ukrajinska vojska sada je jača, brojnija i spremnija nego što je bila 2014. godine kada je počela ruska agresija. Tada su imali oko 150.000 vojnika, dok se sada broj kreće oko 250.000. Ukrajinsku vojsku čini 25 odsto žena, a na frontu Zolotov 4 videli smo dve pripadnice vojnih snaga. Treba dodati da Ukrajina ima i 900.000 rezervista, a tu su i mnogi mladi ljudi koji su spremni da idu u rat ukoliko Rusija izvrši invaziju na njihovu zemlju. U Ukrajini postoji i neka vrsta grupnog organizovanja za odbranu zemlje, a u poslednje vreme u medijima mogu da se vide i civili koji prolaze vojne obuke. „Mi nismo u ratnom stanju, mi smo već u ratu“, rekao nam je Serhij koji je vojnik već 28 godina, misleći na prethodnih nekoliko godina konflikta. Na frontu je bio te 2014. i od tada je na istoku zemlje. „Rusi su doveli svoje regularne snage, dokumenti, mape koje smo pronašli svedoče o tome…“ Na prvoj liniji fronta smo okruženi i civilnim objektima, u kojima niko ne živi od 2015. Na njima se vide oštećenja od granatiranja i borbi koje su se vodile i koje i danas traju. Ispred zaklona stoji i improvizovana „Putinova lutka“, a iza objekta u kom se sakrivaju nalazi se rov dugačak 700 metara. Zolotov 4 je bio „siva zona“ koju nisu držale ničije snage, sve do leta 2018. kada potpunu kontrolu preuzima ukrajinska vojska. Od kada su proruske snage zauzele istok Ukrajine, 2014. godine, prema ukrajinskim podacima milioni ljudi su raseljeni sa istoka zemlje, dok je 14.000 poginulo. Mesto Hirske, koje se nalazi pored grada Zolote, takođe je na liniji fronta koju drži ukrajinska strana. Kada su 17. februara ove godine, dan nakon navodnog početka rata, počele intenzivnije borbe, Hirske se ponovo našlo na udaru. Ono je na početku sukoba bilo čas pod kontrolom Ukrajine, čas pod kontrolom separatista. Od tada izgleda kao grad duhova, a čak ni pitoreskni prizor i kuće obojene u plavu i zelenu boju, ne doprinose osećaju da je rat pred vratima. Deset kuća je trenutno naseljeno, a dok koračamo zavejanom uličicom i zalazimo na ognjišta onih koje je rat oterao sa svoje zemlje, upozoravaju nas da ne zalazimo previše zbog mina, ali i dometa snaga samoproglašene Luganske Narodne Republike (LNR). Citat napisan kredom na kapiji jedne od kuća mogao bi da sumira celokupnu situaciju, u slobodnom prevodu sa ruskog jezika – „sve je odavno izgubljeno, ne gledajte u juče“. Dok nastaje ovaj tekst situacija na istoku zemlje ključa. Svakodnevno se pojavljuju informacije o eskalaciji sukoba, optužbe između Ukrajine (i Zapada) i Rusije o tome ko je zapravo agresor pljušte sa svih strana. Ruska propagandna mašinerija radi punom parom, evakuišu se ljudi iz delova koje drže DNR i LNR snage dok odzvanjaju sirene za opasnost, i upire se prstom u Ukrajinu da granatira pomenuta područja. Zapad uporno ponavlja da će doći do invazije, ali i provokacija koje bi bile izgovor za napad, dok grozničavo naoružavaju Ukrajinu. Sve deluje kao da je novi sukob neizbežan, a u međuvremenu je Vladimir Putin potpisao dekret kojim priznaje nezavisnost Narodne republike Luganska i Donjecku narodnu republiku, te naredio naredio Ministarstvu odbrane da pošalje ruske oružane snage na teritoriju zarad "održavanja mira". Mnogi me pitaju, posle povratka iz Ukrajine, da li će biti rata, iako se zaboravlja da on na istoku zemlje traje neprekidno od 2014.  „Svi dokumenti su mi na jednom mestu, ukoliko počne rat“, priča mi žena iz Slovjanska dok mi opisuje eksplozije koje se neretko čuju u gradu. Mnogi mladi su otišli iz ovog dela zemlje, dosta njih i u Rusku Federaciju kod rođaka, a oni koji su ostali žive okruženi ruševinama, svakodnevno strahujući za svoj život i živote najmilijih. „Zatvorenici smo ove situacije, ali ko nas sluša“, zaključuje naša sagovornica. Nataša Ivanovski novinarka Blica