Svi smo mi u blatu, samo neki od nas gledaju u zvezde

Sudeći po filmskom programu, jubilarno 50. izdanje Festa biće jedno od uzbudljivijih u poslednje vreme. Doba pandemije iznedrilo je sijaset obećavajućih naslova zvučnih autorskih imena od Pedra Almodovara i Pola Tomasa Andersona, do Žulije Dukorno, Keneta Brane, Leosa Karaksa... brojnih drugih festivalskih i oskarovskih favorita. No, čast da otvori Fest pripala je jednom, po svemu specifičnom, domaćem filmu – Strahinji Banoviću u režiji Stefana Arsenijevića, ostvarenju koje je u minuloj godini bilo među onim delima koja su se našla u fokusu evropskih kinematografija. A kako i ne bi, kada je Arsenijević u vrhuncu autorske zrelosti, s nespornim filmofilskim znanjem, spojio dve naizgled nespojive priče – migrantsku krizu iz sadašnjice i motive epske pesme Banović Strahinja. Rezultat je jedna uzbudljiva i potresna ispovest o mladom čoveku koji u vremenu beznađa traži mesto kako za sebe, tako i za svoju „vernu ljubu“... Otkud uopšte ideja da spojite epsku pesmu s migrantskom krizom? Posedujemo fascinantno bogatstvo narodne epske poezije, koja je, začudo, veoma retko ekranizovana. Banović Strahinja tu zauzima posebno mesto, po svojoj lepoti, kompleksnosti, plemenitosti. Razmišljao sam o savremenoj adaptaciji pesme, a onda je počela migrantska kriza. Hiljade nesrećnih ljudi svakodnevno se slivalo u našu zemlju. Izgubljeni, iscrpljeni, jako su me podsećali na naše izbeglice iz devedesetih. Tada sam upoznao Ibrahima Išaka, migranta iz Gane koji je, za razliku od većine, želeo da ostane i otpočne novi život u Srbiji. Učio je naš jezik, volontirao za Crveni krst, trenirao sa jednim lokalnim klubom u nadi da će postati profesionalni fudbaler, ali nije mogao da igra zvanične utakmice dok ne dobije azil. A procedura za azil je dugotrajna i neizvesna. Ipak, on nije gubio nadu i na sve načine je pokušavao da postane deo našeg društva. Pomislio sam: a šta ako bi neko kao on bio moderni Banović Strahinja? Činilo mi se da ovako postavljena stvar otvara već implicitno brojna zanimljiva pitanja. Nakon odgledanog filma, morao sam ponovo da pročitam pesmu. Ona se suštinski dotiče Kosova kao podneblja, dok film migrira ka severu, kako se kriza razvija. Da li ste hteli da kažete da vreme beznađa briše granice nacija, narodnosti, pripadnosti? Patnje uvek govore istim jezikom... Pesma se dešava pre Kosovskog boja. Dakle u tom trenutku nadolazi jedna reka ljudi sa istoka, iz Turske. Pošto se naš film bavi migrantskom krizom, a najveća drama se uglavnom dešavala na granici sa Mađarskom, tako smo i mi tu smestili film. Uopšte, mnogo toga smo menjali kako bismo prilagodili savremenom trenutku, ali uvek sa idejom da ostanemo verni osnovnoj ideji i duhu pesme. Glumačka podela je impresivna, kako ste došli do glumaca, verujem da je nije bilo lako sastaviti, s obzirom na to da većina igra uloge ljudi iz Afrike i sa Bliskog istoka? Na kastingu smo radili dosta dugo i detaljno. Ja sam od onih reditelja kojima je glumačka igra najvažnija stvar u filmu i ovde je bio izazov prvo naći glumce za likove koji dolaze sa različitih krajeva sveta, a potom ih voditi, režirati, tako da zajedno deluju kao da su, što se kaže „iz istog filma“. Kasting je trajao duže od godinu dana, imali smo dva kasting direktora u Evropi i jednog u Africi. Gledao sam stotine snimaka. I onda sam posle skoro godinu dana video francuskog glumca malijskog porekla Ibrahima Komu. I već posle nekoliko minuta sam osetio da smo našli našeg Strahinju. Ibrahim je izvanredan glumac, sveden, minimalista, koji svoje likove gradi iznutra. Jako delikatan i suptilan, a emotivno sugestivan glumac. Ibrahim je inače odrastao pred kamerama. Počeo je da snima još kao tinejdžer u seriji Sen Trope, koja je i ovde bila rado gledana. Kao tinejdžer je bio nominovan i za Cezara za najboljeg mladog glumca. Nakon našeg filma dobio je glavnu ulogu u novoj, visokobudžetnoj adaptaciji Puta oko sveta za 80 dana u produkciji Bi-Bi-Sija. Kao ozbiljan i posvećen glumac, insistirao je da se nekoliko meseci pre snimanja preseli u Beograd. Pošto njegov lik u filmu ima više scena na srpskom, upijao je naš jezik i kulturu, razgovarao sa migrantima, prolazio sa mnom detaljno scenario... U potpunosti se predao svom liku. Bilo je to i fizički naporno snimanje, tokom zime, po šumama i pustarama, napuštenim starim fabrikama... Nikad mu ništa nije bilo teško. Stalno mi je ponavljao: ovaj film će ljudi gledati i po više puta. A ja sam se smejao. Glumac kakvog samo poželeti možete. I dok Ibrahim ima zavidnu karijeru, za Nensi Mensa Ofei, koja glumi njegovu ženu, ovo je prva glavna uloga na filmu. Nensi se rodila u Gani, da bi se sa deset godina preselila u Austriju. Glumi dosta u pozorištu na nemačkom govornom području. Nensi je snaga prirode, jaka ličnost. Bio nam je potreban neko zaista upečatljiv, s obzirom na to da se njen lik pojavi na samom početku i potom nestane, a publika treba da navija da će je Strahinja ponovo naći. Dakle Nensi je imala izazovan zadatak da u kratkom vremenu napravi zanimljiv i intrigantan lik. Treći u ljubavnom trouglu je sirijski glumac Maksim Kalil, koji je, poput lika koji tumači, usled ratnih zbivanja morao da napusti svoju zemlju i sada je izbeglica u Francuskoj. Maksim je inače velika zvezda u celom arapskom svetu. To smo iskusili iz prve ruke na snimanju. Inače svi statisti u filmu su pravi migranti iz više izbegličkih kampova u Srbiji. Kada se Maksim pojavio prvi dan na snimanju, zavladala je euforija među migrantima. Kao da je došao Bred Pit. Sutradan se broj zainteresovanih da statiraju u našem filmu utrostručio. Ono čime film počinje, jeste jedna nada koju ulivate kako vašim likovima tako i nama gledaocima – a to je da je moguće iskoristiti potencijal koji migranti nose sa sobom. Da li je strah od drukčijeg uslovio da zapravo ne prihvatimo taj potencijal? Ipak je vreme u kome živimo daleko od onog opisanog u filmu Kazablanka? Jako su me obradovale vesti ovog leta da je nekoliko migranata primljeno na Fakultet primenjenih umetnosti. Ti ljudi, poput našeg glavnog junaka u filmu, žele da ostanu u Srbiji. Nema ih puno, ali neki od njih duboko veruju da je Srbija pravi izbor za novi život. Naše malo može biti mnogo za one koji nemaju ni malo, što bi rekao Duško Radović. Da smo mudri i čovečni, prigrlili bismo ih. Siguran sam da takvi ljudi mogu samo da obogate našu sredinu. U nekoliko navrata u filmu, vrlo vešto akcentirate predrasude s kojima se odnosimo prema migrantima. Koliko su nas predrasude inače unazadile kao društvo? Devedesetih se u nas uvukla ta strašna ksenofobija. Ne znam. Ja sam odrastajući u Srbiji koja je bila međunarodno izolovana zemlja jedva čekao da se otvorimo ka svetu. Jedva čekao da se susretnem sa nekim neobičnim ljudima i kulturama. Da vidim sveta. Da razmenim životna iskustva. Da sam donesem odluku šta mi se sviđa i kako želim da živim. Mađarska granica je dotaknuta toliko da unosi dovoljan nemir u priču. Koliko ste zapravo istraživali sve rute kretanja migranata i te neuralgične tačke na njihovom putu ka boljem? Sa koscenaristima Bojanom Vuletićem i Nikolom Dukrejom sam obišao ključne tačke migrantske rute. Proveli smo dosta vremena u razgovoru sa migrantima na granicama, pomalo i volontirali. Vrlo brzo smo shvatili da je tu veliki broj obrazovanih ljudi iz srednje klase, ljudi poput nas. Pritom su, pogotovo mladi, često bili obučeni u najbolju odeću koju imaju, jer su želeli da se i u takvoj situaciji, u novoj sredini prikažu u najboljem mogućem svetlu. Taj detalj mi je dosta govorio o njima. Nisu želeli da budu svedeni na identitet žrtve. Želeli su da zadrže svoje dostojanstvo. I mi smo migrante u našem filmu tako i tretirali. Bez snishodljivosti. Trudili smo se da ih prikažemo kao kompleksne mlade, ambiciozne ljude koji se bore za bolji život za sebe i svoju porodicu. LJude poput nas, ali koje je snašla strašna nevolja, pa su bili prisiljeni da krenu na jedan dug, težak i nadasve neizvestan put. Jednom su, kod Šida, čak neki volonteri nas trojicu zamenili za izbeglice. Prišli su nam i ponudili okrepljenje. Sećam se da je to ostavilo dubok utisak na našeg Nikolu Dukreja, rođenog Parižanina. Kako razlikovati kontekst priče u dva vremena – kada je nastala pesma i sada kada je snimljen film? Primetno je da je Vlah Alija bio pretnja, a u vašem filmu i u novom vremenu lik Alije je neminovnost kako bi neko iole ostvario životni san... Meni je u pesmi najzanimljiviji odnos Strahinje i njegove žene. NJihov odnos je kompleksan, menja se, stavljen je na izazov. Fokusirao sam se na njih. I u tom kontekstu mi se činilo da bi bilo zanimljivije ako tog trećeg u ljubavnom trouglu postavimo kao nekog u suštini dobrog čoveka, a ne kao pretnju. Kao u Kazablanki, još jednom filmu o izbeglicama koji nam je bio važan referentni film. Uopšte, trudio sam se da u filmu nemamo negativce. To mi je suviše lak izbor. Kada imate negativca, stvar je jasna. Mnogo mi je uzbudljivije da sve likove prikažemo kao kompleksne ličnosti koje glavnu borbu vode sami sa sobom. Migrantska kriza promenila je svet. Koliko smo u toj promeni postali ksenofobični, rasistički nastrojeni? Koliko su vlade zemalja – što naša, što evropske – tome doprinele? Migrantska kriza je, po meni, velikim delom posledica kolonijalizma i globalizacije. Svi oni potlačeni narodi koji su na svojoj grbači izdržavali zapadne sile, sada u eri masovnih komunikacija lako mogu da uporede svoj život sa onim na Zapadu, ne mire se sa bednim životom i kreću tamo gde se živi bolje. I tako se sad višedecenijska eksploatacija Zapadu vraća kao bumerang. Za razliku od poslednjih ratova, mi smo u tom periodu bili na pravoj strani istorije, sa nesvrstanima. Ima jedan interesantan podatak: radničke barake u izbegličkom centru u Krnjači su ostatak građevinske firme koja je gradila puteve po nesvrstanim zemljama. Interesantno je da migrant traži spas u Srbiji, koja trenutno deluje kao da joj spasenja nema. Vi kao da niste hteli da budete ironični prema našim društvenim okolnostima nego ste ih ostavili tako bolno otvorenim? Ceo film gledamo iz perspektive Strahinje. Pa tako sagledavamo i Srbiju, kao mesto u kojem on, nakon što je deportovan iz Nemačke, želi da izgradi novi život. Kao mlad čovek, on još uvek ima entuzijazma, veruje u sebe i u to da vrednim radom može sebi da izgradi bolji život. Ima nečeg i dirljivog i neočekivanog i lepog u tome. Junakinja na kraju kaže da je htela da barem ima „iluziju nečeg većeg“. Da li je to postao načelno novi stil življenja u promenjenim društvenim okolnostima? Da li mi inače živimo u iluziji nečeg većeg? Što bi rekao Oskar Vajld: svi smo mi u blatu, samo neki od nas gledaju u zvezde. Meni se čini da su te težnje za nečim većim, makar i bile samo iluzije, važne. One nas drže u životu i daju mu smisao. Kada to govori, glavna junakinja ne priča o materijalnom, već o kreativnom ispunjenju, umetničkom. I tu je potpuno razumem. Moramo imati velike snove da bi se bar manji ostvarili. Ili da bi bar ova strašna realnost bila podnošljivija. Vrlo vešto ste prikazali beznađe ovdašnjeg čoveka kroz lik taksiste u tumačenju Nebojše Dugalića. Naša borba za opstanak sasvim je na drugoj strani od migrantske, no ipak nije nam nimalo lako. Za šta je najteže izboriti se u vremenu u kome živimo? Šta vas i kao autora najviše tišti? Kada i samo pet minuta provedete sa migrantima, shvatite da niko sebe ne bi doveo u tu situaciju da nije prinuđen. NJihova pozicija je mnogo gora, strašnija od naše. I to je meni bila velika lekcija, pošto dolazim iz ovog naroda koji je šampion u kuknjavi. Od tada manje kukam. Naši su pak problemi, nažalost, isti otkad znam za sebe. Borba da se uspostave institucije, da se obuzda autoritarna i beskrupulozna vlast, da se prekine partijsko zapošljavanje, da se suočimo sa svojom prošlošću, da se izvinimo i oprostimo... Porazno je što ne pravimo decenijama nikakav napredak u tome. Vaši raniji filmovi su bili puni nade. Strahinja nije baš na tom tonu. Takođe, posebno sam voleo što likovi u trenucima beznađa u vašim filmovima spas traže u umetnosti. U Strahinji Banoviću ostavljate tako malo prostora za izbavljenje. Svet se radikalno promenio, kao i društvo u kome živimo, ali koliko ste se vi promenili za ovih deceniju i po? Da budem iskren, ja taj kraj ne vidim tako. Dok ima ljubavi, ima i nade. Dosta stvari u filmu je ostavljeno otvoreno, prepušteno gledaocima da aktivno učestvuju. Takav je i kraj. Za mene je kompleksan, sa više pomešanih emocija. Tužan, ali ne i tragičan. Prkosan. Boli, ali boli lepo. Dragan Jovićević